ПОЛА ВЕКА СТУДЕНТСКИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА 1968.
ВЕЉКО, СЕТИ СЕ ШПАНИЈЕ!!!
Деценија у којој се мењао свет, атмосфера времена освајала планету. Протести идеалиста, за праведније, више, голобалне циљеве. Броз препознао моћ телевизије. Значај видљив на пољу културе и стваралаштва
Црно-бели видео записи, секвенце из Калифорније, Лондона, Париза, Берлина, Београда, кулисе су у анексу Библиотеке шабачке. Визуелно обасипају посматраче, купују пажњу млађих, а старијима потпирују сећање. Збори се о студентским протестима 1968. Говоре нама, а као да разговарају, једни из других исходе, сећања учесника и лекције, односно истраживања, научено и мемоари. Иза микрофоном зборе Добрило Арантитовић (Д.А.), учесник и др Предраг Марковић (П.М.) историчар.
П.М: После аполитичних 50-их година, 60-е су доба када сазрева генерација “baby boomers”, млади рођени после рата који живе у изузетно добрим економским условима. Они су богати, спокојни, али жељни знања, млади интелектуалци, идеалисти. Богаташка деца “Берклија” се буне против злодела своје војске у Вијетнаму, није то страх од мобилизације, јер у САД студенте не мобилишу, закон не дозвољава. У Француској хоће правду, мир, исто у Берлину, Лондону, у Београду... код нас нема национализма, четника, усташа, клерикалаца, већ млади који оптужују старије да су издали идеале, да су начела социјализма погазили, деца се буне против очева.
Д.А: Клица је никла још 22. децембра 1966. У сали “Хероја” на Филолошком факултету одржана је трибина о злочинима америчке војске у Вијетнаму. Били су ту и Иво Андрић, Добрица Ћосић и други интелектуалци. Куљало је у нашој јавности, хтели су људи да изразе протест, а власт се уплашила, проценили су да је могућ напад на Америчку читаоницу. После трибине смо кренули мирно ка Студентском дому. На путу до станице сачекао нас је кордон полиције, прво нас је зауставио, а потом кренуо на нас. Бежали смо кроз “Вука Караџића”, “1.300 каплара” и “Ђуре Јакшића” и избили у Кнез Михаилову, а тамо полицијски одред коњице, кренуо је и он ка нама... нисам добио ударац, али сам добио лекцију да нам систем почива на сили и заувек сам изгубио поверење у Тита, партију, власт...
П.М: После неуспелих привредних реформи, неуспешног увођења тржиша и одласка великог броја људи на рад у иностранство, генерације које долазе су губиле поверење у државу, гледали су раслојавање, неправедно богаћење, знали су како диплома више није гарант посла. Расли су на идеалима и хтели су да они поново буду издигнути на пиједестал, изнад материјалног, личног интереса. То су они транспаренти: “Точак мерцедеса није точак револуције” и “Нећемо да нас извозите као говедину”
Д.А: У Студенстком дому су била деца радника, сељака, сиромашнијих људи, али млади који су искрено веровали у будућност. Још пре чувеног надвожњака, једне ноћи, после наизглед малог сукоба студената и полиције, кренули смо ка згради СИВ-а. Сукоб је појачао свест о диспропорцији услова у којима ми живимо и школујемо се и богатства оних изнад нас. Још смо веровали да ће нас “горе” бар неко разумети. Ту ноћ су се чули пуцњи, можда и ћорци, али нисмо смели да ризикујемо, касније је Никола Бугарчић рекао како није полиција пуцала, већ пензионисана војна лица из суседних зграда, самоиницијативно, заиста мислећи да ми нападамо државу...
П.М: Де Гол је у Француској разматрао могућност да се пошаљу падобранци на студенте, у Британији се разматра опција слања војске, а у СФРЈ власт има више слуха. Урадили су, за све незамисливо, високи функционери долазе међу окупљене. Милош Минић, председник Скупштине Србије, који је чак добио и батине јер га милицајац није препознао и Вељко Влаховић, председник београдских комуниста, ветеран Шпанског грађанског рата...
Д.А: У напетој атмосфери тог јутра говорница је постао један двотонац. Када је микрофон узео Вељко Влаховић, уследио је аплауз. За већину је он био симбол борбе, жртве за идеале. Чули су се повици: “Вељко, сети се младости, сети се Шпаније!!!”, говорио је, али када је неко добацио “Вељко, води нас”, одговорио је “Другови, где да вас водим?”. Тиме је показао да ништа не разуме и да се неће “сетити” ничега. Када је он сишао, убрзо се чула команда “Удри”. У том метежу сам се нашао близу Минића и чуо сам како говори: “Ко је наредио ово, не сме се тући народ”. Један студент је пришао, ухватио га за врат и викао: “Ти си наредио, немој сада да се правиш”. Кроз нестајући дах Минић је одговорио: “Нисам ја другови”. После је кренуо са нама ка Дому, обећао да сутрадан подноси оставку и тражи да се утврди ко је наредио батинање. Гледали смо га на телевизији дан касније, ни речи о оставци и било чему што је обећао.
П.М: Шок за све је смелост да се нападне Народна милиција, то је велика промена... У периоду од неколико дана после сукоба, а пре говора Тита на телевизији, ко је био на протестима имао је прилику да види невероватну експлозију креативности. Стево Жигон је казивао “Дантеову смрт”, говорио је као Робеспјер, а да се говор потпуно уклапао у тренутак. Никола Милошевић је правио невероватан барометар штампе и писања новина о протестима...
Д.А: У једном тренутку је глумац Љуба Тадић почео да говори стихове: “Развило се црно време опадања, набујао шљам и разврат и пороци...”, мислили су многи да је то стварао неки савременик, а не Дис још 1910. године...свему је дошао крај 9. јуна...
П. М: Иако је Тито већ био у годинама невероватно је осетио моћ телевизије. Одржао је чувени говор пред ТВ камерама. То је млак, лош говор, неке речи тешко изговара, али рефлектује харизму, напада своје сараднике, брани студенте, смирује ситуацију како није умео нико у свету...
Д.А: Сви смо слушали. Раније сам изгубио поверење у њега и власт и врло сумњичаво сам дочекао крај. Но, повело се козарачко коло, чуло се одобравање и ту је био крај. Он је рекао да је 90% поштена, добра омладина, а убрзо су 10 и 90 заменили места...
Борба за идеале
П.М: Простести 1968. године су историјски по више аспеката. У Европи, Америци и Јапану довели су до промене доминантне културе. Идеја протеста студената или било кога другог у Немачкој и Јапану била је тамошњој власти незамислива, просто није припадала њиховим културним вредностима. У Југославији су то последњи ненационални протести, а све заједно обавио је тај “дух времена”, јединственост захтева у целом свету, заснованих на идеалима. Млади су желели праведнији свет, шансу за све, мир, престанак патњи, ратова, агресија, нису имали ниједан утилитаристички захтев. Веровали су у правду за планету.
После протеста
Д.А: Био је јун, после смиривања ситуације чекао нас је испитни рок. Када смо завршили са испитним обавезама, отишли смо кућама, а када смо се вратили сазнали смо да су током лета рапсуштене организације студената, сви професори искључени из партије. Остала је могућност повратка, али само уз другачију процедуру где се морало изјаснити о летошњим догађајима.
П.М: Освета режима је била још израженија у мањим срединама, остали су записани сви предводници протеста. Истовремено је велика енергија и креативност младих код нас усмерена, пре свега, на уметности. Почела је изградња Студентског културног центра (тамо је био Дом УДБЕ раније), настајала су важна дела у сликарству, уметнички перформанси добијају на значају, изграђен је Дом културе “Студентски град”.
П.М: После аполитичних 50-их година, 60-е су доба када сазрева генерација “baby boomers”, млади рођени после рата који живе у изузетно добрим економским условима. Они су богати, спокојни, али жељни знања, млади интелектуалци, идеалисти. Богаташка деца “Берклија” се буне против злодела своје војске у Вијетнаму, није то страх од мобилизације, јер у САД студенте не мобилишу, закон не дозвољава. У Француској хоће правду, мир, исто у Берлину, Лондону, у Београду... код нас нема национализма, четника, усташа, клерикалаца, већ млади који оптужују старије да су издали идеале, да су начела социјализма погазили, деца се буне против очева.
Д.А: Клица је никла још 22. децембра 1966. У сали “Хероја” на Филолошком факултету одржана је трибина о злочинима америчке војске у Вијетнаму. Били су ту и Иво Андрић, Добрица Ћосић и други интелектуалци. Куљало је у нашој јавности, хтели су људи да изразе протест, а власт се уплашила, проценили су да је могућ напад на Америчку читаоницу. После трибине смо кренули мирно ка Студентском дому. На путу до станице сачекао нас је кордон полиције, прво нас је зауставио, а потом кренуо на нас. Бежали смо кроз “Вука Караџића”, “1.300 каплара” и “Ђуре Јакшића” и избили у Кнез Михаилову, а тамо полицијски одред коњице, кренуо је и он ка нама... нисам добио ударац, али сам добио лекцију да нам систем почива на сили и заувек сам изгубио поверење у Тита, партију, власт...
П.М: После неуспелих привредних реформи, неуспешног увођења тржиша и одласка великог броја људи на рад у иностранство, генерације које долазе су губиле поверење у државу, гледали су раслојавање, неправедно богаћење, знали су како диплома више није гарант посла. Расли су на идеалима и хтели су да они поново буду издигнути на пиједестал, изнад материјалног, личног интереса. То су они транспаренти: “Точак мерцедеса није точак револуције” и “Нећемо да нас извозите као говедину”
Д.А: У Студенстком дому су била деца радника, сељака, сиромашнијих људи, али млади који су искрено веровали у будућност. Још пре чувеног надвожњака, једне ноћи, после наизглед малог сукоба студената и полиције, кренули смо ка згради СИВ-а. Сукоб је појачао свест о диспропорцији услова у којима ми живимо и школујемо се и богатства оних изнад нас. Још смо веровали да ће нас “горе” бар неко разумети. Ту ноћ су се чули пуцњи, можда и ћорци, али нисмо смели да ризикујемо, касније је Никола Бугарчић рекао како није полиција пуцала, већ пензионисана војна лица из суседних зграда, самоиницијативно, заиста мислећи да ми нападамо државу...
П.М: Де Гол је у Француској разматрао могућност да се пошаљу падобранци на студенте, у Британији се разматра опција слања војске, а у СФРЈ власт има више слуха. Урадили су, за све незамисливо, високи функционери долазе међу окупљене. Милош Минић, председник Скупштине Србије, који је чак добио и батине јер га милицајац није препознао и Вељко Влаховић, председник београдских комуниста, ветеран Шпанског грађанског рата...
Д.А: У напетој атмосфери тог јутра говорница је постао један двотонац. Када је микрофон узео Вељко Влаховић, уследио је аплауз. За већину је он био симбол борбе, жртве за идеале. Чули су се повици: “Вељко, сети се младости, сети се Шпаније!!!”, говорио је, али када је неко добацио “Вељко, води нас”, одговорио је “Другови, где да вас водим?”. Тиме је показао да ништа не разуме и да се неће “сетити” ничега. Када је он сишао, убрзо се чула команда “Удри”. У том метежу сам се нашао близу Минића и чуо сам како говори: “Ко је наредио ово, не сме се тући народ”. Један студент је пришао, ухватио га за врат и викао: “Ти си наредио, немој сада да се правиш”. Кроз нестајући дах Минић је одговорио: “Нисам ја другови”. После је кренуо са нама ка Дому, обећао да сутрадан подноси оставку и тражи да се утврди ко је наредио батинање. Гледали смо га на телевизији дан касније, ни речи о оставци и било чему што је обећао.
П.М: Шок за све је смелост да се нападне Народна милиција, то је велика промена... У периоду од неколико дана после сукоба, а пре говора Тита на телевизији, ко је био на протестима имао је прилику да види невероватну експлозију креативности. Стево Жигон је казивао “Дантеову смрт”, говорио је као Робеспјер, а да се говор потпуно уклапао у тренутак. Никола Милошевић је правио невероватан барометар штампе и писања новина о протестима...
Д.А: У једном тренутку је глумац Љуба Тадић почео да говори стихове: “Развило се црно време опадања, набујао шљам и разврат и пороци...”, мислили су многи да је то стварао неки савременик, а не Дис још 1910. године...свему је дошао крај 9. јуна...
П. М: Иако је Тито већ био у годинама невероватно је осетио моћ телевизије. Одржао је чувени говор пред ТВ камерама. То је млак, лош говор, неке речи тешко изговара, али рефлектује харизму, напада своје сараднике, брани студенте, смирује ситуацију како није умео нико у свету...
Д.А: Сви смо слушали. Раније сам изгубио поверење у њега и власт и врло сумњичаво сам дочекао крај. Но, повело се козарачко коло, чуло се одобравање и ту је био крај. Он је рекао да је 90% поштена, добра омладина, а убрзо су 10 и 90 заменили места...
П.М: Простести 1968. године су историјски по више аспеката. У Европи, Америци и Јапану довели су до промене доминантне културе. Идеја протеста студената или било кога другог у Немачкој и Јапану била је тамошњој власти незамислива, просто није припадала њиховим културним вредностима. У Југославији су то последњи ненационални протести, а све заједно обавио је тај “дух времена”, јединственост захтева у целом свету, заснованих на идеалима. Млади су желели праведнији свет, шансу за све, мир, престанак патњи, ратова, агресија, нису имали ниједан утилитаристички захтев. Веровали су у правду за планету.
Д.А: Био је јун, после смиривања ситуације чекао нас је испитни рок. Када смо завршили са испитним обавезама, отишли смо кућама, а када смо се вратили сазнали смо да су током лета рапсуштене организације студената, сви професори искључени из партије. Остала је могућност повратка, али само уз другачију процедуру где се морало изјаснити о летошњим догађајима.
П.М: Освета режима је била још израженија у мањим срединама, остали су записани сви предводници протеста. Истовремено је велика енергија и креативност младих код нас усмерена, пре свега, на уметности. Почела је изградња Студентског културног центра (тамо је био Дом УДБЕ раније), настајала су важна дела у сликарству, уметнички перформанси добијају на значају, изграђен је Дом културе “Студентски град”.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
