Сваку улогу проживим до краја

Првакиња Народног позоришта Олга Одановић, каријеру дугу тридесет две године успешно је градила на сценама београдских позоришта. Бројне улоге у филмским и телевизијским остварењима донеле су јој популарност и препознатљивост код публике. Глумицу издваја велика моћ трансформације коју редитељи успешно препознају и вреднују током сарадње.
Кључ успешне и богате каријере.
- Глума је заиста јако комплексан посао и захтева од вас апсолутно у потпуности преданост. Морате да се дате 150%, ако желите то да радите. Наравно, то не важи само за глуму. Говорим сада о њој, пошто сам у тој области, а иначе то мислим генерално, за сваки посао. Заиста захтева велико посвећење и велики рад, није довољан само дар. Мора много да се ради и много да се истражује и док год вас држи тај неки ентузијазам да идете из улоге у улогу и да све оно што сте радили раније избришете као гумицом. Ипак, то негде стоји и таложи се као искуство, али упркос томе радите из почетка са радошћу и са ентузијазмом се дајете, а то много кошта. То што је негде ваш организам, ваше биће забележило као нешто што је прошло, тај један процес, то ипак остаје негде записано и тешко може да се надокнади. Често кажем да када изађем на сцену, слично је као на часу биологије када сецирате део по део. Отварате се скроз, отварате своју душу, дајете и делите са публиком оно најинтимније, јер то сте ипак ви.
Глума захтева велики труд, одрицање и посвећеност. Колико је тешко да се „пребаците“ из једног жанра у други?
- За глумца је најлепша ствар која може да му се деси је да игра у различитим пројектима. Оно што је радио као претходни посао, што је било раније остави иза себе и крене у нове пројекте, да иде из почетка. Увек тако радим и захвална сам на томе што су ме редитељи бирали и давали ми различите задатке. Дуго, дуго сам играла у комедији и захвална сам Богу и редитељима који су ме некако ишчупали из тог жанра и омогућили ми да се мало одморим од комедије и пребацим се на ову другу страну која се зове драма. Није мени тешко да идем из улоге у улогу, то се учи у школи, то су различите врсте концентрације. За сваку представу неопходна је апсолутна, максимална концентрација. Мислим да се сваки глумац, бар ја тако увек радим, труди да оправда сваку улогу коју игра и да је разуме. Пре свега, трудим се да разумем и да схватим ту жену коју играм, да је оправдам, оправдам њене поступке. Једноставно да будем аутентична, колико је то могуће.
Ваша каријера траје преко тридесет година, то је дуг временски период и бројне улоге сте играли. Да ли сте икада размишљали да одустанете и напустите глумачки позив?
- Четири или пет пута сам хтела да оставим глуму, али то је ваљда и нормално. Дође до неког презасићења и онда се стално преиспитујете. Дуго глумим, тридесет и две године сам у овом послу и четири-пет пута сам имала озбиљних ломова. Када мислите да сте стали, да немате шта више да дате ново и тада сумњате. Стално сам сумњала у себе и осећала да не знам како ћу даље. Ако урадите нешто добро и неко вам каже “Ова улога вам је веома добра“, мало се уплашим због тога. Када вас неко много хвали и добијете позитивне критике, онда се мало прибојавате за себе, јер не знате како ћете даље. Увек постоји тај неки црв сумње, да ли ћу успети следећи пут и тако изнова.
Претходна позоришна сезона била је веома плодотворна за Вас. Добитница сте бројних награда, од којих се посебно истичу награде Народног позоришта за улогу Мајке Југовића (“Царство небеско”) и Матрјоне (“Царство мрака£”).
- Глумци морају да имају и мало среће. Мени је прошла сезона била стварно таква. Са великим задовољством радила сам са Игором Вуком Торбицом на представи “Царство мрака”. Прошли смо један диван процес и онда је одмах након тога уследило “Царство небеско” и сарадња са Јернејем Лоренцијем. Потпуно два различита редитељска приступа и процеса стварања. Обележили су сезону и донели ми награде. Чини ми се да таква врста задатка није могла да остане непримећена. Вероватно су то људи препознали.
Колико је раузмевање лика важно за сваку улогу?
- Глума је врло захтеван и комплексан посао, ако хоћете њиме да се бавите студиозно и на прави начин. Неопходно је разумевање за сваку улогу коју радим. Морате да направите договор сами са собом, редитељ то не мора ни да зна. Имате у глави неку биографију лика који играте. Раније сам, када сам била млађа писала причу о томе, том лику који треба да играм, онако како то видим и доживљавам. Све што иде из тог комада, сви поступци и разлози зашто се нешто ради, зашто неко као лик ради нешто у представи, увек сам се трудила да то разумем и оправдам. Лик Матрјоне у “Царству мрака”, коју тренутно играм у Народном позоришту, је јако далеко од мене као Олге, јер играм жену која ради веома лоше ствари. Извучено је из ње оно најгоре, извучено је зло.
Чини се да данас ипак живимо у „Царству мрака“, да зло није тамо негде далеко од нас.
- Оно је у сваком од нас, ми се само заваравамо ако мислимо да смо ми поштеђени. Свакодневно то видимо у новинским насловима, али затварамо очи пред њим. Ситуација је та која вас доведе до неког чина који није ни мало пријатан и који је она најтамнија страна људске душе. У питању је нека контрола и околности у којима се зло деси, то је јако важно. Свако би требао да крене од себе, јер се тако прави и гради колективна свест о нечему што јесте или није добро. Сваки човек мора да пође прво од себе и да поправи себе. Једном приликом сам рекла да би све на планети земљи много другачије изгледало када би било праве љубави и када би се људи више волели. То су неке једноставне ствари, али та једноставност чини живот који ће бити бољи. Немамо довољно свести. Тргнемо се када дође до неких трагичних догађаја, па се мало човек замисли. Али и ту имамо две стране огледала. Када се неком деси нешто лоше, онда човек прво помисли “Добро је да то нисам ја”, а није свестан да то нешто што није добро је на пет корака од њега, да је јако близу. Никада не можемо знати да ли ће се нама догодити или неће. Што се више трудимо да будемо бољи, све ће нам бити боље.
Где проналазите светлост и отклон од мрака?
- Човек пре свега мора да буде слободан. Када имате слободу, имате све. Та слобода се односи на све могуће сегменте у животу. Када кренемо од породице. Када сте у заједници свако мора да освоји своју слободу и када је тако онда ствари функционишу како треба. Прво бих рекла слобода, па љубав и бићемо онда бољи људи.
Чини се да театар и култура уопште последњих година не заузимају место које им припада. Какав је Ваш став као уметника по том питању?
- У околностима када је култура тамо где јесте, када је потпуно скрајнута праве се дивне ствари у позоришту. И то је одувек тако било. Никада није време за позориште и никада није време да се нешто уради, али у таквим временима се рађају најбоље ствари. Док год ми будемо радили на тај начин, како ми држимо позориште. Мислим на све људе који тамо раде и на све оне који раде у култури, док год они људи буду улагали последњи атом снаге то ће се и одржати. Нико неће моћи то да нам одузме. Духовна страна је јако важна. Нажалост, данас томе не посвећујемо довољно пажње. Не читамо довољно. Млади људи су јако окупирани својим мобилним телефонима. Све разумем, брзе и инстант информације, али када узмете књигу у руке, диван је осећај. Листате страну по страну и уживате. Није исто држати компјутер и читати књигу. То су много важне ствари. Тако се формира и неки укус. Онда би већи део ишао на изложбе, а много мањи део би обраћао пажњу на друге ствари које му се нуде. Оно што нудите народу, ако га навикнете да на телевизији цео дан иду неке ствари, он се навикне. Није тачно да људи то траже, то је само изговор. Они су на то навикли и тако формирали свој неки укус. То је као када имате потребу за храном, тако они имају потребу да гледају то, јер су навикли на такву врсту садржаја. Да је време утрошено на књиге, изложбе, људи би се навикли на то и преносили би даље на децу. Тако се формира духовна страна нације.