ПОЛЕМИКЕ ЗБОГ ИЗЈАВЕ АЛЕКСАНСРА МАРТИНОВИЋА
ОРГАНИ НА ИЗВОЛ’ТЕ
Човек када умре, дакле тог момента више није власник било чега, па није власник ни својих органа - рекао је Мартиновић. Ако се породица ништа не би питала, зашто би та иста породица враћала дугове преминулих сродника, пита се Живојин Вулетић адвокат
Шеф посланичке групе Српске напредне странке у Скупштини Србије Александар Мартиновић, на “генијалан” начин је бранио Предлог закона о пресађивању људских органа.
Доцент на Правном факултету у Новом Саду је говорио о томе зашто га треба усвојити, па је у тој расправи дошао и до занимљивог закључка.
- Човек када умре, дакле тог момента више није власник било чега, па није власник ни својих органа - рекао је он.
Наравно, овакав бисер није могао да прође незабележено, и реакције су биле многобројне. За неке ствари, ипак, потребно је имати границе. Мада када погледамо данашњу Србију, сасвим је нормално очекивати овакву одбрану, јер у нашој земљи ни ми живи немамо права која би требало да буду загарантована.
Када смо већ код правника и права, Живојин Вулетић, шабачки адвокат, каже да је изјава Мартиновића непримерена.
- Човек када умре, његови најближи су, на неки начин, власници његовог тела. Одређују све што треба да би се сахранио, подижу споменике, наслеђују имовину. Када је реч о органима преминулог, ваљда је потребна нека претпостављена сагласност најближе родбине. Не може држава да буде власник тела преминулог. Држава мора да уложи у едукацију свог становништва и да промовише кампање за донорске картице и да на тај начин подигне степен свести о потреби донирања - истиче Вулетић.
Према његовим речима, аналогно оваквом тумачењу Мартиновића, држава би била власник и његове имовине, па и дугова, а не само органа.
- Ако се породица ништа не би питала, зашто би та иста породица враћала дугове преминулих сродника? Да се разумемо, оваква већина у парламенту може да усвоји какав год хоће закон, па и закон на основу тумачења Александра Мартиновића - додаје познати шабачки адвокат.
Програм завештања органа код нас је први пут покренут пре петнестак година на Војномедицинској академији. То је добровољни, непрофитни пристанак способне урачунљиве особе да се у случају смрти њени органи могу узети, ради пресађивања другој особи, због лечења или продужетка живота.
Ради се о крајње хуманом гесту, где за донора не постоји старосна граница, а донор може бити свако ко не болује од неког тешког оболења. У случају дијагностиковане и потврђене мождане смрти увек се породица позива на разговор да ли пристаје на донацију органа. У Србији око 120.000 људи има донорску картицу и по том показатељу налазимо се на зачељу Европе.
Шабац је град који је најозбиљније спровео акцију за добровољно потписивање донорских картица. У општини Шабац око 3.000 људи поседује донорску картицу и по томе је у самом врху у нашој земљи у односу на број становника.
- Акцију смо спроводили са жељом да подигнемо свест грађана о донирању органа као хуманом циљу. Људи су постали свесни да је могуће помоћи и на овај начин људима. Ја сам власница донорске картице од 18 године - каже за Глас Подриња Марија Кнежевић.
Реакције на друштвеним мрежама
- Потписао сам сагласност и постао добровољни донор пре неколико година, али то је била моја воља. Они једноставно све, али баш све упропасте - написао је лидер Покрета слободних грађана Саша Јанковић.
Мартиновићев колега из Скупштине, али из опозиционог блока, Јанко Веселиновић “твитовао” је “да заоставштина покојника није стрвина, па ни његово тело, како је дефинише Александар Мартиновић”.
- Према телу преминулог још од старих Египћана гаји се посебан култ. Да не спомињем обичаје у Србији. Нико до сада није тако оскрнавио тај култ као господин Мартиновић - додао је Веселиновић.
Доцент на Правном факултету у Новом Саду је говорио о томе зашто га треба усвојити, па је у тој расправи дошао и до занимљивог закључка.
- Човек када умре, дакле тог момента више није власник било чега, па није власник ни својих органа - рекао је он.
Наравно, овакав бисер није могао да прође незабележено, и реакције су биле многобројне. За неке ствари, ипак, потребно је имати границе. Мада када погледамо данашњу Србију, сасвим је нормално очекивати овакву одбрану, јер у нашој земљи ни ми живи немамо права која би требало да буду загарантована.
Када смо већ код правника и права, Живојин Вулетић, шабачки адвокат, каже да је изјава Мартиновића непримерена.
- Човек када умре, његови најближи су, на неки начин, власници његовог тела. Одређују све што треба да би се сахранио, подижу споменике, наслеђују имовину. Када је реч о органима преминулог, ваљда је потребна нека претпостављена сагласност најближе родбине. Не може држава да буде власник тела преминулог. Држава мора да уложи у едукацију свог становништва и да промовише кампање за донорске картице и да на тај начин подигне степен свести о потреби донирања - истиче Вулетић.
Према његовим речима, аналогно оваквом тумачењу Мартиновића, држава би била власник и његове имовине, па и дугова, а не само органа.
- Ако се породица ништа не би питала, зашто би та иста породица враћала дугове преминулих сродника? Да се разумемо, оваква већина у парламенту може да усвоји какав год хоће закон, па и закон на основу тумачења Александра Мартиновића - додаје познати шабачки адвокат.
Програм завештања органа код нас је први пут покренут пре петнестак година на Војномедицинској академији. То је добровољни, непрофитни пристанак способне урачунљиве особе да се у случају смрти њени органи могу узети, ради пресађивања другој особи, због лечења или продужетка живота.
Ради се о крајње хуманом гесту, где за донора не постоји старосна граница, а донор може бити свако ко не болује од неког тешког оболења. У случају дијагностиковане и потврђене мождане смрти увек се породица позива на разговор да ли пристаје на донацију органа. У Србији око 120.000 људи има донорску картицу и по том показатељу налазимо се на зачељу Европе.
Шабац је град који је најозбиљније спровео акцију за добровољно потписивање донорских картица. У општини Шабац око 3.000 људи поседује донорску картицу и по томе је у самом врху у нашој земљи у односу на број становника.
- Акцију смо спроводили са жељом да подигнемо свест грађана о донирању органа као хуманом циљу. Људи су постали свесни да је могуће помоћи и на овај начин људима. Ја сам власница донорске картице од 18 године - каже за Глас Подриња Марија Кнежевић.
- Потписао сам сагласност и постао добровољни донор пре неколико година, али то је била моја воља. Они једноставно све, али баш све упропасте - написао је лидер Покрета слободних грађана Саша Јанковић.
Мартиновићев колега из Скупштине, али из опозиционог блока, Јанко Веселиновић “твитовао” је “да заоставштина покојника није стрвина, па ни његово тело, како је дефинише Александар Мартиновић”.
- Према телу преминулог још од старих Египћана гаји се посебан култ. Да не спомињем обичаје у Србији. Нико до сада није тако оскрнавио тај култ као господин Мартиновић - додао је Веселиновић.
Н. К.
Најновији број
18. април 2024.
