“БАЈС” КОЈИ ЖИВОТ ЗНАЧИ

Фудбал има Мондијал, други спортови Олимпијске турнире, тенисери сањају гренд слемове, а “свети грал” бициклизма су тријумфи на “Туру”, “Ђиру” или “Вуелти”, победничка постоља и вечна слава најбржих у тркама око Француске, Италије и Шпаније. Само двојица овдашњих, српских, возача имали су част да буду део неке од поменутих, а у мозаику хронолошки прве трке, Giro d’ Italia, мозаику чији су први елементи стари 109 година! своје место има и један Шапчанин, једини крај чијег имена је, на списку учесника, икада стајала скраћеница неке од држава у којима смо обитавали, Саша Гајичић. Било је то пролеће 2002. године, оно доба у коме најјаче миришу плодови природе невероватне Италије, време када шмек древне апенинске “чизме” осликавају све нијансе света. У Италији је Саша живео, градио своје професионалне дане, на двоточкашу је прокрстарио много пута, но учешће на “Ђири” није упоредиво са било чиме другим.
-То је више од спортског догађаја, то је манифестација, то је путујући циркус, али не у пежоративном значењу, већ супротно, најсјајнијем и најразигранијем издању. Мештани, али и навијачи из целог света планирају одморе према етапама. Путују заједно са караваном, прате сваку етапу, негде припреме пикник очекујући возаче. Други боје лица, припремају костиме, дане, недеље, месеце одвоје за неколико минута. У Италији је бициклизам врло популаран и посебна је атмосфера пред трку – “враћа филм” 16 година у назад шабачки бициклиста.
Етапе су захтевне, конфигурација терена од пространих равница, до хладних, високих, ветровитих Апенина, правила сурова. Иако је побеђивао разне изазове у каријери, спрам овог је морао признати пораз, није успео да заврши велику трку.
-Одустао сам после десете етапе, што је половина. Нисам се осећао добро пре старта Ђира, био сам прехлађен и остаје жал што нисам спремнији дочекао један такав изазов, али опет је велико искуство и вечно сећање. Лепо је бити део историје, једини из Србије који је наступао тамо, али љубав према овом спорту твори жељу да не буде још дуго тај податак крај мог имена. Убрзо је уследила криза у бициклизму Италије, раскидани су уговори, ја сам исте године остао без ангажмана. Било је опција да наступам у неком званично аматерском клубу и поново градим своје позиције, но нисам био спреман за годину, две стагнације и решио сам да ставим тачку, можда сам погрешио, био сам још у млађим годинама када се посматра из визира професионалног бициклисте.
Да би навијали на “Giro d’ Italia” довољно је да имате новца, времена или да сте сналажљиви авантуриста, али за статус учесника, неопходно је прећи дуг пут, “извозити” спортску етапу препуну препрека, изненађења непознату свима пре и после вас. Ову причу смо започели од краја, одмотану ролну филма поново увијамо и препуштамо се хронологији.
У породици Гајичића деценијама је бициклизам спорт број један. Отац Радосав је (не)свесно своју љубав усадио у сина Сашу, а страст ка двоточкашима рођена је још у оном несвесном делу детињства.
-Не сећам се када сам научио да возим бицикл, вероватно да то мој отац зна боље. Организовао је школска првенства, ја сам први пут возиo, логично, у првом разреду, победио, а потом исто чинио до десете године. Јесте напоран захтеван спорт, али опет пружа од најранијих дана прилику за путовање, упознавање, упијање атмосфере средина где ће вас пут, иначе, тешко навести.
Већ поменуту животну етапу Саша је прешао јако брзо, практично у рекордном року.
-То је било крајем 90-их. Најпре 1996. сам победио на “Трци око Србије”, потом “Трци око Војводине” и на крају најбрже сам возио трку “Београд- Будимпешта - Братислава”, све су то међународне трке. Следеће, 1997. представљао сам Југославију на Светском првенству до 23 године у Валкенбургу где сам освојио осму позицију. То је и најближе медаљи да је неко из Србије пришао на великом такмичењу. Сјајна је била конкуренција те године. Првак је постао Иван Басо, а трећи Данило де Лука, возачи који су касније побеђивали на етапама Тура, Ђира и досегли место међу најбољим возачима света.
Такав низ донео је позив из Италије и улазак у свет професионалних возача.
-Нема ту мистификације, професионалац је члан једног од 20-ак тимова World toura, оних који могу да возе највеће трке. Пре тога сам наступао у тимовима који се воде као аматерски, али је систем рада, тренинга, припреме на професионалном ниову. Сваки дан тренинзи, трке на седмичном нивоу.
Прича је једно, но некада фактички, нумерички подаци боље од свега осликају захтевност спорта као што је бициклизам. Неке километраже нису пријатне ни да се пропутују аутомобилом или аутобусом.
-Трећину године, зими, имамо базне тренинге, пливање, скијање, теретана, а две трећине је вожња. Прелази се између 130 и 250 км, али уз захтеве за брзином између 40-45 км на сат. Лични рекорд, на основу превезене километраже у једном наврату је 320 км, у познатој трци Милан – Сан Ремо.
На овим просторима бициклизам постоји готово један век, међутим никада није био у врху популарности, те напредак зависи од врсних појединаца и резултата изнад свих очекивања.
-Немамо медаље са великих такмичења. Седмо место једног нашег бициклисте на Првенству у хронометарској вожњи и моје осмо у Валкенбургу су најбоља остварења. Спадамо у неку средњу групу спортова. Ово је скуп спорт, бицикл кошта од две до три хиљаде евра, то су средства која су велика за овдашњи стандард. Због тога немамо квантитет, као базу за квалитет. Надам се да ће се у скорије време поклопити околности које ће донети неко велико остварење на највећим међународним шампионатима јер би то бициклизам подигло у хијерархији спортова, рачунали би на више новца од државе и спорт би значајно напредовао – закључује Саша Гајичић.