КАЗАН

Крајем августа и почетком септембра замирисала су побрђа Посавотамнаве и Поцерине. Своју опојну сласт шљива је понудила казану на проверу. Добра стара а нова препеченица жарила непца окупљеним старинама. Некада су се тискале и по три, четири генерације и уз шалу и присећања убијали време и разгаљивали душу.
Било је ту и традиционалних шала и пошалица попут опијања петла који је остајао без гласа али истрајавао и тако редом до напијања најмлађих оном ракијом која прва потече. А знало је, народски речено бити и велике вајде од прве ракије. На брегу подно времешне цркве окупило се друштво а Петар из прикрајка гледао да ли је ту и отац његове Спасе. У неко доба кад се понапише он спремљену прву ракију понесе у шљивик где га чекала кршна Спасенија. И кап по као роди се разлог за убрзану прошњу и кићене свате пошто Спаса утече из очеве оџаклије, времена беху таква.
Сада у селу тек пар девојака које су бегенисале град и леба без мотике. У брк зборио времешни казанџија. Попут оних из песама којима се не зна броја. Момци пак не одустају од опијања али се сада вели, кладе када ће се ко оженити али године пролазе а улог расте ли расте. Неки су стигли и у шесту деценију чекајући да се укаже нека распуштеница али и њима скочила цена уз опојну шљиву рече неко.
И док се тихо прикрадао сутон а жега споро јењавала ето ти и окаснелих зелењака и пилета на ражњу па се оста до у цик зоре. Поче опет времешна старина. Причао му ђед да је у дане када се утркивало за испек Поцерина ко ниска фењера сјајила по ноћи од ватре и песме момака и девојака. Причу допуњавао и о времешним али добро држећим снашама. Умеле су итекако гле чуда, са газдама. Да се додворе али и да иметак увећају. А, тврдио је, бројао се хектарима. Све опет почињало уз казан и понапитог кулака који обилазио свој дом и нестајао у лугу уз раскошну снашу. Тек да неко не помисли да се у стара времена ишта разликовало од дана данашњих. Радне снаге је све мање па изнурени радом рано поспе али и они ведра духа и добра здравља уберу корист у тој тишини. Али и тамна ноћ има очи. Не да се сакрити оста легенда да је Обрад забегенисао Миленију и већ оронулог мужа Станка упослио као предрадника у копњи и берби. И док је била сама Миленија учеста виђање крај реке док не прану пушка у дому Станка сироме. Роди му се и пети син. Дуго потом причало се да је дете исти Обрад а пред крај живота Обрад га призна за сина и остави повелик иметак. Чудо је и казан и ракија поглади брке талентовани беседник.
Сада је мода да се ракија купи или барем шљива па пече у селима у осами. Ко је срећник јер уме и жена и васцели дан и ноћ звоцати па се онемили и препек и припреме препеченице за свадбе које се дуго ишчекују. Није да нема ашиковања али се ипак проредило. Да опојна кап не чује и не посумња неко да јој се снага изгубила. И сада и вавек Казан ће се у народу писати великим словима. А прва која у селу потече слутила на радост и праскове прангија весеља.
Биће тако и јесени ове. Истина раскошније од старих времена и уз песму естрадних звезда али ракија и фијакери и бранили су и бране углед весеља за које се цели живот спрема. А оста и она, заложи, зажари казанџијо стари, нек пре потече женим се довече. Ајд уздравље...