Кад пакао постане јава

Уместо да их буде све мање, сведоци смо да породичног насиља у Србији има све више. Некада су у питању психичке тортуре, туче, а повремено дође и до убиства. За разлику од пре неколико година, жртве су данас знатно храбрије, те се не либе да пријаве насиље. Већина жена избављених из канџи насиља, храбро настави свој пут, борећи се, често, тек за голу егзистенцију, а пред вама је једна од неиспричаних прича у којој Правда никада није била задовољена...
Бака једини
слонац
Мајка је напустила када је имала 6 месеци. Разлог за то никада није сазнала, али је тај догађај умногоме утицао на несрећан пут којим је ишла кроз живот. Рођена седамдесетих година, наша суграђанка одрасла је са баком. Незапослена жена, скупљала је храну по комшилику како би је одгајила. За то време њен отац је издржавао другу породицу...
- Скоро никада није био ту. Док сам ишла у основну школу, ни на један родитељски састанак није дошао. Не знам ни да ли је знао који сам разред у датом моменту похађала. Нажалост, била сам емотивно везана за њега, те сам на све начине покушала да му скренем пажњу.
Један од њих замало да је кошта живота. У седмом разреду основне школе одлучила је да изврши самоубиство. Преживела је, а отац није ни дошао у болницу. Тада јој је већ било јасно да јој је бака једини ослонац.
Као да запостављање од стране оца није било довољно тешко за њу, по завршетку основне школе живот јој је “ударио шамар” оставивши траг за цео живот.
Несрећа која је
оставила траг
за цео живот
- У време када сам излазила са друштвом у град, постојао је градски превоз, који сам свако вече чекала испред старе Робне куће. Наишао је пријатељ мог оца и понудио се да ме повезе. Неслутећи шта ће ми се десити, пристала сам. Када сам схватила да је променио правац вожње било је касно. Одвезао ме је у шуму која се налазила у Врањској. Истукао ме је, везао за дрво, и силовао. Потом ме је одвео у своју кућу и опет силовао.
Имала је петнаест година. Плашећи се шта ће околина рећи никад случај није пријавила. Међутим, правда све стигне, па је тако и њега. Након извесног времена сазнала је да издржава затворску казну због силовања.
- Покушала сам да заборавим на то и да наставим даље. Дошло је време да упишем средњу Техничку школу. Била сам одличан ђак, али сам школу пред крај прве године напустила. Разлог за то био је моја прва љубав. Побегла сам од куће и отишла код њега да живим. То је био покушај да доживљену трауму заборавим и повратим поверење у мушкарце – истиче наша суграђанка.
Танка линија између љубави и мржње
- Као и сваки почетак, и наш је био леп. Након шест месеци забављања, остала сам трудна. Тада се променио. Почео је да ме малтретира, прво психички, а онда физички. Када сам родила ћерку, наивно сам због ње пристала на удају. Сваки дан живела са надом да ће се променити. Тукао ме је и инсистирао да водим љубав са њим када то нисам хтела. Некада чак и пред бебом. Све до инцидента када ми је “пукао филм”...
Вративиши се са игранке, под дејством алкохола, супруг наше саговорнице ју је истукао. Закључао ју је у кућу и убацио у замрзивач. Тај викенд им је у посети био девер који је чуо њено вриштање, те је развалио врата од куће и ослободио је. Истог момента је побегла. Из села се пешке са бебом од три месеца прешавши 3 км вратила у Шабац. Након обраћања Центру за социјални рад, развела се и наставила да живи са баком. Тада је имала 18 година, а искуства за жену од 40.
Од секретарице до
кафанске певачице
- Почела сам да радим послове по кућама. Чувала сам децу и старе особе, чистила, распремала и на тај начин покушала да зарадим. Једног дана, комшиница ми је предложила да се запослим у фирми у којој сам док се није затворила била секретарица. То је трајало пет година. Упознала сам другарицу, данашњу куму, са којом сам повремено одлазила на пиће у шабачке и околне кафане. На предлог једног од гостију отпевала сам песму након чега су се сви одушевили.
Откривши таленат за музику, решила је да постане кафанска певачица. Тада је имала 24 године. Како каже, не постоји кафана у околини Шапца у којој није певала, а посао је заочела у кафани “Код Београђанина” у Врањској.
- У почетку ми је било занимљиво. Како је време пролазило почела сам да увиђам тамне стране тог посла. Како је, може знати само онај ко је доживео. Долазе разумни и пристојни гости, али туче и простаклук су неизоставни део овог посла. Било како било, мени после свега што сам прошла никакве увреде и инциденти нису могли да ме поремете. Навикла сам се и знала као и дан данас да изађем на крај са тим.
Љубав према детету нема границе
Посао кафанске певачице и даље је њено занимање. Живи од социјалне помоћи, а на радном месту нема ни плату ни дневницу. Да ли ће данас имати шта да једе зависи од бакшиша, али како истиче и од искоришћавања мушкараца. Разлог из ког се упустила у начин зараде на можда компромитујући начин је како истиче ћерка која је смисао њеног живота.
- Вођена својим искуством, увек ми је на првом месту било да моја ћерка има све што јој треба. Ноћна мора коју сам преживела за последице има три мања мождана удара и психијатријске дијагнозе. Опет, ништа од тога не бих мењала јер имам њу која ми је велика подршка. Као самохрана мајка успела сам да је изведем на прави пут. Некада то не могу ни два родитеља. Она је сада успешан предузетник у Београду. То је мој највећи успех у животу. Поносна што сам је колико год трња морала да згазим успела да учиним успешном, васпитаном и самосталном женом за пример.

Искоришћавање мушкараца
“Непристојних понуда је увек било. Морам признати да сам са мушкарцима после искуства у адолесценцији улазила у везе само из користи. Ништа добро осим тога ми никад нису донели, а мени је био битан само њихов новац. То и дан данас радим. Емотивно као да сам осакаћена. Након брака нисам осетила љубав према мушкарцу...”

Раднице у
кафани “роба”
Како каже постојале су кафеџије које су подоводиле певачице. И сама је радила у једној у којој је власник продавао њене колегинице. Она је из непознатог разлога била заштићена, али јој је било тешко да гледа дешавања око себе. Истиче да се то и дан данас дешава...