Љубав уткана у ситан вез

Упркос годинама бака Јелена Вуковић везе и своју велику љубав према старом занату негује већ тридесет година. У сваки од уникатних рукотворина уткани су сати пажљивог рада и посвећености. На столњацима, кухињским крпама, старим пешкирима и кошуљама, вештом руком извезени су шарени, разиграни мотиви. Сваки од њих је посебан, има своју причу и место. Од материјала и алата за рад потребни су само конац и игла, остало је до везиље. Прецизност и машта су неопходни како би настао аутентичан предмет какав су некада израђивале наше прабаке и баке. Бака Јелена наводи да је за овај стари занат потребно стрпљење, лака и увежбана рука. Петнаест година чланица је Удружења “Златне нити” из Врњачке Бање и тамо традиционално излаже своје рукотворине. Освојила је бројне награде на такмичењима у Србији и планира да настави низ.
- Пет пута сам освојила прво место и два пута друго на такмичењима. Била сам у Венецији, јер сам на Републичком такмичењу освојила прво место. Путовала сам свуда по Србији. Била сам у Велењу у Словенији. Не могу све да се сетим где сам путовала - наводи везиља Јелена Вуковић.
Време као да стане када у руке узме иглу и конац, тада заборави на све. Ручни рад за Јелену Вуковић је терапија и одмор од свега.
- Не гледам на време када везем. Ако не радим дању, онда ноћу када не могу да спавам, а ја тада радим. Десило се једном да ме је син затекао у три сата ноћу како везем и питао да ли сам добро. Одговорила сам да сам добро, што не бих била. Шта да радим када волим вез – кроз осмех прича бака Јелена и показује нам поносно један од својих радова.
- Видите овај столњак? Њега сам радила за време бомбардовања, а моја унука га је прозвала “Клинтонов столњак”. Цело време сам радила док је било бомбардовање. Када су гађали касарну, ја сам седела и везла. Бомба је пала, сви су истрчали напоље, а ја сам и даље везла. А овај други сам урадила за такмичење на Палићу. Жири је рекао да мој је столњак машински рад, а није био.
Некада је вез био хоби сваке домаћице у Србији, данас је то реткост, младе жене немају времена за ову фину радиност. Љубав према ручном раду пензионерка Јелена наследила је од баке и мајке.
- Од малих ногу везем, научиле су ме бака и мајка. У школи смо имали домаћинство где смо вежбали на часовима. Ако не урадиш добро мораш да параш све. Ако треба и по пет пута, па онда све испочетка. Тако је било тада - наводи бака Јелена.
Страст према везу није пренела на унуку, али је зато имала друге вредне ученице, нада се будуће наследнице.
- Покушала сам унуку да научим да везе, али због обавеза на факултету није стигла да се посвети везу. Када сам била у Капитол парку било је много девојчица које су биле заинтересоване да науче. Показала сам им како се везе и схватиле су брзо - истиче шабачка везиља Јелена Вуковић.