Срећа увек прати храбре сањаре

Почетак Слађанине приче личи на успомене многих наших суграђана рођених средином седамдесетих година двадесетог века. Безбрижност, дечја граја, мирис топлог асфалта који у себе упија и амортизује и највеће дечје снове. Атмосфера свемогућег, уверење да се знањем може покорити свет.
Разлике постају уочљивије током деведесетих. Док већину њених вршњака почиње да гута безнађе, Средојевићева, ношена непоколебљивом жељом да види свет, снагом младости и огромном подршком породице, истрајава у својој мисији стицања вештина којим ће у будућности моћи да изгради живот по њеној мери.
Данас, када је на свим пољима успешна и остварена жена, онима који тек крећу на пут личног и професионалног трагања поручује да се рад, образовање и упорност без изузетка исплате односно, да срећа прати баш те храбре посвећенике, те да колико год изгледале непријатељски, околности могу и да се промене, а на нама је да покушамо и то потврдимо.
Између безбрижности и дисциплине
Најраније успомене на детињство везане су за улице “Бошка Стојковића” и „Вука Караџића“ и дечја окупљања током летњих вечери. Посебну драж имале су посете Старој робној кући где је захваљујући чињеници да јој је отац био шеф, а мајка трговац могла да завири и “иза кулиса”. Основну школу памти као храм различитости, али и место доминације реда, рада и правила. Предахе од учења, често је проналазила у вожњи рошула код старог Забрана и ШУП школе.
-Сећања на те најраније дане могу поделити у две категорије: она која су везана за игру и наша дечја истраживања, и друга која се тичу доживљеног у основној школи “Вук Караџић”. Оно по чему је та школа била посебна је чињеница да се ту боље него на било ком другом месту могло научити уважавање разлика. Односно, без обзира на то што смо долазили из наизглед различитих породица, имали другачије васпитање, успех у школи и интересовања нико се тих година није издвајао, сви смо били некако слични, уједињени вибрацијом општег оптимизма осамдесетих - каже Слађана Средојевић, и истиче да данас када пролази поред своје основне школе у њој доминира осећај поноса, јер “сама та зграда, двориште, наставни програм, достојанствено оправдавају име које носе”.
Гледано из перспективе садашњег тренутка, спој безбрижности уличне игре са вршњацима, са једне и поштовање разлика и дисциплине укорењене у основној школи, са друге стране, могу се узети као чиниоци једначине успешног савладавања каснијих животних задатака. Оно што јој је додатно помогло у времену које је уследило, је адекватност и стручност наставника који су јој знање несебично преносили.
-Из основне школе, поред учитељице Зоре, памтим готово све наставнике , јер у том периоду ме доста тога интересовало, била сам одличан ђак, иако ми ни у једном тренутку нико није рекао да морам да учим. То сам једноставно осећала иако тада нисам могла ни да наслутим да је у знању истинска моћ и улазница за лепоте живота- објашњава Слађана, која је због своје свестраности, имала бројне предности, али и тешкоћу да јасно дефинише свој пут.
Економска школа као последица тренутка
Озбиљнија недоумица се први пут јавила приликом одабира средње школе. Ширина и свестраност су морале да се усмере, јер почетком деведесетих, све почиње да се мења. Безбрижност прелази у општу забринутост која ће касније прерасти у рат, а знање зарад знања више није на цени, те Гимназија у старту отпада.
-Постојао је притисак да се изабере средња школа после које имате неко занимање. То су биле сугестије одраслих, а ја нисам знала шта желим. Имала сам неке апстрактне замисли, али је коначни избор била средња економска. Зашто? Вероватно из разлога да се после ње што пре запослим- прича Слађана, којој је средњошколски период осенчен тамом тадашњих друштвено политичких дешавања.
- У вишим разредима, старији другари из улице су одлазили на ратиште. Преовладала је тама, а ја сам била преокупирана даљим личним трагањима. Савесно сам учила све предмете, иако се у некима нисам проналазила. Тих година, јако ме к себи провукла филозофија. У једном тренутку сам осетила да би то могла бити моја будућа професија, али се то није десило. Размишљала сам и о архитектури, но ни за то нисам имала довољно подршке да покушам, па сам на крају, можда и инерцијом донела одлуку да наставим школовање на Економском факултету у Београду- истиче Слађана Средојевић.
Жудела сам за светом, а нисмо могли ни до Сегедина
Факултет је уписала 1993. године. Периоду највећег сиромаштва и безнађа. Није била сигурна у предмет студирања, али је била свесна јаке потребе да “види свет”. Парадокс је била је чињеница да се тада из Србије није могло ни до Сегедина, а камо ли до “белог света”.
Тешко време за државу, губитак достојанства међу суграђанима, и мучнину коју цела ситуација ствара, успела је да превазиђе фокусираношћу на циљ: стицање факултетске дипломе.
-То је био период великог сиромаштва, деструкције друштва и бесперспективности, због чега сам патила, али ме од предавања тој патњи чувала изузетна снага младости, која ме гурала напред. Тада сам освестила у позадини увек тињајућу жељу да видим свет. Дечји снови о томе да ћу ту идеју реализовати преко размене студената су се срушили, али упркос свему у мени је постојала нада и непоколебљивост да ће ствари у једном тренутку да се промене- сећа се Слађана, која се у трећој години факултета, тренутку највеће изолације Србије, усмерава на међународну економију (Спољну и унутрашњу трговину), тада не баш атрактиван смер, али за њу једину опцију, јер асоцира на међународну сарадњу и отвореност.
-Изабрала сам тај смер само са једним мотивом. Да студирам оно што волим и тиме будем спремна када тренутак промене дође- објашњава Средојевићева, којој је реченица “чини све што можеш”, временом прерасла у животни мото.
Током треће и четврте године, Слађана је заволела економију. Уживала је у учењу, иако, није имала представу коме ће у земљи под санкцијама бити од користи спољна трговина, али оно што је интересантно је чињеница да је била довољно снажна и пркосна да следи себе.
Основне студије завршава 1999. године. Време промене, не да се није назирало, него се чинило црњим него што је било. Земља је бомбардована, а до посла се није могло без партијске књижице.
Са одличним просеком у индексу, и кофером пуним снова вратила се у родни Шабац. Ту, на жалост, послодавцима није била потребна.
-Конкурисала сам на неколико места као дипломирани економиста, али сам била одбијена. Покушала сам да одем у посету сестри у Немачку, само да се одморим од свега, али су ме проценили као “ризичну”, па нисам добила визу. Онда сам јако патила. Осећала сам се беспомоћно, осећала сам да као млад и образован човек ником нисам потребна. Али, на сву срећу, у мојој природи није да дуго будем у безнађу, врло брзо сам се скупила, и почела да размишљам шта могу даље предузети, јер, напокон нисам била само ја у питању. Све време студирања сам имала огромну подршку родитеља и сестре Катарине , и не би било фер да то на крају не оправдам сећа се Слађана, која после неколико месеци од дипломирања, одлучује да не чека него да посао потражи у Београду.
Тренутак промене: свет почиње да долази мени
Уочи 5. октобра 2000. године, почиње да обавља приправнички стаж у Савезном министарству финансија. Међу одабране је ушла путем Конкурса за приправнике отвореног 1999, иначе њеног првог конкурса на који се пријавила у Београду и који је, упркос неверици околине, прошао у фер плеју. Односно, прилику да раде добили су најбољи са листе, без обзира на страначку припадност.
-После годину дана, и након положеног стручног испита, добила сам посао стручног сарадника, а касније и саветника у Сектору за међународну сарадњу. Имала сам јединствену прилику да будем сведок првих мисија које су долазиле у нашу земљу (Међународни монетарни фонд, Светска банка, Европска банка за обнову и развој), и присуствујем историјским састанцима. У обављању финансијских послова са иностранством, учествовали су тада и неки најбољи стручњаци економије и права у нашој земљи, а координатор свега тога је био министар и професор Мирољуб Лабус - присећа се Средојевићева, и каже да су све колеге од којих је тада учила имале добру дозу савременог приступа, али и рањивости и поноса, у односу на оно кроз шта смо као друштво раније прошли.
Ово је био период у којем је по Слађаниним речима, свет којем је стремила почео да долази њој у њен живот. То су били дани када су се бројне дотадашње одлуке показале исправним, а пре свега одабир смера на факултету.
-Смер који сам изабрала из љубави, довео је до остварења сна и довео цео свет мени- радосно тумачи Слађана, која је захваљујући својој посвећености послу, касније добила бројне прилике да и сама оде у иностранство.
-Први одлазак у иностранство је био службени пут у Луксембург, у Европску инвестициону банку, потом, службени пут у Лондон у Европску банку за обнову и развој. То су били дани у којима човек који је рођен у граду који није главни град земље која је до јуче имала челичне границе помисли да му живот постаје филм- описује осећања Средојевићева.
Након формирања државне заједнице Србије и Црне Горе, Савезно министарство престаје да постоји, а Слађана учествује на пројекту Светске банке посвећеном реформи здравства у Србији. По истеку годишњег уговора, прелази поново у државну управу, односно у Министарство за економске односе са иностранством као саветник у Сектору за донације и развојну помоћ.
-Са тимом сјајних колега, у Министарству сам се активно бавила финансирањем развојних потреба нашег друштва на националном и на локалном нивоу. Изучавање економских развојних политика одвијало се и током мојих вишемесечних боравака на студијским путовањима, најпре у Токију а потом и Европској инвестиционој банци у Луксембургу, а истраживање ове области део је мог живота и данас - истиче Средојевићева, која три године касније напушта јавну службу и прелази у Удружење банака Србије, у којем је на функцији Специјалног саветника за међународну сарадњу и данас.
Нетипична мама
Као што смо на почетку текста навели Слађана Средојевић је остварена и у другим сегментима живота. За себе каже да је нетипична мама седмоогодишњег Давида, чија породица функционише у две државе Србији и Италији земљи њеног мужа, Ђорђа. Посебно је чини срећном чињеница, да у својој малој породици увек проналази подршку за своје изборе и прековремени рад. Оно што Слађану и Ђорђа посебно спаја је страст за путовањима и трагање за сличностима у различитим културама, јер без обзира на зидове које нам политичари упорно намећу, сви смо ми само људи који се исто смејемо и плачемо.

Људски додир у преношењу знања
Упоредо са послом развијала се и академска каријера. Средојевићева тврди да није планирала да своје звање крунише докторатом, већ се жеља јавила по повратку са усавршавања у Луксембургу 2007. године. Захваљујући докторату на Економском факултету на тему Јавно приватног партнерства и могућности финансирања инфраструктуре на Балкану, као и књизи која је на основу тезе објављена (Архипелаг, 2010), Слађану данас позивају као стручног консултанта и сарадника бројне организације попут Сталне конференције градова и општина, НАЛЕД-а, УСАИД-а, Лондонског Економиста. Међутим, посебно јој је драго преношење знања студентима, јер има ту част да буде предавач и на међународном мастер програму из области јавних набавки на Правном факултету у Београду.
-У настави, није поента само стати пред студенте и испричати им лекцију. Најбиније је да они у вама осете разумевање и жељу да им помогнете и пренесете своје искуство које им може користити у њиховом послу. Поента је у људском додиру- истиче Средојевићева.

Не плашим се одговорности
У Удружењу банака, Средојевићева је развила бројне послове у домену међународне сарадње и едукације. Са Европском банкарском федерацијом, чије је средиште у Бриселу учествује у развоју финансијске едукације у Европи и реализацији бројних пројеката, попут Европског квиза новца , у којем је ове године учествовала и Шабачка гимназија.
-У овом удружењу сарађујем са 30 банака у земљи, и пуно колега широм света, што изискује доста енергије и велику координацију, али и задовољство радити нешто што нико није пре вас, и што ће остати иза вас- каже Средојевићева која је активна и у Европској банкарској тренинг мрежи, из Брисела, која броји 42 чланице, и где се тренутно налази на функцији потпреседнице целе асоцијације и преседавајуће у Комитету за финансијску писменост.
-Не плашим се одговорности. У годинама сам када имам самопоуздање да преузмем такве ствари, а мотивише ме пре свега ново знање и искуство. Жеља за знањем ме никада неће напустити. Чак и када мислим да желим да поједноставим ствари, то се не деси јер је потреба за новим изазовима јача- објашњава Слађана.

Елвисовим стопама
Слађанина прича служи као пример да од снова никада не смемо одустати, колико год нам се великим они чинили. О томе сведочи њен цео досадашњи пут, али и чињеница да је као велика љубитељка музике и Елвиса Прислија, успела, захваљујући охрабривању мужа да посети Мемфис, место где је Елвис рођен и живео.
-Ђорђо и Давид су инисистирали да “мама иде да оствари свој сан”, и тако смо се са четворогодишњим дететом нашли у Америци. Било је предивно, циљ је био Мемфис, и све време боравка у том граду, нисам скидала осмех са лица пет дана и пет ноћи. Ни данас не могу да верујем да ми се то заиста догодило - каже Слађана.