Кривина у огледалу
Медицинар!
Десило се оно што је негде висило у ваздуху. Жеља за освајањем Купа Србије после прошлогодишње првенствене круне, била је много јача од реалности.
Пре свега, да се разумемо, Медицинар је у финалу на домаћем терену изгубио од боље, уиграније, утренираније екипе, То је што се тиче спортског терена. Друго је питање како је екипа из Аранђеловца дошла до тога да буде боља на терену. Ако је поштено победила на терену, крајње је непоштено дошла до тог стања на терену. О томе смо и писали, недавно.
Три играчице, мимо сваког рукометног прописа у овој држави, Бекамент из Аранђеловца је отео нашим „Медицинаркама“. Без икаквог правног основа, абритража је пресудила да могу да напусте Шабац и да каријеру наставе у Аранђеловцу. Динар им није дугован, све обавезе измирене, а онда је Рукометни савез омогућио екипи пред распад да се врати у игру.
Никакви апели, никакво право и жалбе нису уродиле плодом. У сред сезоне, када је Медицинар био и у игри за нову титулу, све се ово издешавало.
На страну и то што је тренер Саша Бошковић задао тај ударац у леђа својој екипи коју је претходне сезоне довео на трон. То се у спорту не ради. Не иде. Тог чувеног Сају народ памти и по оном неспортском потезу када је повукао рукометашицу Норвешке у Београдској арени и спречио контру Скандинавки. Питао сам, сећам се, председника Медицинар – Да ли је то она будала? Председник ме је благо шутнуо ногом испод стола док смо седели у једном ресторану, јер је преко пута нас седела та будала са којом се преговарало о преузимању нашег клуба. Некако смо се извукли из те непријатне ситуације. Чак смо се и јавили један другом на финалу које је, као и ја, гледао са трибина пошто је због неког другог непристојног геста на терену суспендован.
И наш град је могао мало да буде благонаклонији према Медицинару. Титула неког државног првака одавно није крочила у Шабац. Погледајте колико се новца издваја за неке друге спортове који не могу да дођу борбе за титулу. За Медицинар није требало много, а могла је да се обезбеди још једна успешна сезона. О томе, неком другом приликом.
И још нешто. Ана Радовић се опростила од активног играња рукомета. Могло је пет Саја да води екипу, али без Ане титуле не би било. На крају, није могла ни она, и повреде су учиниле своје Није ни могла. Освојила је много тога, дала је много тога, нешто су јој и узели. Ако је памети у свих нас, Медицинар ће наставити да живи и да се бори. Хвала вам за ону титулу коју сада многи заборављају.
Пре свега, да се разумемо, Медицинар је у финалу на домаћем терену изгубио од боље, уиграније, утренираније екипе, То је што се тиче спортског терена. Друго је питање како је екипа из Аранђеловца дошла до тога да буде боља на терену. Ако је поштено победила на терену, крајње је непоштено дошла до тог стања на терену. О томе смо и писали, недавно.
Три играчице, мимо сваког рукометног прописа у овој држави, Бекамент из Аранђеловца је отео нашим „Медицинаркама“. Без икаквог правног основа, абритража је пресудила да могу да напусте Шабац и да каријеру наставе у Аранђеловцу. Динар им није дугован, све обавезе измирене, а онда је Рукометни савез омогућио екипи пред распад да се врати у игру.
Никакви апели, никакво право и жалбе нису уродиле плодом. У сред сезоне, када је Медицинар био и у игри за нову титулу, све се ово издешавало.
На страну и то што је тренер Саша Бошковић задао тај ударац у леђа својој екипи коју је претходне сезоне довео на трон. То се у спорту не ради. Не иде. Тог чувеног Сају народ памти и по оном неспортском потезу када је повукао рукометашицу Норвешке у Београдској арени и спречио контру Скандинавки. Питао сам, сећам се, председника Медицинар – Да ли је то она будала? Председник ме је благо шутнуо ногом испод стола док смо седели у једном ресторану, јер је преко пута нас седела та будала са којом се преговарало о преузимању нашег клуба. Некако смо се извукли из те непријатне ситуације. Чак смо се и јавили један другом на финалу које је, као и ја, гледао са трибина пошто је због неког другог непристојног геста на терену суспендован.
И наш град је могао мало да буде благонаклонији према Медицинару. Титула неког државног првака одавно није крочила у Шабац. Погледајте колико се новца издваја за неке друге спортове који не могу да дођу борбе за титулу. За Медицинар није требало много, а могла је да се обезбеди још једна успешна сезона. О томе, неком другом приликом.
И још нешто. Ана Радовић се опростила од активног играња рукомета. Могло је пет Саја да води екипу, али без Ане титуле не би било. На крају, није могла ни она, и повреде су учиниле своје Није ни могла. Освојила је много тога, дала је много тога, нешто су јој и узели. Ако је памети у свих нас, Медицинар ће наставити да живи и да се бори. Хвала вам за ону титулу коју сада многи заборављају.
Ненад Кулачин
Најновији број
18. април 2024.
