УСПЕШНИ ШАПЧАНИ: ПРОФ. ДР ЗОРАН ГАЈИЋ, ДИРЕКОР КАТЕДРЕ ЗА ПОСТДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТУ РУТГЕРС У ЊУ ЏЕРСИЈУ
С оне стране улице
Проф. Др Зоран Гајић, научник светског реномеа, рођен је 1949. године у Шапцу, у улици Стојана Новаковића. У сликама из детињства остале су му игре са другарима у парку, учитељица Лола из предшколског, бомбоне „за динар“ код Лазаревских, прва чоколада и прве јапанке које су се појавиле шездесетих код нас... Као дечак, играо је фудбал и рукомет са вршњацима, али га је више занимао шах, који је био његова прва љубав. Пионирски првак у шаху постао је шездесет и четврте године. Када је пошао у основну школу („Вук Караџић“), заинтересовао се за природне науке, такмичио се за школу и трајно заљубио у науку. У Шабачку гимназију ишао је прва три разреда, али је, пошто је „било тешко бити одличан“, четврти разред завршио у Једанаестој београдској гимназији. Потом је уписао Електротехнички факултет у Београду, где је магистрирао. Професор му је саветовао да, уколико жели озбиљно да се бави науком, иде у Америку. Осамдесете је купио карту и отишао преко океана.
- У Пупину, где сам радио магистаратуру, било је тринаест доктора наука, а у групи за телекомуникације Белових лаборатирија у Њу Џерсију шест хиљада њих радило је на развоју данашње мобилне телефоније. Тамо је велика концентрација научника због фантастичних услова за бављење науком. Америка сваком даје шансу да дође и покаже шта зна. Уколико може да остане у систему, сваком се отвара пут да напредује, али је конкуренција језива. Ја и данас тамо радим од осам ујутру до једанесет сати увече, (наравно са паузама), десет и по месеци годишње. У два ујутру, можете видети педесет пакираних аутомобила испред Универзитета. Тако се постижу резултати - добрим условима, оштром конкуренцијом и непрекидним радом.
Америка га је одушевила чим је „слетео“. Четири године постдипломских студија, од осамдесете до осамдесет и четврте, најлепше су америчке године професора Гајића. Ипак, размишљао је да ли да се врати у Србију и, успут, магистрирао математику. У то време отворила су се бројна радна места на факултетима у Америци, па је одлучио да конкурише на државни Универзитет Рутгерс у Њу Џерсију, где је и данас. Оно што је угледни Беркли на Западу, то је Рутгерс на источној обали САД.
- Имамо скоро 70.000 редовних студената, око 20.000 запослених, 4.000 професора, исто толико асистената и истраживача, око 10.000 оних који раде хонорарно или на неодређено радно време. Буџет је четири милијарде долара, колико имају неке државе. Код нас је 80% страних студената, 40% је из Кине и исто толико из Индије, а 20% студената је из Америке и осталих држава света.
Гајић је најпре примљен у звање доцента, потом у ванредног, па редовног професора. Од 2003. године, директор је постдипломских студија на Факултету за електротехнику и рачунаре.
- То је мој врхунац. Имам мало наставе, један предмет у семестру, што ми оставља много времена за истраживање. Имам времена и за свој рад и за студенте, а испуњава ме и једно и друго. Радујем се кад идем на факултет, а идем сваки дан. Прва ствар коју урадим кад дођем је да, уместо дневних новина, прочитам новости из стручних часописа. Наука се развија страховитом брзином, много је научника који објављују своје радове. То је озбиљна динамика.
Интересантно је да је професор Гајић, поред целоживотне заљубљености у науку, породично остварен. У браку са супругом Верицом (доктор машинства) има двоје деце – сина Зорана и кћерку Марију. Уредан и осмишљен живот, рекли бисмо.
- Јесте, али ми много радимо. Имамо јако мало слободног времена. Тешко је организовати живот кад обоје супружника раде и подижу децу. Тамо деца до дванаест година не смеју да буду сама код куће, што додатно обавезује. На факултетима је добро то што временом постајате свој човек, можете да нађете времена за себе, за разлику од послова у фирмама. Кад сам био млад професор само сам једном дошао у Србију, а желео сам да долазим чешће зато што се овде дивно осећам и брзо релаксирам, имам пуно пријатеља и родбине. Нисам долазио у нашим тешким деведесетим, а последњих петнаестак година долазим скоро свако лето. Месец и по дана годишњег одмора проводим у Шапцу.
Довољно је да прође неколико дана па да се осећа као да никад није ни отишао из родног града. Прошета до Саве, Хиподрома, Летњиковца, или главном улицом до Шах клуба, види се са пријатељима и родбином... Тамо и кад има слободног времена, сви су заузети, а овде се његова генерација из Гиманизије (1968.) редовно састаје сваког понедељка и четвртка пре подне.
- Десетак њих редовно долазе. Кад изађем сам, сретнем бар пет људи које познајем и са којима могу да поразговарам. То је драгоцено. Проводим време напољу, а тамо сам од дванаест до четрнаест сати у затвореној просторији. Моја позиција је стабилна, имам доживотни уговор од кад сам постао ванредни професор.
Када смо питали професора Гајића шта би поручио нашим читаоцима, што увек чинимо, замислио се и запитао да ли би требало да даје поруке, с обзиром да је научник и то у специфичној области. Но, сложио се са нама да сваки човек има своју причу и, шта више, своју „животну филозофију“.
- Важно је да радимо оно што волимо. То сам рекао и свом сину Зорану. И супруга и ја смо инжењери, он је уписао молекуларну билогију, а сада студира медицину у посебном осмогодишњем програму који се завршава докторатом наука са применом у медицини. Индиректно сам га усмеравао на науку, зато што је медицина тешка и стресна. Да би човек постигао вансеријске резултате, мора много да ради и зато је неопходна љубав према професији. Кина, Јапан и Кореја раде у језивом темпу. Цео свет много ради. Нешто мора да се жртвује да би се човек остварио. Онај који не воли то што ради, кад тад ће пући.
Отићи или остати, питање је које себи упорно постављају Срби, као уклети дански краљевић – Бити или не бити.
- Треба бити реалан. Овде су услови скандалозни, са приватним факултетима који дају докторате, а који се не признају у Америци. Наше школство се много урушило. Видите, и у Америци су најбољи факултети приватни, зато што могу да окупе најбоље професоре, али треба да прође много година и деценија да би се створио кадар за докторат из било које области.
Професор Гајић је смирен и једноставан човек. Има широку лепезу пријатеља, колега и познаника, од оних који су завршили основну школу до академика. Верује да од сваког човека можемо нешто да научимо, зато што је „на оној страни улице на којој ми нисмо били“.
рачунаре државног Универзитета Рутгерс у Њу Џерсију. Дипломирао је и магистриарао на Електротехничком факултету у Београду. Магистрирао је математику и докторирао електротехнику на државном Универзитету у Мичигену. Од 1984. године предаје студентима из области сигнала и система, аутоматског управљања, телекомункационих мрежа, оптичких мрежа и електричних кола.
Истраживања професора Гајића везана су за аутоматско управљање системима, управљање енергетским системима (сунчане ћелије, енергија ветра и водоника), бежичним телекомуникацијама и рачунарским мрежама.
Објавио је близу стотину радова у научним часописима, углавном у ИЕЕЕ Трансацтионс он Аутоматиц Цонтрол и ИФАЦ Аутоматица.
Аутор је девет књига о линеарним и билинеарним системима, које су објавили угледни издавачи попут Ацадемиц Пресс, Прентице Халл, Марцел Деккер, Таyлор анд Францис, Спрингер Верлаг и Научне књиге.
Његова књига Линеар Дyнамиц Сyстемс анд Сигналс преведена је на кинески језик 2004. Друго издање књиге Лyапунов Матриџ Ељуатион ин Сyстемс Стабилитy анд Цонтрол објављено је 2008.
Професор Гајић одржао је четири пленарна предавања на међународним конференцијама и презентовао више од 140 научна рада. Био је ментор за 17 докторских дисертација и 22 магистарске тезе. Једанаесторо од његових бивших студената на докторским студијама, професори су на универзитетима у Америци, Европи и Азији.
Др Гајић био је гостујући професор на Принцетон универзитету 2003. и на америчком универзитету Сарјах, у близини Дубаија (Уједињени Арапски Емирати) 2011.
Од 2003. директор је катедре за постдипломске студије на Факултету за електротехнику и рачунаре Универзитета Рутгерс у Њу Џерсију.
Мајстор је светске шаховске федерације ФИДЕ.
ШАБАЧКИ ШАХ КЛУБ
„У Шапцу никада није било довољно средстава за шах, иако је клуб основала (1905.) чувена јеврејска породица Винавер. Један је од најстаријих клубова у Србији. Чуо сам да, нажалост, постоји могућност да клуб изгуби своје просторије. Била би велика штета да се традиција угаси.“
СВЕ ИМА СВОЈУ ЦЕНУ
„Моја супруга Верица радила је једно време као професор на другом крају Америке, у Лос Анђелесу, две године у Дубаију, а сада је у близини Филаделфије, тако да смо ми викенд-породица. Пошто семестар траје четири месеца, имамо зимске и летње распусте. Сналазимо се свесни чињенице да све има своју цену.“
ДА НАМ СВИМА БУДЕ БОЉЕ
„Не би требало правити баријере између различитих области зато што је наука јединствена, као и уметност. Код нас је важно ко ком кругу припада и за кога навија. У Америци је потпуно другачије. Кад сте у тиму, није важно које сте националности и религијске оријентације. Лепо је имати своја обележја, али за оно што је од општег значаја, потребна је сарадња, без подела и баријера. Сви би требало да будемо једниствени да нам свима буде боље. “
ЗНАЊЕ ЈЕ ЈЕДИНСТВЕНО
У Америци можете да завршите један факултет, магистрирате други, а докторирате трећи, а код нас је сасвим другачије. Тамо се најпре заврше четири године неког факултета, најчешће билогије, хемије, или физике. После тога, најбољи студенти одлазе на медицину, права или бизнис. Медицина пружа највише. Мој син је један од десет до петнаест изабраних студената који раде докторат паралелно са студијама. Завршио је молекуларну биологију, а сада бира тему за докорат из молекуларне биологије са применом у медицини. У Америци не постоје доктори медицинских наука. Студије медицине су, на неки начин, постдипломске студије.
- У Пупину, где сам радио магистаратуру, било је тринаест доктора наука, а у групи за телекомуникације Белових лаборатирија у Њу Џерсију шест хиљада њих радило је на развоју данашње мобилне телефоније. Тамо је велика концентрација научника због фантастичних услова за бављење науком. Америка сваком даје шансу да дође и покаже шта зна. Уколико може да остане у систему, сваком се отвара пут да напредује, али је конкуренција језива. Ја и данас тамо радим од осам ујутру до једанесет сати увече, (наравно са паузама), десет и по месеци годишње. У два ујутру, можете видети педесет пакираних аутомобила испред Универзитета. Тако се постижу резултати - добрим условима, оштром конкуренцијом и непрекидним радом.
Америка га је одушевила чим је „слетео“. Четири године постдипломских студија, од осамдесете до осамдесет и четврте, најлепше су америчке године професора Гајића. Ипак, размишљао је да ли да се врати у Србију и, успут, магистрирао математику. У то време отворила су се бројна радна места на факултетима у Америци, па је одлучио да конкурише на државни Универзитет Рутгерс у Њу Џерсију, где је и данас. Оно што је угледни Беркли на Западу, то је Рутгерс на источној обали САД.
- Имамо скоро 70.000 редовних студената, око 20.000 запослених, 4.000 професора, исто толико асистената и истраживача, око 10.000 оних који раде хонорарно или на неодређено радно време. Буџет је четири милијарде долара, колико имају неке државе. Код нас је 80% страних студената, 40% је из Кине и исто толико из Индије, а 20% студената је из Америке и осталих држава света.
Гајић је најпре примљен у звање доцента, потом у ванредног, па редовног професора. Од 2003. године, директор је постдипломских студија на Факултету за електротехнику и рачунаре.
- То је мој врхунац. Имам мало наставе, један предмет у семестру, што ми оставља много времена за истраживање. Имам времена и за свој рад и за студенте, а испуњава ме и једно и друго. Радујем се кад идем на факултет, а идем сваки дан. Прва ствар коју урадим кад дођем је да, уместо дневних новина, прочитам новости из стручних часописа. Наука се развија страховитом брзином, много је научника који објављују своје радове. То је озбиљна динамика.
Интересантно је да је професор Гајић, поред целоживотне заљубљености у науку, породично остварен. У браку са супругом Верицом (доктор машинства) има двоје деце – сина Зорана и кћерку Марију. Уредан и осмишљен живот, рекли бисмо.
- Јесте, али ми много радимо. Имамо јако мало слободног времена. Тешко је организовати живот кад обоје супружника раде и подижу децу. Тамо деца до дванаест година не смеју да буду сама код куће, што додатно обавезује. На факултетима је добро то што временом постајате свој човек, можете да нађете времена за себе, за разлику од послова у фирмама. Кад сам био млад професор само сам једном дошао у Србију, а желео сам да долазим чешће зато што се овде дивно осећам и брзо релаксирам, имам пуно пријатеља и родбине. Нисам долазио у нашим тешким деведесетим, а последњих петнаестак година долазим скоро свако лето. Месец и по дана годишњег одмора проводим у Шапцу.
Довољно је да прође неколико дана па да се осећа као да никад није ни отишао из родног града. Прошета до Саве, Хиподрома, Летњиковца, или главном улицом до Шах клуба, види се са пријатељима и родбином... Тамо и кад има слободног времена, сви су заузети, а овде се његова генерација из Гиманизије (1968.) редовно састаје сваког понедељка и четвртка пре подне.
- Десетак њих редовно долазе. Кад изађем сам, сретнем бар пет људи које познајем и са којима могу да поразговарам. То је драгоцено. Проводим време напољу, а тамо сам од дванаест до четрнаест сати у затвореној просторији. Моја позиција је стабилна, имам доживотни уговор од кад сам постао ванредни професор.
Када смо питали професора Гајића шта би поручио нашим читаоцима, што увек чинимо, замислио се и запитао да ли би требало да даје поруке, с обзиром да је научник и то у специфичној области. Но, сложио се са нама да сваки човек има своју причу и, шта више, своју „животну филозофију“.
- Важно је да радимо оно што волимо. То сам рекао и свом сину Зорану. И супруга и ја смо инжењери, он је уписао молекуларну билогију, а сада студира медицину у посебном осмогодишњем програму који се завршава докторатом наука са применом у медицини. Индиректно сам га усмеравао на науку, зато што је медицина тешка и стресна. Да би човек постигао вансеријске резултате, мора много да ради и зато је неопходна љубав према професији. Кина, Јапан и Кореја раде у језивом темпу. Цео свет много ради. Нешто мора да се жртвује да би се човек остварио. Онај који не воли то што ради, кад тад ће пући.
Отићи или остати, питање је које себи упорно постављају Срби, као уклети дански краљевић – Бити или не бити.
- Треба бити реалан. Овде су услови скандалозни, са приватним факултетима који дају докторате, а који се не признају у Америци. Наше школство се много урушило. Видите, и у Америци су најбољи факултети приватни, зато што могу да окупе најбоље професоре, али треба да прође много година и деценија да би се створио кадар за докторат из било које области.
Професор Гајић је смирен и једноставан човек. Има широку лепезу пријатеља, колега и познаника, од оних који су завршили основну школу до академика. Верује да од сваког човека можемо нешто да научимо, зато што је „на оној страни улице на којој ми нисмо били“.
Истраживања професора Гајића везана су за аутоматско управљање системима, управљање енергетским системима (сунчане ћелије, енергија ветра и водоника), бежичним телекомуникацијама и рачунарским мрежама.
Објавио је близу стотину радова у научним часописима, углавном у ИЕЕЕ Трансацтионс он Аутоматиц Цонтрол и ИФАЦ Аутоматица.
Аутор је девет књига о линеарним и билинеарним системима, које су објавили угледни издавачи попут Ацадемиц Пресс, Прентице Халл, Марцел Деккер, Таyлор анд Францис, Спрингер Верлаг и Научне књиге.
Његова књига Линеар Дyнамиц Сyстемс анд Сигналс преведена је на кинески језик 2004. Друго издање књиге Лyапунов Матриџ Ељуатион ин Сyстемс Стабилитy анд Цонтрол објављено је 2008.
Професор Гајић одржао је четири пленарна предавања на међународним конференцијама и презентовао више од 140 научна рада. Био је ментор за 17 докторских дисертација и 22 магистарске тезе. Једанаесторо од његових бивших студената на докторским студијама, професори су на универзитетима у Америци, Европи и Азији.
Др Гајић био је гостујући професор на Принцетон универзитету 2003. и на америчком универзитету Сарјах, у близини Дубаија (Уједињени Арапски Емирати) 2011.
Од 2003. директор је катедре за постдипломске студије на Факултету за електротехнику и рачунаре Универзитета Рутгерс у Њу Џерсију.
Мајстор је светске шаховске федерације ФИДЕ.
„У Шапцу никада није било довољно средстава за шах, иако је клуб основала (1905.) чувена јеврејска породица Винавер. Један је од најстаријих клубова у Србији. Чуо сам да, нажалост, постоји могућност да клуб изгуби своје просторије. Била би велика штета да се традиција угаси.“
„Моја супруга Верица радила је једно време као професор на другом крају Америке, у Лос Анђелесу, две године у Дубаију, а сада је у близини Филаделфије, тако да смо ми викенд-породица. Пошто семестар траје четири месеца, имамо зимске и летње распусте. Сналазимо се свесни чињенице да све има своју цену.“
„Не би требало правити баријере између различитих области зато што је наука јединствена, као и уметност. Код нас је важно ко ком кругу припада и за кога навија. У Америци је потпуно другачије. Кад сте у тиму, није важно које сте националности и религијске оријентације. Лепо је имати своја обележја, али за оно што је од општег значаја, потребна је сарадња, без подела и баријера. Сви би требало да будемо једниствени да нам свима буде боље. “
У Америци можете да завршите један факултет, магистрирате други, а докторирате трећи, а код нас је сасвим другачије. Тамо се најпре заврше четири године неког факултета, најчешће билогије, хемије, или физике. После тога, најбољи студенти одлазе на медицину, права или бизнис. Медицина пружа највише. Мој син је један од десет до петнаест изабраних студената који раде докторат паралелно са студијама. Завршио је молекуларну биологију, а сада бира тему за докорат из молекуларне биологије са применом у медицини. У Америци не постоје доктори медицинских наука. Студије медицине су, на неки начин, постдипломске студије.
М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
