КАКО ЈЕ ЗНАМЕНИТИ МАЧВАНИН,ФОТОРЕПОРТЕР РИСТА МАРЈАНОВИЋ ЗАДУЖИО ОТЕЧЕСТВО ЗА СВА ВРЕМЕНА
Фотографијама васкрсао Србију
Као пре једног века у Призу, Марјановићеве потресне фотографије из Првог светског рата, изложене у Београдској галерији РТС упечатљиво сведоче о гордости и голготи српске војске, мукотрпном и славном путу кроз албанске гудуре, ка острву спаса у Грчкој
Било је пролеће 1916. године, изложба ратне фотографије у Паризу. Аутор је Риста Марјановић, уредник фотографије, најчитанијег листа тог доба на свету “Њујорк Хералда”, чије је седиште за Европу било у Паризу.Фотографије су изазвале огромно интересовање и симпатије светске јавности за Србе и њихову државу. Запањен од чуда, био је надобудни немачки генерал Август Фох Макензен, који је, неколико месеци раније објавио целом свету да је извршио наредбу свог цара Виљема о покоравању и уништењу Срба. Одакле сад војска?
Сликар је Србин
Риста Марјановић је био србин. Родио се 1885. године у породици Драгојла Марјановића, житног трговца настањеног у Шапцу ( Драгојло се у град доселио са породицом из мачванског села Раденковића). Најмлађи син, Риста, имао је још два брата Најстарији Коста био је апотекар, а средњи Душан професор и директор Пете мушке гимназије у Београду ( резервни пуковник српске војске ).
Занат фотографа, Риста је почео учити код Стеве Јовановића у Београду, оца познатог сликара Паје Јовановића. Затим је отишао у Беч, онда у Париз, тада престоницу света. Чудесно је напредовао као фоторепортер. Имао је талента али и одважности. Закуцао је на врата чувеног атељеа Марсела Рола у Паризу. Код Рола су тада радили најчувенији фоторепортери света. За само пола године Риста их је све престигао и био чувенији од најбољих Ролових фоторепортера.
Правио је, кажу чудесне фотографије, као што је она о погибији председника француске владе у тренутку кад је његов авион ударио у свечану трибину. Били су ту сви најбољи фоторепортери.
Фотографије као
историјске слике
Доста се бавио ратном фотографијом о чему најбоље сведоче оне изложене пре 100 година у Паризу и данас у галерији РТС у Београду.
- То су фотографије које од свих савезничких највише заслужују да се назову историјским сликама, говорио је и писао познати енглески књижевник тог доба Гилберт Кејт Честертон.
Кад их је видео помињани немачки генерал ( Август Фох Макензен ) остао је запањен. Нису сви умрли, како је мислио. Ево их на сликама у новинама. Прво и једино сведочанство да Србија још живи!
Ристине фотографије Српске војске о њеној гордости и голготи, мукотрпном и славном путу кроз албанске гудуре, ка острву спаса у Грчкој и славном војевању у Првом светском рату, узбуђују посматрача и данас.
После Првог светског рата Риста Марјановић је остао у својој земљи. Један је од оснивача прве новинске агенције у нас “Авале” 1919. године, а био је и њен директор. Педагошки музеј у Паризу на истакнутом месту има фотографију Ристе Марјановића.
Знаменити мачвански фоторепортер је умро у Београду 1969. године.
Дописник је сумњив
Риста Марјановић је био исцрпљен од повлачења кроз кршевите и хладне албанске гудуре. На обали Јадрана једва је улазио у брод спаса. На самом уласку, учинио се сумњив српском офицуру. Фотограф је на глави имао официрску капу, а официр није био. Носио је кравату, а на себи поцепани шињел. Уследило је помало шеретско и неуобичајено питање официра: Земљаче, којој ти јединици припадаш?
- Ни једној поручниче... Или ако баш хоћеш свим нашим јединицама. Изволи овај папир па ћеш видети.
На папиру са заглављем Врховне српске команде, писало је: Пропусница. Г. Ристо Марјановић, дописник-фоторепортер “Њујорк Хералда”, овлашћен је од Врховне команде да може боравити на војној просторији”. У потпису је стајало Драгутин Т. Димитријевић Апис, обавештајни официр у Министарству војске.
- Опростите, па то сте ви! Много сте ми пропали. Ми смо се упознали на Церу... знате кад сте сликали моју батерију. Помагале су нам и жене да се хаубице изгурају. ..и сад мислим да то није баш згодно да се на слици у свету види, како српској артиљерији жене гурају топове, рекао је српски официр.
- Ех поручниче, узвратио је Риста- знам ја боље шта је згодно. Жене јесу жене али су и народ. Па ако већ браните народ, шта је ту лоше да вам народ помаже. Срећна је војска која има такав народ.
Сликар је Србин
Риста Марјановић је био србин. Родио се 1885. године у породици Драгојла Марјановића, житног трговца настањеног у Шапцу ( Драгојло се у град доселио са породицом из мачванског села Раденковића). Најмлађи син, Риста, имао је још два брата Најстарији Коста био је апотекар, а средњи Душан професор и директор Пете мушке гимназије у Београду ( резервни пуковник српске војске ).
Занат фотографа, Риста је почео учити код Стеве Јовановића у Београду, оца познатог сликара Паје Јовановића. Затим је отишао у Беч, онда у Париз, тада престоницу света. Чудесно је напредовао као фоторепортер. Имао је талента али и одважности. Закуцао је на врата чувеног атељеа Марсела Рола у Паризу. Код Рола су тада радили најчувенији фоторепортери света. За само пола године Риста их је све престигао и био чувенији од најбољих Ролових фоторепортера.
Правио је, кажу чудесне фотографије, као што је она о погибији председника француске владе у тренутку кад је његов авион ударио у свечану трибину. Били су ту сви најбољи фоторепортери.
Фотографије као
историјске слике
Доста се бавио ратном фотографијом о чему најбоље сведоче оне изложене пре 100 година у Паризу и данас у галерији РТС у Београду.
- То су фотографије које од свих савезничких највише заслужују да се назову историјским сликама, говорио је и писао познати енглески књижевник тог доба Гилберт Кејт Честертон.
Кад их је видео помињани немачки генерал ( Август Фох Макензен ) остао је запањен. Нису сви умрли, како је мислио. Ево их на сликама у новинама. Прво и једино сведочанство да Србија још живи!
Ристине фотографије Српске војске о њеној гордости и голготи, мукотрпном и славном путу кроз албанске гудуре, ка острву спаса у Грчкој и славном војевању у Првом светском рату, узбуђују посматрача и данас.
После Првог светског рата Риста Марјановић је остао у својој земљи. Један је од оснивача прве новинске агенције у нас “Авале” 1919. године, а био је и њен директор. Педагошки музеј у Паризу на истакнутом месту има фотографију Ристе Марјановића.
Знаменити мачвански фоторепортер је умро у Београду 1969. године.
Риста Марјановић је био исцрпљен од повлачења кроз кршевите и хладне албанске гудуре. На обали Јадрана једва је улазио у брод спаса. На самом уласку, учинио се сумњив српском офицуру. Фотограф је на глави имао официрску капу, а официр није био. Носио је кравату, а на себи поцепани шињел. Уследило је помало шеретско и неуобичајено питање официра: Земљаче, којој ти јединици припадаш?
- Ни једној поручниче... Или ако баш хоћеш свим нашим јединицама. Изволи овај папир па ћеш видети.
На папиру са заглављем Врховне српске команде, писало је: Пропусница. Г. Ристо Марјановић, дописник-фоторепортер “Њујорк Хералда”, овлашћен је од Врховне команде да може боравити на војној просторији”. У потпису је стајало Драгутин Т. Димитријевић Апис, обавештајни официр у Министарству војске.
- Опростите, па то сте ви! Много сте ми пропали. Ми смо се упознали на Церу... знате кад сте сликали моју батерију. Помагале су нам и жене да се хаубице изгурају. ..и сад мислим да то није баш згодно да се на слици у свету види, како српској артиљерији жене гурају топове, рекао је српски официр.
- Ех поручниче, узвратио је Риста- знам ја боље шта је згодно. Жене јесу жене али су и народ. Па ако већ браните народ, шта је ту лоше да вам народ помаже. Срећна је војска која има такав народ.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
