КАЛЕ ЗВЕЗДА ВОДИЉА

Прикривена жеља за сликањем код Бадовинчанке Светлане Цеце Врачарић Ивантић, родила се рано у основној школи “Вук Караџић” у Бадовинцима. Код учитељице Милене Николић цртала је цветиће по свескама и књигама, а у петом разреду основне школе, наставник ликовног Иван Вешић, продубљује њен уметнички дар за сликање и касније, оплемењује и боји, како сама каже, тај дар, најлепшим бојама дуге.
На мачванском сликарском небу, бљеснула је сликом Кале (уље на платну). То је цвеће њене младости и живота који је није штедео. Незаобилазни су мачвански пејзажи, живописна обала Дрине... На првој самосталној изложби “Незаборав мог детињства”, лицем на Васкрс (8. 4.2018. године у легат кући Павловић у Бадовинцима) бројни гости (ученици сеоске основне школе, родбина, пријатељи, колеге...) доносили су јој на поклон управо кале, цвеће необичне лепоте. Оно је било крај сваке њене слике од 43, колико је изложила. Налазиле су се на зидовима, штафелајима, старинским разбојима за ткање и другим местима ове прекрасне сеоске куће која је данас власништво Слободана Павловића, бизнисмена српског порекла, рођеног у суседним Поповима.
Светлана обожава и магнолије. То је каже прво дрво (цвет) које процвета у пролеће. Мало траје. Веома лепо изгледа и подсећа је на детињство. И то се види на њеним сликама, које само што не проговоре. Обожава старе мајсторе импресионистичког сликарства, изражени колорит и игру светлости. Чест мотив је свећа.
Одрасла је у Бадовинцима. Њени најближи, посебно отац Ђорђе сугерисали су јој да похађа Медицинску школу, али јој нису бранили да слика. Једино што су је упозоравали, бар код избора будућег животног позива је да се од сликања, често су говорили, неће најести хлеба. Послушала је савет родитеља. Завршила Медицинску. Запослила се у богатинском Дому здравља (хитна служба), где већ 25 година ради као медицинска сестра.
После породичне трагедије и много непроспаваних ноћи поново се враћа четкицама, шпаклама и штафелају. Настала је слика Живот. Четири цвета сунцокрета је симболизују. Слике детињства оживљавају на њеном платну. Оне и деца враћају јој наду у живот.
На првој самосталној изложби у родном крају коју је видело много људи, ликовни педагог и њен идејни учитељ, сада у пензији Иван Вешић, између осталог пише: ”На неким сликама је радост сећања. Музика траве, а славуји росом умивени, и по који цветак румени. Мириси јесени. На једној је поезија бола, у којој таласају булке сузом опаћене. Дође некад и време плакања. Неко платно је преплавио пљусак боја, па се ту и природа радује. Природа срећна што и сунцокрете има, над којима и сада и Ван Гог бди.”
- Трудим се да слике говоре. Моје су заокружена прича. Свака за себе. Атеље цела дневна соба. Често досликам нешто, док спремам ручак, каже наша саговорница.
И даље ради као медицинска сестра. Сликарство је њена велика љубав и посвећује му велики део времена. Спрема нове изложбе. Слика и то је испуњава. На тај начин боље доживљава себе и свет који се неумитно мења.
У дворишту легат куће Павловић, сарадници су јој помогли да засади стабло липе. Остаће трајно сећање.
Светлана је члан велике породице Удружења ликовних стваралаца Шапца и све виђенијег круга сликара 10 у овом граду.