Таласи инспирације дарују камену лепоту

Уколико сте прошли поред Музичке школе можда сте приметили белу мермерну скулптуру. Можда и нисте, али ако Вам је поглед ипак застао на овом уметничком делу, да ли сте се запитали: „Зашто је баш ту?“ и „Ко је аутор“. Уколико вам је бар једно питање на тренутак окупирало мисли значи да има наде за младе вајаре. Ово није био тест знања, трик питање, само сугестија да можда следећи пут пажљивије погледате уметничке поставке у граду. Поменута скулптура носи назив „Дигитални талас“ и дело је младог Шапчанина, вајара Милоша Благојевића.
Рођен је крајем осамдесетих у Шапцу, где је завршио Уметничку школу, а касније основне и мастер студије на Академији примењених уметности у Београду, одсек скулптура.
Како обично бива, дечји снови и породични узори свесно или не обликују и одреде будућност човеку. Тако је и у овом случају, све је почело у детињству. Од пластелина до озбиљних уметничких дела.
- Од малих ногу сам исказивао афинитет према уметности, играо сам се са пластелином и глином, гледајући стрица како ствара. Додатни ветар у леђа била ми је управо његова подршка, јер је и сам вајар, Академију је завршио у Прагу. Био ми је узор и утицао на мене да се бавим уметношћу. Значио ми је тај додатни подстицај и подршка породице. Похађао сам Уметничку школу, али сам ипак размишљао чиме бих се бавио касније у животу, некако нисам био сигуран у себе, али када сам дошао на Академију схватио сам да је то мој животни позив и да је то оно што заиста желим. Академија је била једно посебно искуство за мене. То је био период обавеза, учења, студирања, али сам имао срећу да је класа била као тим.
Инспирација је основ сваког доброг уметничког дела. Долази тихо, ненајављено, у правом тренутку. Шири се попут капи кише када дотакне површину воде. Баш онако како Милош развија и надограђује свој јединствен ликовни израз, талас.
- У уметности је најтеже добити иницијалну идеју. Дешавало ми се када треба да радим уместо инспирације дође несаница. Покушавам да дођем до идеје, не иде и онда изненада у једном тренутку ми сине идеја коју брзо пренесем на папир. Проблем може да буде и индивидуалност. Потребно је наћи нешто што је теби својствено и да има твој печат. Мој ликовни израз су таласи. Кренуо сам од физичког таласа. Слично као кап када падне у воду и шири даље, прави таласе. Затим сам полако почео да прелазим на дигиталне таласе, апстрактне таласе. Проналазим себе у томе, јер имам афинитета према музици и ритму, свирао сам бубњеве. Музика је инспирација која ме напаја енергијом. Све то је некако дошло на своје место. Музика, ритам, кретање и таласи.
Време не бриШе
сеЋање на страдале
- Скулптура „Време“ је мој мастер рад. За њу сам добио награду „Игор Белохлавек“ на Октобарском салону у Шапцу. Инспирација и тема за „Време“ била је судбина жртава комунистичког терора у Шапцу, 1944. године. Истраживао сам о времену када су људи убијани код Старог железничког моста. Не сумњам да је било оних који су сарађивали са окупатором у то време, али сазнао сам да је већина страдалих била неподобна за нов систем. Моја идеја је била да будем први који ће да обележи сећање на њих. Морам да нагласим да нисам критиковао систем. Урадио сам спомен облежје посвећен жртвама и на тај начин опомињем наше и будуће генерације због неке идеологије не треба да долазимо у такве или сличне сукобе. А зашто таласи? Последњи траг тих људи на овом свету су управо таласи, јер су тела бачена у Саву. А опет таласи и вода представљају рушитељски фактор, од Библије на овамо. И сам ток реке, подсећа нас на то како време тече. Долазе нови људи, ново време. Све има своју симболику. Изабрао сам црни гранит, јер када из даљине погледате скулптуру помислите, ово симболише нешто страшно, трагично. Идеја је била да привуче пажњу, да заинтересује људе уведе у причу. Део скулптуре је и камена плоча на којој су исписана имена која се бришу, нису читљива. Остаје као истина да тих људи нема и то нико не може да избрише, иако можда њихова имена јесу. Да ли ће спомен облежје бити постављено не зависи само од мене више.
Скулптура!
Да ли се то једе?
- Мало ми је криво што морам да признам, али људи код нас не знају шта је скулптура, немају културу за скулптуру. Знају да слика треба да буде на зиду, улепшава простор. Са скулптуром, је другачије, људи не знају где треба да буде постављена, како да се опходе према њој. Било ми је фасцинантно да на изложби додирују уметничка дела. Разумем да им је то необично, занимљиво и можда не знају како је урађена скулптура, али није примерено. Посебно моја дела, која су од црног гранита сваки отисак је видљив. Све то одражава колико не знамо, нисмо довољно едуковани када су многе ствари у питању, не само уметност.
Обичан градски дечко у себи крије вајара и страст према уметности
- Људи су изненађени када чују да сам вајар, јер не делујем као типичан уметник и обавезно нагласе да им не изгледам тако. На опаске да нисам уметник одговор обично буде „И нисам, ја сам вајар. Ми се само бавимо уметношћу.“ Шалу на страну дешава се да будем у „свом“ свету када радим и стварам. Тада се искључим и будем свој, другачији. А овако сам најобичнији дечко из града за којег нико не би претпоставио да се бави скулптуром и уметношћу.
Израда скулптуре, посебно оне у камену је физички захтеван посао. Сати, дани проведени у стварању уметничког дела од наизглед само блока камена. Ипак, посебну драж за аутора има када заврши посао
- Тежак је посао, физички, али опет и није, јер ствараш нешто ново, своје. Остављаш део себе у томе, у скулптури која ће да буде део неког простора и оплемењује га. То је део тебе и чини ми се највећа сатисфакција. Због тог осећаја не размишљаш да ли ти је топло, хладно и да ли те боли нешто. Две недеље сам провео на коленима због скулптуре која се налази испред Музичке школе. Има успона и падова. Неко ко се не бави уметношћу не може то да схвати. Најбитније за младе уметнике је да увек имају подршку породице и најближих.
Енергија вајара и постојаност камена дају савршен спој и најбоље скулптуре.
- Камен јер сам се пронашао у њему. Професор ми је предложио да пробам рад са каменом, конкретно гранитом. Ја који сам хиперактиван, волим све на брзину да урадим, не волим да се посветим нечему што траје предуго и захтева посвећеност, сам се пронашао свој идеалан материјал за рад. Када је у питању камен, мораш да будеш темељан, планираш десет корака унапред и могу да кажем да ми одговара као психичка вежба и тренинг за личност. Учи ме какав треба да будем у животу. Да гледам све са смиреније стране.