Рат је лудило света, а Лузитанија уточиште

Роман Дејана Атанацковића “Лузитанија” је добитник 69. Нинове награде за 2017. годину. Аутор је био гост Културног центра и том приликом је представио свој награђени књижевни првенац. Прича о путовањима, лутањима, преображајима и нестајањима стичу се и укрштају у собама, ходницима и дворишту најмање државе на свету, засноване на најдубљем и најнеравноправнијем сукобу - сукобу прогреса и лудила.
Аутор стрпљиво гради радњу и води читаоце кроз комплексне ходнике имагинације. Посебном нарацијом укршта ликове и догађаје, вешто користећи апсурд, ствара свет окренуте нормалности. Вишезначност и знање о материји које примењено у приподведању и конструисању дела, ретко се проналази у романима данашњице. Лузитанија је замишљена као утопијски роман, у основи је прича о београдској психијатријској болници током Првог светског рата која се налазила у згради познатој као Докторова кула. Роман о уточишту, где свако може наћи своје место и смисао.
- Много тога се повезало у „Лузитанији“. Сам рад је трајао две године, али самом писању претходи чин таложења слика и искуства. Роман је написан много раније, пре него што су прве речи стављене на хартију. Слике које у њему су оне које су се таложиле дуг низ година и то препознаје свако ко зна за мој визелни рад. Пре свега, моје искуство у креативном долази из тог мог визуелног стваралаштва и ово је само један континуитет. Врло често се појављивао текст, прича уз други рад. И овај роман је настао првобитно као кратка прича, која је пратила мој један визуелни рад. Током истраживања наишао сам на тему о докторовој кули, која је поседовала заиста једну необичну причу и током окупације имала је статус екстратериторијалности. Сама по себи је створила једну субверзивност, да је била територија у оквиру оне окупиране, која је имала другачији статус. Зависила је од међународне помоћи, Црвеног крста од филантропа и од Томаса Липтона, који је кључни лик у овом роману. Друга субверзивност је стање лудила, као стања које подразумева стање другости које у себи носи супротност у односу на прокламоване вредности друштва. Прича ме је одмах заинтригирала и у њој сам видео потенцијал да из те историјске истине уђе у фикцију која би могла да буде истинита и да се догоди, а то је да се у оквиру тог необичног друштва, међу тих 120 људи, пацијената, особља, на челу са занимњивим психијатром др Станимировићем, настане једна парламентарна република. То је основа приче, та независна држава која настаје на тлу болнице и коју формирају две узајамно неравноправне класе. Они који постављају дијагнозу и они коју су субјект дијагнозе. И упркос томе они проналазе начин да се договоре – истакао је Атанацковић.
Дело даје идеју да разум и лудило нису две супротстављене стране, већ да се и разуму и лудилу подједнако супротставља људска глупост. Лудило се вековима тамничи и кажњава, док глупост остаје на слободи. Ово је била инспирација за аутора и његова раскошна машта изнедрила је упечатљиве карактере. Роман врви од необичних, ексцентричних ликова који на самом почетку увлаче читаоца у свој свет и воде га на имагинарно путовање.
- Оно што је карактерисало рад на роману је одсуство систематичног рада на књижевности. Сваки сегмент, лик и део нарације је настајао кроз неку врсту интроспекције. Сваки од њих је повукао на неки начин део мене. По неком мом разумевању проблематике, лик је морао да стекне део мене да би могао да постоји. Једна од чињеница је да сваку личност у роману карактерише неко путовање, кретање, губљење током тог путовања. То је негде моја жиовтна карактеристика. Живим између Фиренце и Београда и то је перманенто стање мог живота. Све што је претходило писању романа „Лузитанија“ и сам роман је покушај грађења неких мостова. Негде се то морало осликати на ликове. Целине су настајале независно једне од других, ликови су настали спонтано – објашњава аутор и додаје да смо сведоци перманантног нестајања кроз историју и да је тема нестајања доминантна и повлачи се кроз дело и читав 20. век.
Дејан Атанацковић предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени, сарађује са фирентинским Музејем природних наука на предмету „Бодy Арцхивес” посвећеном историји представа људског тела. Последњих година води радионице засноване на дијалогу студената и психијатријских пацијената. У Београду је, уз подршку Музеја савремене уметности покренуо иницијативу за нове наративне токове кроз јавни рад београдских алтернативних водича. Као визуелни уметник, од деведесетих остварује самосталне изложбе и кустоске пројекте