Крај као почетак и средина

Како је сезона почела, захухтавала, долазила до врхунца, приводила се крају, тако је и завршена. Шабачки кајакаши су остварили апсолутни континуитет успеха током 2018. године. Није било великог такмичења са кога нису стизале медаље, није било узраста а да није обновио трофејну колекцију “Зорке”. Пали су светски рекорди, први пут је клуб апсолутни шампион Србије, но овакви резултати заслужују посебан осврт у неком од наредних бројева. Да буде потпуни низ побринули су се најмлађи. Наде шабачког, српског кајака, показали су да су и велике олимпијске наде и већ се можемо надати да би могли у опреми Србије веслати у Паризу 2024, Лос Анђелесу 2028. године. Србија је освојила осам, а сам Шабац три медаље у Познању на регати “Олимпијских нада”.
Прво одличје Србији донео је двојац Вук Милетић и Бранко Лагунџић. Овојили су друго место у К2 1.000, а део су историјске трке у којој су они и посада Мађарске поделили другу позицију јер су оба чамца прошла у аполутно истом времену кроз циљ. Вук и Бранко су се истакли и појединачно. Милетић бронзом у спринту једноседа на 200 метара, док је исти сјај понео и Лагунџић у К1 500. Уз њих наступали су још Жарко Јаковљевић, Дуња Сарић, Бојан Делибашић и Вељко Довраговић.