“Хоћемо ли у Шабац......”

Није потребно да живите у Шапцу, проводите месеце и године у нашем граду, није неопходно ни да прођете кроз “Чивијашку републику”, само ако сте чули за Шабац, знате како завршити питање из наслова. Да, тако је, “ХОЋЕМО ЛИ У ШАБАЦ НА ВАШАР?”, а и одговор је познат “ХОЋЕМО!!!”. Када би нас, Шапчане питали по чему је наш град познат ван граница, одговорили би крили афинитете ка спорту (Металопластика, Мачва), привреди (Зорка, Шапчанка, Млекара), музици (Андолија, Цицварићи, данас од Љубе до Гоблина), но да се не лажемо, познати смо, баш познати по МАЛОГОСПОЈИНСКОМ ВАШАРУ.
Знамо када почиње, у поводу ког празника се организује, но тешко је утврдити од када потиче ова свечаност која је временом постала обележје и симбол града. Писана документа веле да се вашар у близини Шапца правио још у касном средњем веку, 14. столећу. Помиње се у Раваничкој повељи Кнеза Лазара. Поновни траг налазимо у 19. веку када се говори о два вашара о Ђурђевдану и Митровдану, пролећни и познојесењи, а Малогоспојински, баш на пољу Михајловац, уведен је у 20. столећу. Ђурђевдански и Митровдански су нестали, а Малогоспојински опстаје, траје, расте из године у годину.
Путник намерник који наврати у неко друго доба године, осим средином септембра, никада не би обратио пажњу на Михајловац, велико поље близу реке, уз пругу, ничим специфично, осим пространошћу. Баш са тог поља, друге, треће недеље септембра разлеже се спој буке и жамора хиљада посетилаца, док ноћу нема светлије локације у западној Србији.
Званично Малогоспојинска свечаност, манифестација, како вам је драже, траје увек од 21. до 23. септембра, но продавци, закупци стигну раније, већ око 15, 16. септембра. Прво се обично пуне тезге са свим могућим артиклима, потом следе прехрамбени производи, шатре са столовима за “појести и попити”, да би, иако правила нема, последњи своје механизме постављали власници луна паркова. У давна времена свирачи су на сваком кораку увесељавали посетиоце, жива музика је ту и сада, но савремене технологије су омогућиле целодневно “трештање” са моћног озвучења.
О укусима се не расправља, а баш питање афинитета је одлучујуће у избору најпознатијег сегмента вашара. Некада се прилазак вашаришту препознавао по “мечки која игра на звуке бубњева”, малим циркусима, лутријама, да би полако примат заузимали “Кућа страве”, “Зид смрти”, “Камиказе”, “Балерина” или за оне са мање адреналина врућа “јага” или “гуда” под Шатром, “пљеска” са роштиља, препарати “домаћи” који лече и опорављају (бар по речима продавца који усхићено о њима говори на микрофон или мегафон), кухињски артикли, миришљаве чарапе, веш на килограм, а ако неко воли, могао би пазарити и снимке са ромских свадби, чијих конкретно? мање је важно.
Ипак, један предмет заслужује посебну пажњу, ЛИЦИДЕРСКО СРЦЕ. Увек при крају реда са тезгама, најдаље од званичног улаза, смештају се лицидари, занатлија чије занимање, док је вашара, неће ишчезнути. Шарена срца којим доминира црвена боја, справљена од брашна и гипса, много су више од још једног артикла у понуди “од игле до локомотиве”. Свако их може купити, али само их романтичне душе могу разумети. Куповало би се, не за успомену, већ као поклон, момака девојкама. Чим са тезге пређе у руке, постајало би симбол срца власника, а изабраница његовог срца добијала би га као дар. На малом огледалцу у средини видела би свој лик, заувек схватајући да је у том срцу она...
Редовни посетиоци, не само да планирају посете (мало ко само један септембарски дан проведе на Михајловцу), већ и имају мале ритуале које “морају” урадити на ВашЕру, иначе “као да нису ни били”. Цене постоје, но свако ће се радо “цењкати” на тезги, о свему се може договорити, а ваља се договорити јер кажу да је доћи у Шабац на Вашар, а ништа не пазарити, грдан малер.