Инфо

26. јул 2018.26. јул 2018.
РАДИМО ЗА ЈОШ ВЕЋЕ СНОВЕ
ФУДБАЛ: ШАБАЧКИ РАДНИЧКИ ПОНОВО ЗОНАШ

РАДИМО ЗА ЈОШ ВЕЋЕ СНОВЕ

За пет година клуб прешао три ранга и вратио се где је застао 2010. године. Српска лига дугорочни циљ, стабилизација у Зони краткорочни. Примарно формирање млађих категорија. Омладинци у МК лиги
Прича о шабачком Радничком, “старом господину” који ће ускоро напунити век трајања, не може бити стандардна, тек једна од прича о клубу који је остварио успех у протеклој сезони, а у нову улази једнако амбициозно. У свакој години постојања “шабачких црвених” уткана је сторија која надмаши ниво спорта, баштинећи потку већу од спорта, засновану на важним личностима и догађајима великим да поприме епитет легенде.
Беше то лето 2010. године, ондашњи Раднички Зорка окончао је сезону у Зони “Дрина” на четвртом месту и док се приближавала такмичарска 2010/11. ондашња управа саопштила је да клуб нема финансијских могућности да се такмичи од јесени. Раднички је успаван. Све пролази, забораву мало ко и мало шта одоли. Није играо клуб који су многи волели, но све успомене настале на популарном “Рекреационом” држале су сећање на клуб изнад таласа потпуног гашења. Дошла је потом 2013, група некадашњих фудбалера који су током каријера носили дрес другог највећег шабачког фудбалског клуба, чували синергију осећаја навијања, играња, тренирања и руковођења узорним тимом, удружили су снаге и вратили “џина” где му је најлепше, на терен, у Лигу. Већ ту ова прича поприма ток другачији од уобичајеног. Неписано правило “вели” да се, у сличним случајевима, тражи клуб из вишег ранга са којим би се “фузионисали” и тако у тренутку прескочили један или више рангова, стварајући, фактички нови клуб сличног имена. Ипак, ови људи нису хтели такву стазу, изабрали су теже друмове.
- Нисмо желели да оснивамо нови клуб, да правимо комбинације и бојама, односно делом назива, практично “преваримо” оне којима је, као и нама, недостајао Раднички. Хтели смо да оживимо наш клуб, да на терен вратимо Раднички, да очувамо, наставимо традицију. Жеља и срце су јачи од “пречица”. Полако смо окупљали играче, стварали услове и кренули од најнижег ранга. Сваки ранг је тежак, неугодан, но нико није имао такав ентузијазам као ми - присећа се актуелни тренер и један од “реаниматора” клуба Ђорђе Михаиловић.
Већ у првој сезони је клуб исписао историју. Титула у Општинској лиги освојена је са максималним учинком, по чему је Раднички био јединствен у Србији. Оборени су рекорди ефикасности, односа датих и примљених голова. Већ крајем те сезоне склапан је тим за Међуопштинску лигу “Мачва”. Знатно тежи ранг захтевао је већи избор фудбалера. Начињени су добри потези, о чему сведочи коначна табела на којој су Шапчани поново славили шампионску титулу, уз чак седам бодова предности у односу на прве пратиоце. Следила је “окружна борба” један степеник више, но и лига неколико класа боља. Временом је клуб организационо напредовао, добио је своје просторије, а изграђене су и трибине на терену СРЦ “Зорка” чиме су верни навијачи добили комфор проткан “шмеком” прошлих времена.
- Једнако важно је напредовати и резултатски, али и на свим другим пољима. Између свих рангова је осетна разлика, а између нижих можда још израженија. У Окружној лиги су већ екипе са статусом јединог или бар најпознатијег репрезента своје општине. Такве екипе имају велике буџете и самим тим више могућности да створе добар тим. Већ у првој сезони смо се до краја борили са Дрином данас српсколигашем, тимом који је пример финансијске моћи те сезоне. Само два бода су имали више. У другој сезони смо се борили са Борцем из Лешнице и Прњавором, да би у трећој, коначно успели у нашим жељама - истиче Михаиловић, који је екипу преузео почетком 2015. године.
Вицешампионско звање донело је статус “зонаша”, али и потврду исправног приступа клуба од самог старта, додаје Михаиловић. Шапчани су се истакли најбољом одбраном лиге и јединственим максималним учинком на домаћем терену.
-У екипи имамо играче који су са нама од почетка, од најнижег ранга и на то смо поноси. Увек би стварали тим и најпре се трудили да очувамо костур, а појачамо се само тамо где је неопходно. То је донело успех и томе остајемо верни и у наредним годинама. Није лако одржати клуб, потребно је много новца. На почетку смо ослоњени само на себе, а потом смо добили подршку општине и постепено смо напредовали. Увођење нове Зоне је прави потез. “Дрина” је била прескупа због путовања и није сваки тим ни могао да издржи тај терет.
Повратком у зонски ранг циклус је заокружен, клуб је поново тамо где је застао 2010. но ту се не завршавају снови шабачког Радничког.
- Нова Зона је квалитетом ништа слабија од “Дрине”, а знатно лакша са финансијског аспекта. Једва чекамо почетак. Жеља нам је да се стабилизујемо на средини табеле, а сањамо да, кроз неколико сезона, “нападнемо” и Српску лигу, достигнемо највећи резултат клуба од оснивања. Но, без журбе, постепено и плански. Ове сезоне су фаворити Стобекс, Рађевац, Врело, можда изненади Мачва, али нема ни изразитог аутсајдера, ни изразитог фаворита - наводи Михаиловић и додаје да су за сада остали сви играча који су изнели претходну сезону, као и да је клуб близу смо довођења још три фудбалера, али о коме је реч биће саопштено тек када договор са њима буде озваничен.
Осим сениора, Раднички гледа и у будућност, базу клуба.
- Желимо да формирамо једну или две омладинске селекције, стабилне. омладинце имамо, тренирају са првим тимом, а ове сезоне ће играти у Мачванско-Колубарској лиги. Највероватније ће их водити Александар Пантић, имаће прилику да стасавају уз играча који зна како је играти на највећим стадионима Европе, против водећих играча света. Врата првог тима су отворена за најбоље, а у плану је стварање још једне селекције, пионирске или кадетске, проценићемо - закључује тренер “црвених” из Шапца.
Ускоро век постојања другог најстаријег фудбалског клуба
Прича о Радничком започела 1924. године, на пољани иза ОШ “Вук Караџић”. Радници су “јурили за крпењачом”, а потом одлучили да оснују Раднички. Иницијатори су браћа Николић (Михаило, Никола и Лука).
Пре рата је клуб имао проблема са властима јер је повезиван са КПЈ. Део Управе, симпатизера били су: Добросав Радосављевић Народ, Вера Благојевић, Цале Јанковић, Драгољуб Јеличић - Бибер. После су боје Радничког бранили, на терену или клупи, некадашњи репрезентативци Баћа Јуришић, Диша Стефановић, рекордер у давалаштву крви Дулаћ Благојевић и многи други. У предратним годинама клуб је одржао председник Милорад Арнаутовић, док се улоге председника у ратним годинама прихватио инж. Емерик Ајхолцер. Црвени дресови лежали су скривени у једној хумки током окупације, а после ослобођења, у мају 1945. клуб преузима Стојан Мушкиновић. Од 1984. године до 2013. носио је име Раднички Зорка.
Највећи успех клуб бележи 1980. године када се пласирао у Републичку лигу Србија (ондашњи трећи ранг СФРЈ), а тим су чинили радници “Зорке”, деца радника, док су тренери били некадашњи играчи Сеља Нинковић и Мија Петровић, а у истом рангу се такмичио и у периоду СРЈ, односно СЦГ.

- Хтели смо да оживимо наш клуб, да на терен вратимо Раднички, да очувамо, наставимо традицију - каже актуелни тренер и један од “реаниматора” клуба Ђорђе Михаиловић
ДУШАН БЛАГОЈЕВИЋ

Најновији број

21. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa