Владимир Петровић фрескописац
Трагови у времену
Није желео да следи породичну традицију и обуче свештеничку одору, јер више цени иднивидуалност. Избор је пао на Уметничку школу у Шапцу, а касније на Академију Српске православне цркве, смер Обнова и очување, конзервација и рестаурација слика на платну
Црквено зидно сликарство изискује добро познавање технике и непогрешив осећај за простор. Малобројни стручни млади људи се баве овим послом и труде да одрже континуитет наше сакралне уметности. Рад на осликавању цркава има посебну одговорност према историји, традицији и самом себи. Представља изазов за свакога, а поготово за младог фрескописца као што је Владимир Петровић.
Није желео да следи породичну традицију и обуче свештеничку одору, јер више цени иднивидуалност. Избор је пао на Уметничку школу у Шапцу, а касније на Академију Српске православне цркве, смер Обнова и очување, конзервација и рестаурација слика на платну.
Не волим живот по
строгим правилима
- Када сам упознао људе који су ишли у Уметничку, из њихових прича сам закључио да тамо влада креативна слобода. Постоје одређена правила, али су људи различити и свако је посебан. Никада се нисам покајао што сам донео такву одлуку. Татина жеља је била да идем на Богословију, сматрао је да бих био добар свештеник. Ипак, нисам видео себе у томе. Не волим да живим по строгим правилима. Желим да организујем свој живот и време. Касније сам игром случаја у црквеном часопису пронашао податак да постоји црквена академија која се бави сликањем фрески и рестаурацијом. То је био потпуно логичан наставак мог пута и место које одговорно за оно што сам данас - истиче Владимир.
Посао фрескописца захтева рад на терену, који није увек једноставан. Велики изазов представља рад у тиму и окружење. Владимир често тестира себе, своје могућности и способности.
Месец дана ван
цивилизације
- Први терен нам је био у цркви Светог Архангела Гаврила у селу Дреновац, засеок Каловице. Након завршетка радова владика шабачки је дошао и видео наш рад. Дао нам је свој благослов да наставимо са радом и све што смо до сада урадили било је уз његов благослов и подршку. Прва већа црква коју смо осликавали била је у селу Дворска, између Крупња и Лознице и то ми је био најтежи терен до сада. Не у смислу сликања, него живљења. Били смо на неки начин изоловани од спољашњег света. Тамо у центру села не постоји ништа, нема људи, црква је окружена шумом. Месец дана смо били тамо, ван цивилизације, баш као стари фрескопсци. Упућени смо били једни на друге. Црква је завршена за две године, што је велики успех у данашње време. То нам је било прво ватрено крштење у сваком смислу. Сликарском и пословном, јер су нам се отворила многа врата, када је наш рад у питању - истиче Владимир и додаје да од уметности може да се живи, али није то оно што овог младог човека испуњава.
Траг у времену је
битнији од новца
- Схватио сам да са тридесет година на неки начин пишем историју. Фреске ће остати и после мене. Вероватно ће их неко у неком тренутку прекречити, али оне ће бити тамо 20, 50 или 100 година. Без обзира што се ми никада не потписујемо, остаће записано у летопису цркве моје име. То ми ствара одређену сатисфакцију. Посла увек има, највећи проблем, не само овде, него генерално у сваком послу уметничком или занатском су финансије. Није ми толико битан тај финансијски моменат, колико ми је важно да имам посла. У почетку ми је било тешко да прихватим све ово. Радио сам у школи и имао сам радно време - наводи Владимир.
Нису сви фрескописци аскете
Црквено сликарство људи обично повезују са аскетским животом, али то је само једна од заблуда која прати фрескописце.
- Колико ће неко да изучава религију то је његова лична ствар. Не мора свако ко се бави фрескописом то да ради. Људи се изненаде када чују чиме се бавим, јер сви очекују особу која подсећа на монаха. Очекују озбиљност. Јесам озбиљан, тамо где треба да будем. Ипак, све зависи од човека до човека. Када сликам, радим то у тишини, не треба ми духовна музика. У техничком смислу нема разлике између моје иконе и иконе неког другог - каже Владимир и појашњава нам технику страну фрескописа.
- Сликање икона није исто што и сликање обичног пејзажа и акта, постоје техничка правила. Црквено сликарство је шематско сликарство и имаш прописана правила како се шта слика. Не може свако са Ликовне или Примењене академије да осликава црквени простор, без обзира што је он добар сликар, али нема основно теолошко знање о томе. Имамо проблем, јер има много иконописаца и можемо да видимо све и свашта на терену. Када смо кренули у читаву причу, хтели смо да ставимо до знања да не може свако да ослика цркву. Када радимо трудимо се да изгледа као да је једна рука осликала све - наводи Владимир.
Са колегиницом Катарином Перић тренутно ради на унутрашњем осликавању цркве у селу Шљивова код Крупња и реконструкцији црквеног имобилијара у цркви Светих Апостола Петра и павла у Шапцу.
Доктор за слике у Народном музеју
- Игром случаја се догодило да ме је професор позвао да стажирам у Народном музеју у Београду. То је најлепших годину дана у животу. Без размишљања сам напустио посао у школи и прихватио понуду. Имао сам прилику да много научим и радим са познатим сликама. Рад нашег сликара Косте Миличевића је био први задатак који су ми дали. Нисам имао трему, јер слика је слика и ако је у лошем стању, њој треба помоћи. Без обзира да ли се ради о делу познатог или потпуног анонимног аутора. Често кажем да сам доктор за слике. Посао је одговоран, али леп. Можеш изблиза да видиш и додирнеш боје, осетиш. Конзерватори другачије доживе уметност.
Није желео да следи породичну традицију и обуче свештеничку одору, јер више цени иднивидуалност. Избор је пао на Уметничку школу у Шапцу, а касније на Академију Српске православне цркве, смер Обнова и очување, конзервација и рестаурација слика на платну.
Не волим живот по
строгим правилима
- Када сам упознао људе који су ишли у Уметничку, из њихових прича сам закључио да тамо влада креативна слобода. Постоје одређена правила, али су људи различити и свако је посебан. Никада се нисам покајао што сам донео такву одлуку. Татина жеља је била да идем на Богословију, сматрао је да бих био добар свештеник. Ипак, нисам видео себе у томе. Не волим да живим по строгим правилима. Желим да организујем свој живот и време. Касније сам игром случаја у црквеном часопису пронашао податак да постоји црквена академија која се бави сликањем фрески и рестаурацијом. То је био потпуно логичан наставак мог пута и место које одговорно за оно што сам данас - истиче Владимир.
Посао фрескописца захтева рад на терену, који није увек једноставан. Велики изазов представља рад у тиму и окружење. Владимир често тестира себе, своје могућности и способности.
Месец дана ван
цивилизације
- Први терен нам је био у цркви Светог Архангела Гаврила у селу Дреновац, засеок Каловице. Након завршетка радова владика шабачки је дошао и видео наш рад. Дао нам је свој благослов да наставимо са радом и све што смо до сада урадили било је уз његов благослов и подршку. Прва већа црква коју смо осликавали била је у селу Дворска, између Крупња и Лознице и то ми је био најтежи терен до сада. Не у смислу сликања, него живљења. Били смо на неки начин изоловани од спољашњег света. Тамо у центру села не постоји ништа, нема људи, црква је окружена шумом. Месец дана смо били тамо, ван цивилизације, баш као стари фрескопсци. Упућени смо били једни на друге. Црква је завршена за две године, што је велики успех у данашње време. То нам је било прво ватрено крштење у сваком смислу. Сликарском и пословном, јер су нам се отворила многа врата, када је наш рад у питању - истиче Владимир и додаје да од уметности може да се живи, али није то оно што овог младог човека испуњава.
Траг у времену је
битнији од новца
- Схватио сам да са тридесет година на неки начин пишем историју. Фреске ће остати и после мене. Вероватно ће их неко у неком тренутку прекречити, али оне ће бити тамо 20, 50 или 100 година. Без обзира што се ми никада не потписујемо, остаће записано у летопису цркве моје име. То ми ствара одређену сатисфакцију. Посла увек има, највећи проблем, не само овде, него генерално у сваком послу уметничком или занатском су финансије. Није ми толико битан тај финансијски моменат, колико ми је важно да имам посла. У почетку ми је било тешко да прихватим све ово. Радио сам у школи и имао сам радно време - наводи Владимир.
Нису сви фрескописци аскете
Црквено сликарство људи обично повезују са аскетским животом, али то је само једна од заблуда која прати фрескописце.
- Колико ће неко да изучава религију то је његова лична ствар. Не мора свако ко се бави фрескописом то да ради. Људи се изненаде када чују чиме се бавим, јер сви очекују особу која подсећа на монаха. Очекују озбиљност. Јесам озбиљан, тамо где треба да будем. Ипак, све зависи од човека до човека. Када сликам, радим то у тишини, не треба ми духовна музика. У техничком смислу нема разлике између моје иконе и иконе неког другог - каже Владимир и појашњава нам технику страну фрескописа.
- Сликање икона није исто што и сликање обичног пејзажа и акта, постоје техничка правила. Црквено сликарство је шематско сликарство и имаш прописана правила како се шта слика. Не може свако са Ликовне или Примењене академије да осликава црквени простор, без обзира што је он добар сликар, али нема основно теолошко знање о томе. Имамо проблем, јер има много иконописаца и можемо да видимо све и свашта на терену. Када смо кренули у читаву причу, хтели смо да ставимо до знања да не може свако да ослика цркву. Када радимо трудимо се да изгледа као да је једна рука осликала све - наводи Владимир.
Са колегиницом Катарином Перић тренутно ради на унутрашњем осликавању цркве у селу Шљивова код Крупња и реконструкцији црквеног имобилијара у цркви Светих Апостола Петра и павла у Шапцу.
- Игром случаја се догодило да ме је професор позвао да стажирам у Народном музеју у Београду. То је најлепших годину дана у животу. Без размишљања сам напустио посао у школи и прихватио понуду. Имао сам прилику да много научим и радим са познатим сликама. Рад нашег сликара Косте Миличевића је био први задатак који су ми дали. Нисам имао трему, јер слика је слика и ако је у лошем стању, њој треба помоћи. Без обзира да ли се ради о делу познатог или потпуног анонимног аутора. Често кажем да сам доктор за слике. Посао је одговоран, али леп. Можеш изблиза да видиш и додирнеш боје, осетиш. Конзерватори другачије доживе уметност.
М. Ж.
Најновији број
11. април 2024.
