Археолошко налазиште у Десићу
Српски Стоунхенџ
Праисторијско утврђење на локалитету Шанчина у Десићу. Објекат је имао култни карактер. Локалитет 1.500 година старији од енглеског Стоунхенџа. Поседује потенцијал да постане бисер туристичке понуде шабачког краја
Прва археолошка истраживања у Десићу обављена су 1967. године. Педесет година касније, 2017. године, Народни музеј у Шапцу је покренуо, а Министарство културе и град Шабац подржали пројекат Археолошка истраживања локалитета: Парлози, Шанчина, Париповац у Десићу код Шапца.
-Пре пола века, колеге из Археолошког института у Београду нису имали ништа од покретних археолошких налаза, сем зидног лепа који је хронолошки неосетљив. Након 50 година смо постојећу сонду поново "ухватили" на терену и отворили још две. Није било могуће одредити време из ког је периода насеље. Превасходно је било датовано касније, јер земљано утврђење на које смо наишли има бедеме високе 4 до 6 метара. Ипак, пронашли смо довољно материјала на основу кога утврдили право време настанка. Од покретних налаза дошли смо искључиво до керамике у фрагментима. Нема дилеме да је керамика из периода бакарног доба, време од 4.300 до 4.000 пре нове ере. Добили смо јасне показатеље из ког периода је објекат - навео је музејски саветник и вођа тима за истраживања у Десићу Момир Церовић.
Посвећеним радом и знањем, тим шабачких археолога дошао је до закључка да праисторијско утврђење на локалитету Шанчина у Десићу, највероватније, није коришћено за свакодневни живот, већ је имало култни карактер.
- Наметало се питање шта се тамо дешавало. Зашто су га они толико добро утврдили и бранили. Непостојање налаза животињских костију, остатака хране, као и то што нема никаквих алатки, указивало је да тај објекат није служио за свакодневни живот. Тамо су одлазили са посебним намерама и чини нам се да је имао култни карактер. На основу рушевинског слоја можемо закључити да су били јако високи објекти, можда чак и спратни. То нису биле обичне куће, могуће да су биле осматрачнице или платформе за посматрање неба. Можда и нека врста соларне опсерваторије. Не у смислу модерне, али су имали потребу да прате небеска тела, смену годишњих доба. Човек у праисторији је много више живео у сагласју са природом него што то данас чини - рекао је Церовић и појаснио зашто је локалитет у Десићу назвао српски Стоунхенџ.
- Чињеница је да у Србији не постоји ништа слично. Трагајући увидео сам да постоји чешки, мађарски, а зашто не би постојао и српски. У Десићу нисмо наишли на камене блокове (мегалити), који су прва асоцијација на Стоунхенџ, али на нашем локалитету су некада били дрвени стубови. Управо та дрвена грађа и палисаде се јављају уместо камених и то је заједничко за све те ронделе (кругове), на које наилазимо широм Европе. Ипак, наш локалитет је 1.500 година старији од енглеског. Истражили смо мрвице и сада је на нама је да од тих трагова реконструишемо првобитни изглед објекта - истиче Церовић и додаје да ово вредно и тренутно јединствено археолошко налазиште у Србији захтева додатна истраживања како би било право културно и туристичко благо шабачког краја.
- Пројекат је петогодишњи, али све зависи од новца којим располажемо. Потенцијал је фантастичан и у научном и у туристичком смислу. Уз додатно истраживање би тај потенцијал би био реализован у потпуности. Може бити бисер туристичке понуде, због близине Цера и већ постоји одговарајућа инфраструктура. Потребно је да се сви укључе, локална самоуправа и шира јавност. Није нам циљ да доносимо предмете у Музеј него да реконструишемо пређашњи живот и да се потенцијал који имамо најбоље искористи, као што раде свуда у Европи - истакао је Церовић.
Изложба у
библиотеци
У Бибилиотеци шабачкој заинтересовани суграђани до 31. августа могу погледати поставку “Српски Стоунхенџ - велико археолошко откриће у Поцерини”. На паноима у оквиру изложбе представљено је значајно архелошко налазиште у Десићу, јединствено у Србији.
Од власника земљишта зависи
судбина локалитета
- Желимо да српски Стоунхенџ прогласимо за непокретно културно добро и на тај начин заштитимо свој рад и наставимо истраживање. Током рада наишли смо на проблеме са власницима парцела. Локалитет се налази на три парцеле, различитих власника и потребно је да се то правно регулише. Потражили смо помоћ од локалне самоуправе и добили обећање градоначелника да ће проблем бити решен.
Један од власника не дозвољава да наставимо рад. Не знам зашто је тако, јер је од почетка истраживања био са нама терену. Имао је увид у сва дешавања. За своју сарадњу је био одговарајуће плаћен. Међутим, променио је став и сада нам је рад на терену отежан. Не знам да ли је мислио да копамо злато или тако нешто и да може да се обогати. Од почетка смо били принуђени да прилагодимо ископавања. Нисмо изазвали никакву штету у шуми, јер смо сонде позиционирали тако да не оштетимо ни најмање стабло.
Док чекамо да се нешто промени локалитет пропада и не можемо да наставимо рад. Због тога се трудимо да информишемо јавност о значају археолошког налазишта. Обратили смо се Заводу за заштиту споменика културе у Ваљеву. Уколико локалитет буде проглашен за непокретно културно добро, тада неће бити препрека да наставимо истраживање. У том случају власници остају власници, али не могу да нам забране да тамо "копамо"- рекао је Церовић.
-Пре пола века, колеге из Археолошког института у Београду нису имали ништа од покретних археолошких налаза, сем зидног лепа који је хронолошки неосетљив. Након 50 година смо постојећу сонду поново "ухватили" на терену и отворили још две. Није било могуће одредити време из ког је периода насеље. Превасходно је било датовано касније, јер земљано утврђење на које смо наишли има бедеме високе 4 до 6 метара. Ипак, пронашли смо довољно материјала на основу кога утврдили право време настанка. Од покретних налаза дошли смо искључиво до керамике у фрагментима. Нема дилеме да је керамика из периода бакарног доба, време од 4.300 до 4.000 пре нове ере. Добили смо јасне показатеље из ког периода је објекат - навео је музејски саветник и вођа тима за истраживања у Десићу Момир Церовић.
Посвећеним радом и знањем, тим шабачких археолога дошао је до закључка да праисторијско утврђење на локалитету Шанчина у Десићу, највероватније, није коришћено за свакодневни живот, већ је имало култни карактер.
- Наметало се питање шта се тамо дешавало. Зашто су га они толико добро утврдили и бранили. Непостојање налаза животињских костију, остатака хране, као и то што нема никаквих алатки, указивало је да тај објекат није служио за свакодневни живот. Тамо су одлазили са посебним намерама и чини нам се да је имао култни карактер. На основу рушевинског слоја можемо закључити да су били јако високи објекти, можда чак и спратни. То нису биле обичне куће, могуће да су биле осматрачнице или платформе за посматрање неба. Можда и нека врста соларне опсерваторије. Не у смислу модерне, али су имали потребу да прате небеска тела, смену годишњих доба. Човек у праисторији је много више живео у сагласју са природом него што то данас чини - рекао је Церовић и појаснио зашто је локалитет у Десићу назвао српски Стоунхенџ.
- Чињеница је да у Србији не постоји ништа слично. Трагајући увидео сам да постоји чешки, мађарски, а зашто не би постојао и српски. У Десићу нисмо наишли на камене блокове (мегалити), који су прва асоцијација на Стоунхенџ, али на нашем локалитету су некада били дрвени стубови. Управо та дрвена грађа и палисаде се јављају уместо камених и то је заједничко за све те ронделе (кругове), на које наилазимо широм Европе. Ипак, наш локалитет је 1.500 година старији од енглеског. Истражили смо мрвице и сада је на нама је да од тих трагова реконструишемо првобитни изглед објекта - истиче Церовић и додаје да ово вредно и тренутно јединствено археолошко налазиште у Србији захтева додатна истраживања како би било право културно и туристичко благо шабачког краја.
- Пројекат је петогодишњи, али све зависи од новца којим располажемо. Потенцијал је фантастичан и у научном и у туристичком смислу. Уз додатно истраживање би тај потенцијал би био реализован у потпуности. Може бити бисер туристичке понуде, због близине Цера и већ постоји одговарајућа инфраструктура. Потребно је да се сви укључе, локална самоуправа и шира јавност. Није нам циљ да доносимо предмете у Музеј него да реконструишемо пређашњи живот и да се потенцијал који имамо најбоље искористи, као што раде свуда у Европи - истакао је Церовић.
библиотеци
У Бибилиотеци шабачкој заинтересовани суграђани до 31. августа могу погледати поставку “Српски Стоунхенџ - велико археолошко откриће у Поцерини”. На паноима у оквиру изложбе представљено је значајно архелошко налазиште у Десићу, јединствено у Србији.
судбина локалитета
- Желимо да српски Стоунхенџ прогласимо за непокретно културно добро и на тај начин заштитимо свој рад и наставимо истраживање. Током рада наишли смо на проблеме са власницима парцела. Локалитет се налази на три парцеле, различитих власника и потребно је да се то правно регулише. Потражили смо помоћ од локалне самоуправе и добили обећање градоначелника да ће проблем бити решен.
Један од власника не дозвољава да наставимо рад. Не знам зашто је тако, јер је од почетка истраживања био са нама терену. Имао је увид у сва дешавања. За своју сарадњу је био одговарајуће плаћен. Међутим, променио је став и сада нам је рад на терену отежан. Не знам да ли је мислио да копамо злато или тако нешто и да може да се обогати. Од почетка смо били принуђени да прилагодимо ископавања. Нисмо изазвали никакву штету у шуми, јер смо сонде позиционирали тако да не оштетимо ни најмање стабло.
Док чекамо да се нешто промени локалитет пропада и не можемо да наставимо рад. Због тога се трудимо да информишемо јавност о значају археолошког налазишта. Обратили смо се Заводу за заштиту споменика културе у Ваљеву. Уколико локалитет буде проглашен за непокретно културно добро, тада неће бити препрека да наставимо истраживање. У том случају власници остају власници, али не могу да нам забране да тамо "копамо"- рекао је Церовић.
М.Ж.
Најновији број
25. април 2024.
