ШЕСТ СЛАВНИХ ДЕЦЕНИЈА

Док читате ове редове, бар наредних неколико реченица, замислите у позадини сјајну музику из серије “Грлом у јагоде”. Популарни Бане “бумбар” прелазио је мост и присећао се важних догађаја из сваке године седме деценије прошлог века, а за ову прилику делимично ћемо га цитирати и применити на простору Шапца. Ходајући према некадашњем гиганту Хемијској индустрији “Зорка”, баш код спортске хале “Зорка”, изговарамо реченицу: “Шабац је 1958. године постајао све важнији индустријски центар велике државе, а тог 18. августа 1958. године, започела трофејна рукометна прича, рођена је “Металопластика”. Наравно, није добила тај назив, већ је клупску рукометну историју у граду започео “Партизан”. Спортско друштво “Партизан” (шабачки “Партизан”) организовао је у Прњавору прво Првенство среза у рукомету, а од шабачких играча оформљен је “Партизан”, секција у оквиру Друштва за телесно васпитање истог имена. Стварање клуба само је логичан наставак љубави према овом спорту двојице гимназијских професора Александра Керковића и Милана Антонића. Подстицали су младе да науче и заиграју рукомет, не слутећи да ће из те “муке” настати славна сторија где Шабац постаје град рукомета и дом највећег рукометног клуба у Србији, а до распада државе и у Југославији.
Јеротић, Савић, Антонијевић, Пајић, Божанић и други исписали су прве странице, носили име “Партизан”, домогли се Српске лиге, но клуб је мучила беспарица и деловало је да ће то бити само кратка представа са тужним крајем за овај спорт код нас. Аматерски клб напуштали су играчи који су одлазили на факултет, долазили су нови, но кључни тренутак збио се 27. августа 1970. године. Изгледало је да спаса нема када је клуб преузело предузеће “Металопластика”. Клуб је понео име, а Александар Трифуновић постао је председник. Водећи клуб, чика Аца је досегао све могуће рукометне врхове са “плавима”. Требало је четири године, само четири да се из “бетона” клуб домогне елите. Антонијевић, Пајић, Амиџић, Фајфрић, Смиљански, Новаковић, Мијатовић, Јеротић, Ђукановић и други, предвођени Станисављевићем на клупи ушли су у највиши ранг где “Металопластика” без прекида, борави и данас.
Сећате се “шетње” крај дворане “Зорка” с почетка текста? Она је била само сан те 1958. године, али 1976. постаје стварност. Шабац је имао прволигаша, растерећеног финансијских брига, а “Металопластика” свој дом. Мало по мало је склапан тим “ванземаљаца”, мењали се тренери јесу, али сваки је оставио бар мали допринос у формирању највећих достигнућа. Први трофеј освојен је 1980. Куп Југославије, најавивши најславније 80-е. Одмах су “пластичари” уписали своје име међу полуфиналисте европског такмичења Купа купова, а 1982. године, предвођени Зораном, Тутом, Живковићем Шапчани су освојили прву титулу првака.
О “ванземаљцима” не треба трошити речи. Довољно је рећи да је освојено седам узастопних титула шампиона Југославије, да су оборени сви могући рекорди, недостижни и данас, а круна су две титуле шампиона Европе. Ови успеси одвели су клуб међу “вечне” и обезбедили да “Металопластика” никада не буде “обичан клуб”. Практично “Металопластика”, уз пар додатних играча, донели су репрезентацији Југославије злато у Лос Анђелесу 1984. на Олимпијским играма и светску титулу у Швајцарској 1986.
Деведесетих економија је гризла све, тако и “Металопластику”, али је клуб опстајао у елитама свих држава, СРЈ, СЦГ и Србије. Шампионских титула није било, но на списку је једна вицешампионска, 2016. године, једно треће место 2010. године неколико четвртих позиција, Куп Србије 2016. године, полуфинале ове, а остварен је и један од најзапаженијих европских резултата српског рукомета од осамостаљења. Пре четири године, 2014. године “плави” су се пласирали у финале “Челенџ купа”. Трофеј је освојио “Савехоф”, сјајни шведски тим, но питање шта би се догодило да први меч финала, који је требало да буде одигран у Шапцу, није отказан због поплава, те је финале чинио само један меч и то у Шведској. Куп и вицешампиоснку титулу донео је тренер Веселин Вуковић, док је финале “Челенџ купа” клуб играо предвођен, нажалост, покојним, Славком Новаковићем.

СЕЋАЊЕ НА СВЕ
Припреме актуелног тима су у пуном јеку, амбиције пред наредни шампионат нису мале, али прослава вредног јубилеја је био тренутак “станке” и присећања на прошлост. На великој клупској прослави, окупили су се делови свих генерација. Сви се прво сете “ванземаљаца”, но ни њих, ни било које славе и успомена не би било да не беше почетног ентузијазма, љубави, преданости и посвећености у свакој од 60 година рада и трајања. Баш зато, сви присутни су могли да још једном чују имена без који не би било “златне” рукометне историје “Металопластике”.
Сви они били су и гости и домаћини, а свака прича носила је посебну драж за бројне присутне, пријатеље клуба, представнике града, Савеза. Бивши и садашњи играчи спојени су вечно “плаво-белом” бојом, поносом, а садашњи састав обавезом да не дозволи резултате испод реномеа клуба.
-Град је живео за нас, ми за успехе, заједно смо плакали и радовали се са суграђанима, носило нас је другарство, ненормална жеља и инат. Незаборавни тренуци младости – присетио се Веселин Вуковић.
-Чим сам добио позив, знао сам да је све друго мање важно. Част је бити и делић “Металопластике” и бити у друштву великих људи, играча, а поносно кажем и мојих пријатеља. Велико хвала на позиву – рекао је Недељко Јовановић.
-Колика је тежина дреса “Металопластике” сведочи само поглед на све ове људе. Импознатан је списак резултата, а још већи понос је видети оне који су градили, део по део, невероватна достигнућа. Сваки минут је уживање и част – додаје некадашњи играч “Металопластике” и син једног од “ванземаљаца” Давид Рашић
-Одрастао сам на причама о славним данима, због те славе сам и почео да играм рукомет. Ми смо сада сениори и морамо да осећамо славу прошлости и да нам она буде ветар за будућност. Својом игром, борбеношћу и резултатима морамо заслужити поштовање и пуне трибине. Даћемо све од себе – додао је садашњи бек Боривоје Ђукић.
Специјалне дресове јубилеја, ко није био на прослави, може видети на утакмицама,. Носиће их “неки нови клинци” (наравно и искусни играчи), а обавеза се зна. Нису у обичном клубу, не смеју ни они бити “обични”.