Нанино јато

У време када се убира хлебно зрно и преостале житарице а кукуруз обећава жељени рок присећања у Поцерини враћају богату слику како се једино могло звати, јато нане Тиосаве. По пар стотина живине од кокошака, патки, ћура, гуски, морки и тако редом. И по петнаестак носиља у ово доба године стварало је помало нестварну слику. Негде у позну старост дочекала је тов белих пилића али нанино пиле уз кромпир по њеном рецепту мами уздахе .
Сада је домаћинство са већим бројем перутине реткост а замрзивач је по правилу пун белих пилића како у шали веле, у трену ухрањених. Домаће пиле се може кусати само код понеке баке.
Остале су приче како је јато малих пилића и остале живине, како у селу воле рећи, крчало по околини а по правилу петлићи су клани и печени или завршавали у препознатљивом бећарцу. Кокоши су носиле небројена јаја која су завршавала на градским тезгама и рекламом од уста до уста доношена на кућни праг. Вредна и ненаметљива жена примереног имена сваки други дан је обилазила међе и врзине и купила јаја које се њене кокоши носиле. А за њима је била јагма пошто су по садашњим критеријумима била еколошка зелене боје. Било, неко би рекао, поновило се у старој патишпањи која се одевала мућеним беланцем и јела тада укусна торта. Опет по рецепту нане Тиосаве. А слика која је свакодневно пратила неуморну жену која је устајала са првим петлима а легала касно, било је огромно јато кокоши и остале живине са тек излеженим младима док је мудро бирала петлића пошто су гости најавили долазак тога поподнева. Миљенице су јој биле морке које су се после кровова пеле на највише дрво и легле на незнаном месту доводећи младе пар дана у авлију која је уз живахну старицу гнездила бројне кокоши које су је у стопу птатиле, очекујући храну које вазда беше за њих и увек кривено од ђеда који није марио за живину осим кад донесе великог ћурана, који је волео је рећи налетео на његов штап.
У дане када су гајени први бели пилићи без замрзивача знали су тежити и преко пет килограма а нанини и до десет па се зборило да се на подварку или кромпиру нису могли бити спремани у шпоретима а специјалитет беше петао рекордер у пољској фуруни довољан да остане и иза десеточлане породице. Истина је, мами воду на уста...
Сада од малог пилета уз примерене концентрате за два месеца ето великих пилића за пун замрзивач у ритму рано пролеће, рана јесен, већ колико је коме потребно. Домаће пиле се одгаји тек ако га кока доведе у друштву шарених вршњака из врзине које је сада на претек. И укусно је а чар даје и обавезна бар пола сата тренинг јурњава док се ухвати и добро прање руку после ручка пошто су се прсти од такве пилетине лепиле ко од туткала. Тек да сети на специјалитете нане Тиосаве .
И помало шаљиво предање. Имали у нанином дому лепоту унуку и бројне просце. Многи долазили и у за то време непримерене сате тек петлови нане Тиосаве су били већа гаранција да ће се уљез касније зет, на време убедити да одустане. Унука се потом добро уда а нану окриви за очекивану срећу. Зар и рећи да је у нови дом понела и легло пилића и морки да и нови дом има потомке јата које је гајила легендарна нана.
Садашњим пак домаћицама уз обиље обавеза понеко зрно традиције итекако би добро дошло пошто по традицији по нани Тиосави доносило је рецепт по којем џигерица новорођеним доноси, када за њу стасају, темељ здравља. У време када је свега од некад све мање а етно ток у сеоском туризму враћа наду више намерно него случајно подсећамо на златне руке и исто такво срце нане Тиосаве.