САМОЋА ЈЕ НАЈТЕЖА

Другу половину прошлог и почетак овог века обележава демографско старење становништва у свету. Дуговечност са једне стране представља једно од највећих достигнућа савремене науке и развоја, док са друге стране постаје проблем који се тиче не само појединца већ и друштва.
Подаци УН показују да је прошле године број људи на планети старијих од 60 година био 962 милиона што је двоструко више у односу на пре четири деценије. Предвиђања су да ће се број становника Земље ове старосне доби за 30-ак година попети на две милијарде.
Србија спада у ред земаља у којима се убрзано стари. Готово петина Срба старија је од 65 година, а више од половине те популације су жене. И у коцељевачкој општини према подацима републичког завода за статистику старији чине петину житеља овог краја, док је просечна старост 43,7 година.
Демографске промене широм света постављају питања и захтеве на која друштва морају адекватно да одговоре. Према подацима светске здравствене организације једна од шест старих особа је доживела неки вид насиља док је тек свака 24 то и пријавила.
Оно што данас представља основ дискриминације старијих особа јесу тзв.ејџизам, предрасуде, стереотипи и идеје о непродуктивности старих. Они се често посматрају као терет за друштво, као неко ко само троши ресурсе, посебно социјалне и здравствене услуге. Овакве претпоставке су нетачне али и веома распрострањене.
На округлом столу у Црвеном крсту Коцељева закључено је да се стари на подручју коцељевачке општине уз лош материјални положај најчешће суочавају са самоћом и занемаривањем чланова породице што веома тешко доживљавају. Искуства геронто домаћица говоре да су стари у великој мери препуштени сами себи. Многи имају децу која не живе са њима и ретко их обилазе. Долазе када могу и када сматрају да треба али не и када су неоходни својим родитељима. Стара лица углавном живе у једночланим или двочланим домаћинствима од најнижих пензија или социјалне помоћи што је, како кажу, једва довољно за плаћање рачуна али не и за храну и хигијену.
Говорећи о искуствима стеченим током деценије бављења послом геронто домаћице Сњежана Којадиновић истиче да је тешко остати имун на судбине старих које обилази и којима помаже у кући и ван ње.
–Понекад сам долазила кући под великим утиском прича са којима сам се сусретала. То су различите животне судбине, различите ситуације. Присутна је често безвољност. Стари не воле да деца осете да се они жале на живот који живе. Неретко губе вољу за животом. Сматрају да су некорисни за друштво, не могу да ураде ствари које су раније могли, осећају се као терет својој деци, немају довољно новца. Жељни су друштва, разговора, да их неко саслуша- рекла је ова геронто домаћица.
Начелник одељења за општу управу и јавне службе Радован Ранисављевић закључио је да је добро што је Црвени крст покренуо ову тему и организовао округли сто, али да би присуство институција и установа, попут Центра за социјални рад и полиције, морало бити обавезно.
–Присутно је занемаривање старих лица од чланова породице који су и сами притиснути својим проблемима, пословима и борбом за егзистенцијом. Сведоци смо да нам село стари, да у њему живе једночлане и двочлане породице, да стари људи у руралним срединама живе веома тешко. Као општина препознали смо проблем и спроводимо одређене програме у циљу помоћи тим старим људима како би им учинили живот бољим, да их интегришемо у локалну заједницу, да не буду запостављени и занемаривани, па смо увели и услугу Помоћ у кући старијим лицима. Кроз овај програм обухваћено је око 120 лица. Сигурно је да би тај број требао да буде и већи али нисмо финансијски способни за већи обухват- закључио је Ранисављевић.
Геронто домаћице се не баве само уређењем куће, одржавањем хигијене у њој и око стамбеног објекта. Неретко им доносе лекове, уређују документа, помажу да остваре своја законом дата права. Оне су често једино друштво које стари имају. Зато корисници ових услуга кажу да им је најважнији разговор, да имају неког ко ће им отворити врата и прећи кућни праг, да их неко саслуша, да се осете вољеним, а не одбаченим и заборављеним.