Љубав је божанска и бескрајна

Инспирисана вечном борбом добра и зла, млада академска сликарка Јована Стојанац кроз радове овековечила је призоре из својих снова. У Бибилиотеци шабачкој представила се јавности кроз прву самосталну изложбу под називом „Путем суштине: љубав и божанско у нама“, која је отворена до 3. октобра. Иако млада и на почетку уметничког пута у Јованином опусу и поменутој изложби доминирају фигуре са дубоком личном поруком који посматрача воде кроз имагинарни свет несвесног и наводе на размишљање о универзалном питању шта је суштина нашег постојања.
За „Глас Подриња“ Јована открива које теме је тренутно инспиришу и привлаче и зашто снови као почетна идеја. Своје снове преносиш на платно. Колико је тешко поделити са другима свој унутрашњи свет?
Покушавам да схватим и да се повежем са оностраним делом себе кроз садржаје који долазе из мог личног као и колективног дела несвесног. Трудила сам се да што јасније представим наративни део, сликама као и пропратним текстом, без преласка у банално, како би публика лакше схватила моје мисли. Није ми тешко пало да поделим своје снове и инспирацију са другима, јер сам концентрисана на сопствену добру вољу и жељу да пренесем лепе мисли, тако да се све дешава без страха, у једном ведром расположењу.
Изложба у Библиотеци шабачкој носи назив „Путем суштине: љубав и божанско у нама“. Kако видиш есенцију божанског у људима?
Тај одговор и имам и немам, заправо и сама га тражим, о томе говори овај циклус. Закључила сам да је сврха сваког од нас на овом свету да дође до своје суштине, да се то постиже помоћу љубави, и да када научимо да волимо себе и друге, и будемо вољени, тада смо дотакли своју сврху и божанско, и у том смислу повезали два света – материјални и духовни, и направили пун круг. Тада делујемо само кроз љубав, што је у ствари божански, и на неки начин чини нас светим. Делује лако овако када се напише, а то је у ствари најтежа ствар.
Колико је важно за уметника, посебно младог да други виде његов рад и да ли изложбе могу да помогну у афирмацији?
Изложбе сматрам главним видом афирмације управо због тога што је то прилика да се јавност упозна са аутором и његовим радом, и да ту почне некаква интеракција која ће довести до неких других догађања и тако даље обликовати културни живот и естетски укус средине у неком позитивном правцу. Лично, поред свега тога, најпре сам имала жељу да поделим оно што је за мене лепота и у шта сам улила део своје душе, у нади да ће то људи моћи да упију и да се осећају пријатно.
Иако си на почетку уметничког пута, чини се да имаш дефинисан ликовни стил. Како би га описала и колико се мењао током година? Прати ли твој лични развој и сазревање?
Људи који су од почетка упознати са мојим радом углавном примећују, а и мени се чини, да без обзира на медије и технике у којима се обрем, оно што остаје исто јесу боје, односно палета боја коју користим. Некако и себе видим најпре као колористу лирског израза који циља првенствено на душу. Слобода и неоптерећеност потеза је исто нешто што ме карактерише, као и потреба за складном композицијом и бављење њеним током.
Да ли је таленат довољан да би неко био успешан уметник и колико је тешко доћи до успеха у Шапцу(Србији)?
Таленат је нешто што те на почетку издвоји, али мора да се развија и обликује радом, иначе у неком тренутку оног који је талентован сустигну они вреднији. Успех ретко кад долази лако и преко ноћи о било чему да се ради, и различита су виђења и мерила успешности као и амбиције. Сматрам да сам се за почетак као уметник успешно представила у свом родном граду и имам мотива да идем даље.
Да ли је уметност постала привилегија „одабраних“ или је доступна свима?
Уметност јесте доступна свима, али у последње време осећам неку атмосферу интелектуалног снобизма која као да поручује управо супротно, ларпурлартизам и елитизам насупрот простој способности сваког човека да доживи лепоту. У том смислу сам против претеране мистификације и уметности и уметника, сматрам да је уметност ту ради нас и нашег духовног уздизања и да је свако способан да уметност доживи бар на неком нивоу. Та способност није обавезно повезана са нивоом и врстом образовања, већ пре са нивоом отворености душе. Волела бих да више људи размишља на тај начин и да се отворе према лепом, уместо да страхују да ће бити исмејани или слично због своје (не)образованости или (не)изграђености естетског укуса.
Осим што си академска сликарка предајеш у школи предмет Ликовна култура што ти даје увид у то како млади људи доживљавају свет, уметност. Колико им је уметност блиска и да ли су заинтересовани да сазнају нешто ново?
Оно што осећам је повезано са претходним одговором - постоји осећај за лепо али он углавном није довољно изграђен и „успаван“ је јер се бавимо углавном конзумеристичким садржајем којим смо тренутно затрпани, а који је веома слабог квалитета, па се временом и критеријуми прилагођавају томе. У свом раду на том пољу трудим се да подстакнем тај успавани део у ученицима тако што подстичем њихову радозналост и спуштам све на ниво игре како бих их ослободила тог осећања неадекватности у сусрету са уметничким делом. За мене то и јесте једна бескрајна и лепа игра, и жеља ми је да то пренесем и на њих.
Компромиси су често саставни део живота, посла, а колико стваралаштво "трпи" уступке најбоље знају управо они који уметност креирају и живе од ње. Да ли си наишла на изазов који је захтевао одрицање?
Рецимо да нисам баш позната као особа од компромиса када се ради о најважнијим стварима, понајмање када је у питању уметнички рад. Некад сам и била принуђена на тако нешто, чак сам била и потпуно незадовољна, али после се на пример испоставило да су ти „порази“ били кориснији него било шта друго. Срећом (или несрећом), углавном успевам да остварим то што сам наумила, па сад ко зна зашто је све то добро.
На отварању изложбе Слободан Пеладић, председник Удружења ликовних стваралаца Шапца са присутнима је поделио своје импресије рекавши да твоји радови подсећају на Едварда Мунка, али са много више оптимизма, топлине и ведрине. Да ли импонују таква поређења или желиш да будеш аутентична?
Веома ми се допало то поређење јер ми се допада рад тог уметника, и изучавајући помало његову биографију стекла сам утисак да имам слична размишљања, па и муке као он, али далеко од тога да имам жељу да постанем као он или било који други уметник. Пре свега желим да обликујем и изразим себе, а неко ће увек подсећати на неког, имати утицаје овог или оног, данас је аутентичност релативна категорија. По мени, аутентичан је онај чији је израз у потпуности у складу са њим самим. Када дођемо до тог нивоа, поређења престају да имају неког већег смисла.