ПРИЧА О: ИВАНУ МИЛОВАНОВИЋУ, ПРОФЕСОРУ СПОРТА И ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ
ОСЛУШКУЈМО СВОЈЕ ТЕЛО
Ова прича је другачија, а опет, као и све успешне приче, са провереном рецептуром упорности, рада и дисциплине. Иван Миловановић је дипломирани дифовац (професор спорта и физичке културе), који се за своје снове изборио сам. Није почео од нуле, него од минуса, “ушао је у ризик са јасним циљем”, позајмио је новац да би отворио свој први спортски клуб, који данас успешно води.
Иван је рођен осамдесет седме године у Шапцу. Од малих ногу (у шестој је почео да тренира теквондо) био је упућен на спорт. Иако је отац Миломир бивши џудиста, са којим и данас редовно гледа утакмице и навија за репрезентацију, кум је одиграо кључну улогу у његовом животу.
- Мој кум, који је био професор физичког, стално ми је доносио фудбалске дресове, играо са мном фудбал и кошарку, био ми је узор. Кад сам га питао – Куме, шта си ти, одговорио ми је – Дифовац. Тог дана сам одлучио да ћу и ја да будем дифовац, иако нисам знао тачно шта је то.
Увек је тако. Сви који су успешни, од малена знају шта ће бити кад порасту. И ту је, обично, нека фигура која одигра значајну улогу и усмери их на пут, предодређен за њих.
Иван је тренирао теквондо у ТК “Шабац”, код Јована Дедића и Драгана Тадића. Када је кренуо на студије, у Нови Сад, наставио је да тренира у ТК “Фаворит”, мада се и даље такмичио за матични клуб. Паралелно је тренирао и студирао док није постало превише напорно. Определио се за факултет. Вредан и радан, каквим га је Бог саздао, а родитељи подржали, при крају студија је отишао, најпре на Аљаску, а потом на Хаваје, да ради, „упознаје друге културе и људе, да доживи нова искуства и стекне пријатељства“...
- На Аљасци сам радио у фабрици рибе. Имао сам срећу да радим на доку и да будем у фантастичној екипи, у којој је било нас шесторица Срба. Није било лако, било је ситуација кад смо радили по двадесет шест сати у континуитету, имали смо само пола сата слободно за оброк. Било је то је лепо искуство у животу и зарада за мене као студента у то време.
Са Аљаске је, где је већ у августу и септембру постало кишно и тмурно, отишао на сунчане Хаваје, али не да ужива, него да ради. Добио је одличне препоруке као радник месеца, са највећим бројем радних сати, а Хаваји су за њега били још један сан у низу, жеља да види и доживи „алоху“. Да ли је баш онако како се прича?
- Сунчано јесте, само је једном пала киша за време мог боравка на Хавајима. С обзиром да сам радио по сменама, имао сам доста времена. Радио сам као бус боy, што би у преводу значило потрчко, онај који распрема и поставља сто, док конобари обављају поруџбе и наплаћују. Што се људи тиче, има оних који су пријатељски настројени и оних који нису, исто као и овде, људи су свуда исти...
По повратку из Америке, дипломирао је и вратио се у Шабац са намером да, у сопственој режији, ради оно што воли. Усред Србије? Алал вера! Али, „ништа није немогуће оном ко верује“...
- Позајмио сам новац са обећањем да ћу га вратити до Нове године, што је било нешто више од годину дана. Размишљао сам да, ако не успем, у најгорем случају, продам опрему и вратим позајмицу. Није то био велики новац, али за мене у то време, није био ни мали...
Напре је отворио спортски клуб под називом „Голден њарриорс“, који је касније пререгисторвао у И’МФИТ.
- Одржавамо групне тренинге и имамо Школицу спорта за децу од четири, пет и шест година. На групним тренинзима имамо до десет вежбача, радимо са неколико станица, од којих свака има своју мишићну групу. Такође, радимо и персоналне тренинге.
Атмосфера је радна и позитивна, пуна добре енергије и радости. Одличан лек против депресије, које нам, нажалост, не недостаје. Резултати су репрезентативни. Неко је смршао, неко поправио мишићну масу, „довео се у ред“. На почетку, практикују се пробни тренинзи да би полазници осетили простор и одлучили шта је, уз препоруку тренера, најбоље за њих. Када је реч о персоналним тренинзима, могуће је направити избор између функционалних, оних на вибрирајућој машини Поњер Плате, тренинга са теговима или на феноменалној машини Џ-Бодy, револуционарној у свету фитнеса.
- У питању је електростимулација мишића. Занимљиво је да је цело тело све време укључено у рад, без обзира на вежбу. Код чучњева, углавном раде екстремитети и глутеус, међутим код ове машине, у исто време имате константне контракције и на рукама, стомаку, грудима, раменима... Електростимулација продире кроз маст да би дошла до мишића који дубински погађа и формира га, што је добро за спортске, или било какве друге повреде. Имамо вежбаче са дискус хернијом, који су ограничени у избору вежби, а којима ова машина изузетно прија, јер има и терапеутско, медицинско дејство.
Џ-Бодy одличан је за све који желе брзе резултате. Тренинзи су два пута недељно и трају пола сата. Пет минута је загревање, двадесет главни тренинг и, на послетку, пет до десет минута масажа. Данас, када се брзо живи, у константној оскудици времена, ово је привилегија.
- Има оних који траже јаке тренинге, као и оних који долазе да се рекреирају... Код нас је пуно од јануара до јуна, када људи иду на одморе. Није важно где, важно је да се вежба. Лети могу да искористе природу и реку, или море, да шетају, пливају, планинаре...
У Школици спорта, деца предшколског узраста уче моторичке вежбе. Под будних оком тренера, негују културу спорта, здрав и позитиван начин размишљања, колегијалност, разумевање за друге и заједничку посвећеност циљу.
Иван поручује родитељима да децу усмеравају ка спорту, да их одвоје од компјутера, таблета, мобилног телефона, да се социјализују „не преко друштвених мрежа, него у стварном животу“... Такође, да поведу рачуна о себи и својим навикама.
- Можемо да променимо кућу и канцеларију, салу за вежбање, али, требало би да схватимо да увек остајемо у сопственом телу, које је наша примарна кућа. Једини начин да њега променимо је да вежбамо и да водимо рачуна о исхрани. Требало би да ослушкујемо оно што нам поручује.
- Ослушкујмо своје тело – то би могао бити наслов текста?
- Одлично. То је мој животни мото.
ВИДНИ РЕЗУЛТАТИ
„На почетку смо мерили телесну тежину, проценат масти и мишића, базални метаболизам, индекс масти... Има људи који су били са високо подигнутим гардом, зато немам евиденцију, али су резултати видни. Од оних који би пристајали да се измере, неки би пали у депресију, а други добили још јачу вољу за вежбањем. Промене су видне голим оком, људи лакше улазе у одећу, али најбитније је да се боље осећају.“
Иван је рођен осамдесет седме године у Шапцу. Од малих ногу (у шестој је почео да тренира теквондо) био је упућен на спорт. Иако је отац Миломир бивши џудиста, са којим и данас редовно гледа утакмице и навија за репрезентацију, кум је одиграо кључну улогу у његовом животу.
- Мој кум, који је био професор физичког, стално ми је доносио фудбалске дресове, играо са мном фудбал и кошарку, био ми је узор. Кад сам га питао – Куме, шта си ти, одговорио ми је – Дифовац. Тог дана сам одлучио да ћу и ја да будем дифовац, иако нисам знао тачно шта је то.
Увек је тако. Сви који су успешни, од малена знају шта ће бити кад порасту. И ту је, обично, нека фигура која одигра значајну улогу и усмери их на пут, предодређен за њих.
Иван је тренирао теквондо у ТК “Шабац”, код Јована Дедића и Драгана Тадића. Када је кренуо на студије, у Нови Сад, наставио је да тренира у ТК “Фаворит”, мада се и даље такмичио за матични клуб. Паралелно је тренирао и студирао док није постало превише напорно. Определио се за факултет. Вредан и радан, каквим га је Бог саздао, а родитељи подржали, при крају студија је отишао, најпре на Аљаску, а потом на Хаваје, да ради, „упознаје друге културе и људе, да доживи нова искуства и стекне пријатељства“...
- На Аљасци сам радио у фабрици рибе. Имао сам срећу да радим на доку и да будем у фантастичној екипи, у којој је било нас шесторица Срба. Није било лако, било је ситуација кад смо радили по двадесет шест сати у континуитету, имали смо само пола сата слободно за оброк. Било је то је лепо искуство у животу и зарада за мене као студента у то време.
Са Аљаске је, где је већ у августу и септембру постало кишно и тмурно, отишао на сунчане Хаваје, али не да ужива, него да ради. Добио је одличне препоруке као радник месеца, са највећим бројем радних сати, а Хаваји су за њега били још један сан у низу, жеља да види и доживи „алоху“. Да ли је баш онако како се прича?
- Сунчано јесте, само је једном пала киша за време мог боравка на Хавајима. С обзиром да сам радио по сменама, имао сам доста времена. Радио сам као бус боy, што би у преводу значило потрчко, онај који распрема и поставља сто, док конобари обављају поруџбе и наплаћују. Што се људи тиче, има оних који су пријатељски настројени и оних који нису, исто као и овде, људи су свуда исти...
По повратку из Америке, дипломирао је и вратио се у Шабац са намером да, у сопственој режији, ради оно што воли. Усред Србије? Алал вера! Али, „ништа није немогуће оном ко верује“...
- Позајмио сам новац са обећањем да ћу га вратити до Нове године, што је било нешто више од годину дана. Размишљао сам да, ако не успем, у најгорем случају, продам опрему и вратим позајмицу. Није то био велики новац, али за мене у то време, није био ни мали...
Напре је отворио спортски клуб под називом „Голден њарриорс“, који је касније пререгисторвао у И’МФИТ.
- Одржавамо групне тренинге и имамо Школицу спорта за децу од четири, пет и шест година. На групним тренинзима имамо до десет вежбача, радимо са неколико станица, од којих свака има своју мишићну групу. Такође, радимо и персоналне тренинге.
Атмосфера је радна и позитивна, пуна добре енергије и радости. Одличан лек против депресије, које нам, нажалост, не недостаје. Резултати су репрезентативни. Неко је смршао, неко поправио мишићну масу, „довео се у ред“. На почетку, практикују се пробни тренинзи да би полазници осетили простор и одлучили шта је, уз препоруку тренера, најбоље за њих. Када је реч о персоналним тренинзима, могуће је направити избор између функционалних, оних на вибрирајућој машини Поњер Плате, тренинга са теговима или на феноменалној машини Џ-Бодy, револуционарној у свету фитнеса.
- У питању је електростимулација мишића. Занимљиво је да је цело тело све време укључено у рад, без обзира на вежбу. Код чучњева, углавном раде екстремитети и глутеус, међутим код ове машине, у исто време имате константне контракције и на рукама, стомаку, грудима, раменима... Електростимулација продире кроз маст да би дошла до мишића који дубински погађа и формира га, што је добро за спортске, или било какве друге повреде. Имамо вежбаче са дискус хернијом, који су ограничени у избору вежби, а којима ова машина изузетно прија, јер има и терапеутско, медицинско дејство.
Џ-Бодy одличан је за све који желе брзе резултате. Тренинзи су два пута недељно и трају пола сата. Пет минута је загревање, двадесет главни тренинг и, на послетку, пет до десет минута масажа. Данас, када се брзо живи, у константној оскудици времена, ово је привилегија.
- Има оних који траже јаке тренинге, као и оних који долазе да се рекреирају... Код нас је пуно од јануара до јуна, када људи иду на одморе. Није важно где, важно је да се вежба. Лети могу да искористе природу и реку, или море, да шетају, пливају, планинаре...
У Школици спорта, деца предшколског узраста уче моторичке вежбе. Под будних оком тренера, негују културу спорта, здрав и позитиван начин размишљања, колегијалност, разумевање за друге и заједничку посвећеност циљу.
Иван поручује родитељима да децу усмеравају ка спорту, да их одвоје од компјутера, таблета, мобилног телефона, да се социјализују „не преко друштвених мрежа, него у стварном животу“... Такође, да поведу рачуна о себи и својим навикама.
- Можемо да променимо кућу и канцеларију, салу за вежбање, али, требало би да схватимо да увек остајемо у сопственом телу, које је наша примарна кућа. Једини начин да њега променимо је да вежбамо и да водимо рачуна о исхрани. Требало би да ослушкујемо оно што нам поручује.
- Ослушкујмо своје тело – то би могао бити наслов текста?
- Одлично. То је мој животни мото.
„На почетку смо мерили телесну тежину, проценат масти и мишића, базални метаболизам, индекс масти... Има људи који су били са високо подигнутим гардом, зато немам евиденцију, али су резултати видни. Од оних који би пристајали да се измере, неки би пали у депресију, а други добили још јачу вољу за вежбањем. Промене су видне голим оком, људи лакше улазе у одећу, али најбитније је да се боље осећају.“
М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
