ИВАНА МИЛОЈЕВИЋ, ЖЕНА КОЈА ЈЕ ОСТВАРИЛА СВОЈ ДЕЧЈИ САН
Живот међу облацима
“Одувек сам знала да за мене друге опције нема. Желела сам да будем пилот. Није ме привукла униформа, јер сам расла уз оца који је цео свој радни век провео управљајући авионима, фасцинирали су ме небо, облаци, звезде, моћна машина коју треба контролисати” каже између осталог за “Глас Подриња” пилот Ер Србије, Ивана Милојевић
Приче о успешним људима последњих година постале су незаобилазан сегмент “Гласа Подриња”. Као локално гласило, из броја у број смо доносили животне сторије оних који су из Шапца потекли, а успех остварили овде, или неком другом граду, некој другој земљи... Односно, трудили смо се да направимо завичајну копчу и неке овдашње нараштаје, који су на почетку пута самоостваривања, оснажимо да корачају напред.
У овом издању, отишли смо корак даље. Наиме, представљамо вам девојку која додирних тачака са нашим градом нема, али има са сваким од вас ко је довољно храбар да прати своје снове, ма колико они околини велики деловали.
Ивана Милојевић је пилот и како наводи од најранијих дана је знала да за њу друге опције нема. Данас ради у Ер Србији и тврди да је ово занимање, некада резервисано само за мушкарце, у последње време све доступније и занимљивије женама. У Ер Србији има још три колегинице.
-Од кад сам проговорила тврдила сам да ћу бити пилот. Мој отац, капетан, ту је љубав на мене пренео. При томе ме није привукла униформа коју сам сваког дана на њему гледала, већ небо, звезде облаци, моћна машина коју треба научити контролисати- објашњава Ивана и констатује да је спознаја будућег занимања од тако раног узраста нешто попут благослова, чува те од каснијих лутања и тражења, фокусира на остварење циља.
Званичну пилотску академију завршила је у Лондону, али с обзиром на породичну историју и одрастање уз оца капетана, може се слободно рећи да се Ивана за позив пилота школовала цео живот.
-Тата ме је често са собом водио, тако да сам као дете доста времена провела у авиону. Касније сам прошла пилотску обуку у Вршцу, званичну Пилотску академију у Лондону. Та школа захтева од вас нека техничка знања и у центар ставља праксу. Почиње се на малим авионима, па се прелази на оне са два мотора, па на све компликованије да би се на крају стигло до саобраћаја- каже Ивана, и додаје да је формула која води до епитета “добар пилот”, заснована на збиру великог знања и вештине прожетих искуством.
-Искуство је пресудно. Због тога су драгоцени капетани током лета, људи који несебично деле своје знање и од којих видите како да се у којој ситуацији поставите.
По Иваниним речима, у кокпиту места страху нема. Током обуке сви пролазе различите ситуације на симулаторима, уче процедуре понашања у свим условима, те на крају школовања буду спремни на све.
-За све смо спремни. Имамо симулаторе на којима учимо и ништа не сме да нас изненади. Не постоји “уметничка слобода”, већ за све постоји процедура по којој се понашамо. Међутим, оно што ти у школи не кажу је податак колико време може да буде изазов. Колико време може бити непредвидиво и компликовано научиш у самом саобраћају... И ту поново долазимо до значаја капетана, од којих учиш на који начин да размишљаш у таквим ситуацијама, када треба да обиђеш облак, где не треба да улазиш- објашњава Ивана, која тврди да је сарадња са колегама одлична, те да међу сарадницима не постоје родне предрасуде.
-Однос са колегама је сјајан. То су добри момци. Не сме да буде дискриминације, јер према постојећим истраживањима највећи број несрећа се догодило због лоше комуникације међу пилотима- истиче Милојевићева, чији радни дан често почиње у пет ујутро, а траје и по дванаест сати дневно. Углавном лети краће релације, изнад земаља бивше Југославије, али иде и до Аустрије, Грчке и Италије.
-Радно време се рачуна од момента када имамо брифинг, а он је увек око сат и 20 минута пред лет. Од самопроцене зависи када ћеш доћи на припрему, односно све зависи од тога колико ти треба да припремиш папире. Када си на обуци то траје дуже него када си уигран. На време се припремимо видимо све, какво се време очекује, колико имамо горива, путника... Стекнемо јасну слику, а онда ти треба још петнаестак минута да се договориш са посадом и испоштујеш свакодневну процедуру.
Ја летим на краћим релацијама. Ту, обрт, ако имамо среће не траје дуже од пола сата, уземемо нове путнике и идемо назад- истиче Ивана која себе доиста инвестира у посао, али не запоставља ни приватни живот.
-Често људи мисле да ми имамо времена да упознамо дестинације на које летимо, али то је некада далеко од истине. Поготово на овим краћим релацијама где се у року од пола сата враћамо натраг. Све што видимо видимо приватно, а ја волим да путујем и доста тога сам видела захваљујући тати. Са друге стране, бавим се спортом, волим унутрашњу декорацију и архитектуру. И за све то проналазим времена- каже Ивана Милојевић, једна од првих жена пилота у Ер Србији.
На небу си, летиш и
може ли више
-Моменат кад спознаш да све зависи од тебе је јако моћан. Личи на управљање добрим и брзим аутомобилом, само што овде имаш још више димензија, више прорачуна. Неописива снага. Ма, на небу си, летиш, и може ли више- одговара Ивана са осмехом на питање какав је осећај управљати авионом.
Рушење дечачких снова
По Иваниним речима сваки дан је прича за себе. Сваки лет има своју анегдоту. Често путници уђу у кабину да се фотографишу, а има и дечака разочараних чињеницом да их је возила жена.
-Увек је занимљиво. Најбоље је када летиш са људима са којима се и приватно дружиш. Посебно ми је било лепо када су се на лету окупили другари са којима сам се пре двадесетак година упознала у пилотској школи, то што смо имали прилику да летимо заједно, било ми је дивно... Има доста путника који уђу да се сликају, мале мушке деце којима разбијем идеале- са сомехом прича Ивана.
У овом издању, отишли смо корак даље. Наиме, представљамо вам девојку која додирних тачака са нашим градом нема, али има са сваким од вас ко је довољно храбар да прати своје снове, ма колико они околини велики деловали.
Ивана Милојевић је пилот и како наводи од најранијих дана је знала да за њу друге опције нема. Данас ради у Ер Србији и тврди да је ово занимање, некада резервисано само за мушкарце, у последње време све доступније и занимљивије женама. У Ер Србији има још три колегинице.
-Од кад сам проговорила тврдила сам да ћу бити пилот. Мој отац, капетан, ту је љубав на мене пренео. При томе ме није привукла униформа коју сам сваког дана на њему гледала, већ небо, звезде облаци, моћна машина коју треба научити контролисати- објашњава Ивана и констатује да је спознаја будућег занимања од тако раног узраста нешто попут благослова, чува те од каснијих лутања и тражења, фокусира на остварење циља.
Званичну пилотску академију завршила је у Лондону, али с обзиром на породичну историју и одрастање уз оца капетана, може се слободно рећи да се Ивана за позив пилота школовала цео живот.
-Тата ме је често са собом водио, тако да сам као дете доста времена провела у авиону. Касније сам прошла пилотску обуку у Вршцу, званичну Пилотску академију у Лондону. Та школа захтева од вас нека техничка знања и у центар ставља праксу. Почиње се на малим авионима, па се прелази на оне са два мотора, па на све компликованије да би се на крају стигло до саобраћаја- каже Ивана, и додаје да је формула која води до епитета “добар пилот”, заснована на збиру великог знања и вештине прожетих искуством.
-Искуство је пресудно. Због тога су драгоцени капетани током лета, људи који несебично деле своје знање и од којих видите како да се у којој ситуацији поставите.
По Иваниним речима, у кокпиту места страху нема. Током обуке сви пролазе различите ситуације на симулаторима, уче процедуре понашања у свим условима, те на крају школовања буду спремни на све.
-За све смо спремни. Имамо симулаторе на којима учимо и ништа не сме да нас изненади. Не постоји “уметничка слобода”, већ за све постоји процедура по којој се понашамо. Међутим, оно што ти у школи не кажу је податак колико време може да буде изазов. Колико време може бити непредвидиво и компликовано научиш у самом саобраћају... И ту поново долазимо до значаја капетана, од којих учиш на који начин да размишљаш у таквим ситуацијама, када треба да обиђеш облак, где не треба да улазиш- објашњава Ивана, која тврди да је сарадња са колегама одлична, те да међу сарадницима не постоје родне предрасуде.
-Однос са колегама је сјајан. То су добри момци. Не сме да буде дискриминације, јер према постојећим истраживањима највећи број несрећа се догодило због лоше комуникације међу пилотима- истиче Милојевићева, чији радни дан често почиње у пет ујутро, а траје и по дванаест сати дневно. Углавном лети краће релације, изнад земаља бивше Југославије, али иде и до Аустрије, Грчке и Италије.
-Радно време се рачуна од момента када имамо брифинг, а он је увек око сат и 20 минута пред лет. Од самопроцене зависи када ћеш доћи на припрему, односно све зависи од тога колико ти треба да припремиш папире. Када си на обуци то траје дуже него када си уигран. На време се припремимо видимо све, какво се време очекује, колико имамо горива, путника... Стекнемо јасну слику, а онда ти треба још петнаестак минута да се договориш са посадом и испоштујеш свакодневну процедуру.
Ја летим на краћим релацијама. Ту, обрт, ако имамо среће не траје дуже од пола сата, уземемо нове путнике и идемо назад- истиче Ивана која себе доиста инвестира у посао, али не запоставља ни приватни живот.
-Често људи мисле да ми имамо времена да упознамо дестинације на које летимо, али то је некада далеко од истине. Поготово на овим краћим релацијама где се у року од пола сата враћамо натраг. Све што видимо видимо приватно, а ја волим да путујем и доста тога сам видела захваљујући тати. Са друге стране, бавим се спортом, волим унутрашњу декорацију и архитектуру. И за све то проналазим времена- каже Ивана Милојевић, једна од првих жена пилота у Ер Србији.
може ли више
-Моменат кад спознаш да све зависи од тебе је јако моћан. Личи на управљање добрим и брзим аутомобилом, само што овде имаш још више димензија, више прорачуна. Неописива снага. Ма, на небу си, летиш, и може ли више- одговара Ивана са осмехом на питање какав је осећај управљати авионом.
По Иваниним речима сваки дан је прича за себе. Сваки лет има своју анегдоту. Често путници уђу у кабину да се фотографишу, а има и дечака разочараних чињеницом да их је возила жена.
-Увек је занимљиво. Најбоље је када летиш са људима са којима се и приватно дружиш. Посебно ми је било лепо када су се на лету окупили другари са којима сам се пре двадесетак година упознала у пилотској школи, то што смо имали прилику да летимо заједно, било ми је дивно... Има доста путника који уђу да се сликају, мале мушке деце којима разбијем идеале- са сомехом прича Ивана.
Т.Трифковић
Најновији број
18. април 2024.
