ЗАВРШНА ПРИРЕДБА ПРЕДШКОЛАЦА ПУ “ПОЛЕТАРАЦ” КОЦЕЉЕВА
“…СТАСАЛИ СМО ЗА ЂАКЕ ПРВАКЕ ПА НАС ШКОЛА ПОЗИВА У КРИЛО!”
Још једна генерација предшколаца обележила је крај једног и почетак другог животног периода завршном приредбом, одржаном прошлог петка. На сцени коцељевачког Дома културе смењивали су се “полетарци”, њихови шарени костими, понека неправилно изговорена реч и весели ритмови.
Мамама и татама, бакама и декама није силазио осмех са лица, а поткрадала се и по која суза. Кажу, радосница! Због тога што су њихови малишани порасли. Због поласка у школу. Због извођења кореографије без грешке. Због поноса и узбуђења.
–Ја мислим да имам већу трему од свог детета због поласка у школу. Очекујем да ће бити добар ђак и да ће школу озбиљно схватити. Верујем да су за нови период у животу деца потпуно припремљена- истиче Мирјана Танасић, мајка свршеног предшколца.
Иако се радују поласку у школу, малишани кажу да им је жао што одлазе из вртића, од својих васпитачица, које су их мазиле и пазиле и научиле многим стварима
–Ја бих волео још да останем у вртићу али морам да идем у школу. Тамо ћемо учити математику, имаћемо ликовно, географију. Ја више волим слова него бројеве и потрудићу се да имам све петице. Учићу и чекаћу да видим како ће учитељица оценити- каже Коста Живановић, будући ђак првак.
Тина Гајић се на завршној приредби осећала као принцеза због лепе хаљине.
–Сви су нам рекли да смо били одлични. А брат ми је рекао да у школи мора много да се учи и да се иде сваки дан- открива ова девојчица.
Готово у глас “полетарци” поручују да ће им највише недостајати васпитачице, али и пилав који најбоље на свету целом спрема куварица Јока.
Неки су већ купили по коју свеску и торбу за школу док други још увек размишљају какав би ранац желели. Анђела Танасић је пожелела да на њеној розе торби буде лик барбике.
–Лепо ми је било у вртићу. Васпитачице су нас мазиле и никада нас нису грдиле. Не радујем се што идем у школу и волела бих да останем још у вртићу. Али, морам да идем у школу- каже Анђела.
Њена другарица Ања Ђошић је срећна што је дошло време да пође у школу јер у њој има старијих другара.
–Тамо је лепо, али није лако да се добије петица. Мораш да се потрудиш а то значи да треба да гледаш и слушаш учитељицу, да ћутиш и вредно да радиш- сматра Ања.
Завршна приредба је за васпитаче истовремено срећан и тужан тренутак. Свака генерација је посебна. Свака има своју специфичност.
–Ова се издвајала по томе што је група била бројна па је било важно обратити већу пажњу на саму социјализацију између њих. Посебно је значајно што су имали мотив више за бољим успехом. Развијала се међу њима здрава конкуренција и такмичарски дух који су показали недавно и на малој олимпијади где су победили тако што су били тим и помагали једни другима. Срећне смо што су израсли у дивну децу. Желимо им да кроз живот корачају уздигнуте главе, чистог срца и мирне душе. Да не дозволе да их препреке спрече да постигну своје циљеве, а када год им буде затребала наша подршка, добиће је- поручиле су васпитачице Љиљана Ракић и Жељка Ранковић.
Мамама и татама, бакама и декама није силазио осмех са лица, а поткрадала се и по која суза. Кажу, радосница! Због тога што су њихови малишани порасли. Због поласка у школу. Због извођења кореографије без грешке. Због поноса и узбуђења.
–Ја мислим да имам већу трему од свог детета због поласка у школу. Очекујем да ће бити добар ђак и да ће школу озбиљно схватити. Верујем да су за нови период у животу деца потпуно припремљена- истиче Мирјана Танасић, мајка свршеног предшколца.
Иако се радују поласку у школу, малишани кажу да им је жао што одлазе из вртића, од својих васпитачица, које су их мазиле и пазиле и научиле многим стварима
–Ја бих волео још да останем у вртићу али морам да идем у школу. Тамо ћемо учити математику, имаћемо ликовно, географију. Ја више волим слова него бројеве и потрудићу се да имам све петице. Учићу и чекаћу да видим како ће учитељица оценити- каже Коста Живановић, будући ђак првак.
Тина Гајић се на завршној приредби осећала као принцеза због лепе хаљине.
–Сви су нам рекли да смо били одлични. А брат ми је рекао да у школи мора много да се учи и да се иде сваки дан- открива ова девојчица.
Готово у глас “полетарци” поручују да ће им највише недостајати васпитачице, али и пилав који најбоље на свету целом спрема куварица Јока.
Неки су већ купили по коју свеску и торбу за школу док други још увек размишљају какав би ранац желели. Анђела Танасић је пожелела да на њеној розе торби буде лик барбике.
–Лепо ми је било у вртићу. Васпитачице су нас мазиле и никада нас нису грдиле. Не радујем се што идем у школу и волела бих да останем још у вртићу. Али, морам да идем у школу- каже Анђела.
Њена другарица Ања Ђошић је срећна што је дошло време да пође у школу јер у њој има старијих другара.
–Тамо је лепо, али није лако да се добије петица. Мораш да се потрудиш а то значи да треба да гледаш и слушаш учитељицу, да ћутиш и вредно да радиш- сматра Ања.
Завршна приредба је за васпитаче истовремено срећан и тужан тренутак. Свака генерација је посебна. Свака има своју специфичност.
–Ова се издвајала по томе што је група била бројна па је било важно обратити већу пажњу на саму социјализацију између њих. Посебно је значајно што су имали мотив више за бољим успехом. Развијала се међу њима здрава конкуренција и такмичарски дух који су показали недавно и на малој олимпијади где су победили тако што су били тим и помагали једни другима. Срећне смо што су израсли у дивну децу. Желимо им да кроз живот корачају уздигнуте главе, чистог срца и мирне душе. Да не дозволе да их препреке спрече да постигну своје циљеве, а када год им буде затребала наша подршка, добиће је- поручиле су васпитачице Љиљана Ракић и Жељка Ранковић.
В. Бошковић
Најновији број
18. април 2024.
