Човек који је светлео у мраку

Време отиске своје оставља и на судбинама људи. Прилике у којим се живело после Другог светског рата, у времену комунизма, увелико се ишчитавају из житија једног светог човека; човека који је светост стекао у ношењу управо са тим и таквим приликама спутаваних слобода и одвраћања од Бога. Светог исповедника Варнаве (Настића), који је под сумњивим околностима скончао 1964. године, у манастиру Беочину.
Научну студију о овом светом човеку, која никог не оставља равнодушним, под насловом „Светлоносац у мраку”, исписао је др Јован Јањић, из Врбића, код Крупња.
Животни пут Светог епископа Варнаве испреплетан је сусретима са више светих људи, почев од Светог владике Николаја, с чијим благословом се уписао на Богословски факултет у Београду и замонашио у манастиру Милешева (1940), до Светог оца Јустина (Поповића), са којим се састајао и одржавао преписку, док су обојица били под присмотром комунистичких власти, и патријарха Павла, његовог вршњака (обојица рођени 1914. године), за чијег времена је проглашен светим.
Војислав Настић (световно име епископа Варнаве) рођен је у Гери, у Америци. Његови родитељи доселили су се у Сарајево неколико година по завршетку Првог светског рата. У том свом граду, тек замонашени Варнава дочекао је и провео Други светски рат. Пошто је био на добром гласу, за њега је чуо и усташки поглавник Анте Павелић, па га је позвао у Загреб да га наименује за епископа парацрквене организације, од усташких власти формиране, „Хрватске православне цркве”. Варнава је то одбио. Потом је одбио и да буде „црвени владика”, што су му нудили партизани.
На првом редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ после Другог светског рата, 1947. године, изабран је за викарног епископа хвостанског. Али, већ после нешто више од четири месеца након хиротоније ухапшен је и осуђен у Сарајеву на једанаест година затвора са принудним радом и три године губитка свих грађанских права, наводно због „непријатељске делатности”. Осуђен је за оно што је говорио на проповедима у цркви, а, у ствари, он је само позивао народ да остане у хришћанској вери, опирући се тако наметаном атеизму.
Казну је издражао, од својих уверења није одступио.
Преживео је епископ Варнава и по свим приликама изрежирани железнички удес недалеко од Винковаца, када је вагон са четрдесет политичких затвореника, који су пребацивани из затвора у Зеници у затвор у Сремској Митровици, остављен на отвореној прузи, да би потом у њега „случајно” ударио теретни воз. Преживело је тада само једанаест затвореника. Међу њима и епископ Варнава, с поломљеним ногама. Било је то баш на – Велики петак (1951. године).
Нажалост, о Светом епископу Варнави, иако је човек доба којег смо управо проживели, мало се зна, јер и само име његово није било згодно помињати.
Ишчитавајући доступну архивску грађу и записана сведочења, Јањић је, по научној методологији, исплео причу о овом светом човеку, што је уједно и прича о времену комунизма у Југославији у дугој половини 20. века.
И са овом књигом др Јован Јањић показује се као један од најтемељнијих ствараоца дела на основама хришћанске духовности.