МИЛОРАД ЈЕВТИЋ ПЕНЗИОНИСАНИ ОФИЦИР И КЊИЖЕВНИК ИЗ БАДОВИНАЦА
ВРАЋА ДУГ ЗАВИЧАЈУ
Ко је у Србији после Првог светског рата смео да каже и покаже ордење, Карађорђеву звезду и слично? Ко је смео да изучава тај део историје, да пише о томе? Верујем да је те грађе доста уништено. Вредно је што ентузијасти покушавају да што више од тога забележе, каже наш саговорник. Он је један од тих ентузијаста
Пензионисани официр ( у чину пуковника) Милорад Јевтић из Бадовинаца, обављао је дужности од почетних у војном школству, трупи, преко штабних и командних, а каријеру завршио у Генералштабу војске. Завршио је све војне школе од средње Копнене војске до Школе националне одбране, све са одличним успехом. У каријери оцењиван искључиво највишим оценама. По потреби службе живео је у десетак градова.
Први писани рад објавио је у дечјем “Гласу Подриња”, у осмом разреду основне школе, а онда се укључивао у војне листове и радио Сарајево са прилозима углавном хумористичког садржаја. Награђиван је за приче. Написао је доста једночинки из војничког живота. Слични прилози су објављивани на радио Београду, радио Шапцу у емисији „Добро вече Чивијаши“, затим у листу „Јеж“. За време службе у Шапцу био је стални сарадник “Гласа Подриња” и припремао рубрику „Чивијашко ћоше“.
Аутор је неколико сценарија по којима су снимљени едукативни филмови за потребе војске и Црвеног крста. Написао је две војничке корачнице. По њиховим текстовима су снимљене песме у славу Треће армије и “Хероји” у част 125. моторизоване бригаде.
Објавио је десет књига различитог жанра, углавном прича и романа са хумористичким садржајима из живота Мачве, а поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата штампао два романа, уз помоћ општине Богатић и Народне библиотеке из Богатића:”Само да топови ћуте”, о страдању Мачве и Јадра,”Србија се враћа кући”, о пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије 1918. године и драму”Биће Србије”, која мало другачије говори о данима ослобађања Србије и стварања нове државе, што је и био повод за овај разговор уз предходну напомену да је аутор члан Удружења писаца “Јанко Веселиновић” у Богатићу.
ЕНТУЗИЈАЗАМ
ПОЈЕДИНАЦА
НИЈЕ ДОВОЉАН
Колико на Ваше укупно књижевно стваралаштво утиче чињеница да сте пензионисани као војно лице и потичете из краја који је поднео велике жртве током Првог светског рата и ослобађања отаџбине?
Врло често помињем нашег нобеловца Андрића и његов став да је сваки човек дужан своме завичају до краја живота. Срећа, ја као официр нисам морао да се свом крају одужујем оним што сам учио цео живот, али зато врло радо помињем где год има простора сваки део Мачве, Јадра, нашу Дрину, Чивијашку републику а посебно обичаје, здрав сеоски хумор – ведрину и смисао сналажења у најтежим ситауацијама и архаични језик. Дивим се марљивости нашег човека кад ради и бори се за своју породицу и иметак, величам допринос у преломним тренуцима и догађајима.Али и замерам због немарног односа према околини и другим људима. Човек сам не опстаје.
Као потомак ратника балканских ратова, солунца, носиоца Албанске споменице и златне Карађорђеве звезде из Првог светског рата, није чудо што сам и ја обукао униформу са четрнаест година. Официрска част и поимање слободе, правде и патриотизма, натерало ме је да одговорим са ове моје три књиге. Не мислим да сам се прецима одужио тиме, јер је то немогуће, али сам им послао поруку захвалности за оно што су учинили, да нису заборављени и да им немамо шта замерити. Били су јунаци једног тешког времена.
Лично потенцирам сећање на те дивне јунаке који су оставили рала, њиве, куће, радионице, узели оружје кад их је отаџбина звала, одбранили је и поново се вратили оном што су били. Та трансформација српског јунака је многима несхватиљива, зато што ратују као професионаци а Срби су бранили своју слободу, породицу, кућу и отаџбину. И зато нас никад неће разумети зашто се враћамо својој прошлости. Оно што су они урадили је за дивљење!
Да ли ја Ваш утисак такав да враћајући сећање садашњих и будућих генерација на славна дела њихових предака, будите Србију из дугогодишње летаргије и окова лажног сјаја?
Ако мислите на мене и моје књиге, вероватно не заслужујем такве епитете, али сва писања која ће пробудити учмалост и разбити залуђеност туђим идејама и поимањима квалитета живота, је преко потребна да би знали ко смо и шта смо. Ми имамо чиме да се поносимо, ми смо постојали вековима пре неких вештачких творевина држава, тиме се и развијали у културном светлу. Били смо земља у којој је међу првима у Европи засвирао клавир, палила се улична светла, радила позоришта и високо школске установе, радили научници светског гласа... Зар се тога одрећи? Одкле нам право да се одрекнемо? На чему онда да гајимо свој понос? На потрошачком менатлитету, на новотаријама које доводе сумњу у ментално здравље људи.
Ми јесмо у канџама оних који стварају нови светски поредак по ко зна каквој шеми. Отпор који се показује је млак а најчешће га нема, зато се наша омладина васпитава уз филмове насиља и слично. Зар нисте приметили да странци врло радо инвестирају у филмске пројекте којима се велича насиље и блати сопствени народ. Ништа није случајно. Нуде нам се сјај, свила и кадифа све док не дођемо у зависност, а онда смо само средство за остваривање интереса креатора светског портека. А да ли је наш систем школства конципиран тако да се друштво очува. Тренутно мислим да није јер се без неке посебне анализе олако прихватају новотарије све због брзе и лаке зараде и јефиних политичких поена. И опет нема реакције и то оних којима је то дужност. Е, то је највећи проблем.
Искрено, био бих пресрећан да ово што радим помаже буђењу Србије. Али то није довољно, понављам, они од којих друштво зависи треба да створе услове а не да их минимизирају да се пробудимо и схватимо куда идемо.
НА ЦЕРУ ЈЕ ПОБЕДИЛА СРПСКА ВОЈСКА
Чини се да је недовољно обелодањена истина о величанственим победама Српске војске на којима је импресиониран цео свет.
Доста тога је написано, али и уништено, још негде сакривено, недоступно, ...
Церску битку коју изучавају армије света, многи свесно погрешно помињу као прву савезничку победу у Првом светском рату. То је била искључиво прва победа Српске војске! Такође Битка на Дрини, колубарска битка. Савезници су нам помгли слањем контигента неодговарајуће топовске муниције! Случајно или нмаерно. Својатали су нас кад им је одговарало, па је зато наша војска толико мука поднела у принудном повлачењу. Да су савезници ишли брже према Србији како је био договор уместо што су банчили по солунским кафанама, другачија би се песма певала.
Да не би ултиматума руског цара Романова, црно би се писало Србији.
Ко је у Србији после Првог светског рата смео да каже и покаже ордење, Карађорђеву звезду, и слично? Ко је смео да изучава тај део историје, да пише о томе? Верујем да је тога доста уништено. Вредно је што ентузијасти покушавају да што више тога забележе. То треба подржати.
У драми”Биће Србије”коју промовишем ових дана, пишем о неким моментима у току ослобођења и стварања нове државе не баш веселим.
Колико Ваше књиге могу бити као замена за неподигнуте споменике војницима и жртвама?
Не бих ја да себи придајем толику важност. Ако сам успео да пробудим интересовање на прошлост сопственог народа, имам разлога да будем врло срећан. Драго ми је што сам то успео код својих синова и оних који ме дуго познају. Невероватно шта све не знамо. Сећам се лекција из историје у основној школи где сем кратког осврта на српске устанке против Турака нема битнијег бављења нацијом. Доведени смо у заблуду о соптвеној историји.
Које су вас препреке пратиле у раду до стварања ових књига?
Објавити књигу данас је прави подвиг. Све је најчешће препуштено аутору.
Удружење писаца „Јанко Веселиновић“ из Богатића има срећу што наилази на разумевање општине и добија део средстава које може да усмери у издавачку делатност. Срећан сам што је општина препознала квалитет писаца, дијапазон тема и да само написано потврђује да се нешто догодило и да је нешто било. Тако може више допринети очувњу културе овог краја па и повећању туристичке понуде. Људи из општине на челу са председником општине заслужују похвалу.
Први писани рад објавио је у дечјем “Гласу Подриња”, у осмом разреду основне школе, а онда се укључивао у војне листове и радио Сарајево са прилозима углавном хумористичког садржаја. Награђиван је за приче. Написао је доста једночинки из војничког живота. Слични прилози су објављивани на радио Београду, радио Шапцу у емисији „Добро вече Чивијаши“, затим у листу „Јеж“. За време службе у Шапцу био је стални сарадник “Гласа Подриња” и припремао рубрику „Чивијашко ћоше“.
Аутор је неколико сценарија по којима су снимљени едукативни филмови за потребе војске и Црвеног крста. Написао је две војничке корачнице. По њиховим текстовима су снимљене песме у славу Треће армије и “Хероји” у част 125. моторизоване бригаде.
Објавио је десет књига различитог жанра, углавном прича и романа са хумористичким садржајима из живота Мачве, а поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата штампао два романа, уз помоћ општине Богатић и Народне библиотеке из Богатића:”Само да топови ћуте”, о страдању Мачве и Јадра,”Србија се враћа кући”, о пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије 1918. године и драму”Биће Србије”, која мало другачије говори о данима ослобађања Србије и стварања нове државе, што је и био повод за овај разговор уз предходну напомену да је аутор члан Удружења писаца “Јанко Веселиновић” у Богатићу.
ЕНТУЗИЈАЗАМ
ПОЈЕДИНАЦА
НИЈЕ ДОВОЉАН
Колико на Ваше укупно књижевно стваралаштво утиче чињеница да сте пензионисани као војно лице и потичете из краја који је поднео велике жртве током Првог светског рата и ослобађања отаџбине?
Врло често помињем нашег нобеловца Андрића и његов став да је сваки човек дужан своме завичају до краја живота. Срећа, ја као официр нисам морао да се свом крају одужујем оним што сам учио цео живот, али зато врло радо помињем где год има простора сваки део Мачве, Јадра, нашу Дрину, Чивијашку републику а посебно обичаје, здрав сеоски хумор – ведрину и смисао сналажења у најтежим ситауацијама и архаични језик. Дивим се марљивости нашег човека кад ради и бори се за своју породицу и иметак, величам допринос у преломним тренуцима и догађајима.Али и замерам због немарног односа према околини и другим људима. Човек сам не опстаје.
Као потомак ратника балканских ратова, солунца, носиоца Албанске споменице и златне Карађорђеве звезде из Првог светског рата, није чудо што сам и ја обукао униформу са четрнаест година. Официрска част и поимање слободе, правде и патриотизма, натерало ме је да одговорим са ове моје три књиге. Не мислим да сам се прецима одужио тиме, јер је то немогуће, али сам им послао поруку захвалности за оно што су учинили, да нису заборављени и да им немамо шта замерити. Били су јунаци једног тешког времена.
Лично потенцирам сећање на те дивне јунаке који су оставили рала, њиве, куће, радионице, узели оружје кад их је отаџбина звала, одбранили је и поново се вратили оном што су били. Та трансформација српског јунака је многима несхватиљива, зато што ратују као професионаци а Срби су бранили своју слободу, породицу, кућу и отаџбину. И зато нас никад неће разумети зашто се враћамо својој прошлости. Оно што су они урадили је за дивљење!
Да ли ја Ваш утисак такав да враћајући сећање садашњих и будућих генерација на славна дела њихових предака, будите Србију из дугогодишње летаргије и окова лажног сјаја?
Ако мислите на мене и моје књиге, вероватно не заслужујем такве епитете, али сва писања која ће пробудити учмалост и разбити залуђеност туђим идејама и поимањима квалитета живота, је преко потребна да би знали ко смо и шта смо. Ми имамо чиме да се поносимо, ми смо постојали вековима пре неких вештачких творевина држава, тиме се и развијали у културном светлу. Били смо земља у којој је међу првима у Европи засвирао клавир, палила се улична светла, радила позоришта и високо школске установе, радили научници светског гласа... Зар се тога одрећи? Одкле нам право да се одрекнемо? На чему онда да гајимо свој понос? На потрошачком менатлитету, на новотаријама које доводе сумњу у ментално здравље људи.
Ми јесмо у канџама оних који стварају нови светски поредак по ко зна каквој шеми. Отпор који се показује је млак а најчешће га нема, зато се наша омладина васпитава уз филмове насиља и слично. Зар нисте приметили да странци врло радо инвестирају у филмске пројекте којима се велича насиље и блати сопствени народ. Ништа није случајно. Нуде нам се сјај, свила и кадифа све док не дођемо у зависност, а онда смо само средство за остваривање интереса креатора светског портека. А да ли је наш систем школства конципиран тако да се друштво очува. Тренутно мислим да није јер се без неке посебне анализе олако прихватају новотарије све због брзе и лаке зараде и јефиних политичких поена. И опет нема реакције и то оних којима је то дужност. Е, то је највећи проблем.
Искрено, био бих пресрећан да ово што радим помаже буђењу Србије. Али то није довољно, понављам, они од којих друштво зависи треба да створе услове а не да их минимизирају да се пробудимо и схватимо куда идемо.
НА ЦЕРУ ЈЕ ПОБЕДИЛА СРПСКА ВОЈСКА
Чини се да је недовољно обелодањена истина о величанственим победама Српске војске на којима је импресиониран цео свет.
Доста тога је написано, али и уништено, још негде сакривено, недоступно, ...
Церску битку коју изучавају армије света, многи свесно погрешно помињу као прву савезничку победу у Првом светском рату. То је била искључиво прва победа Српске војске! Такође Битка на Дрини, колубарска битка. Савезници су нам помгли слањем контигента неодговарајуће топовске муниције! Случајно или нмаерно. Својатали су нас кад им је одговарало, па је зато наша војска толико мука поднела у принудном повлачењу. Да су савезници ишли брже према Србији како је био договор уместо што су банчили по солунским кафанама, другачија би се песма певала.
Да не би ултиматума руског цара Романова, црно би се писало Србији.
Ко је у Србији после Првог светског рата смео да каже и покаже ордење, Карађорђеву звезду, и слично? Ко је смео да изучава тај део историје, да пише о томе? Верујем да је тога доста уништено. Вредно је што ентузијасти покушавају да што више тога забележе. То треба подржати.
У драми”Биће Србије”коју промовишем ових дана, пишем о неким моментима у току ослобођења и стварања нове државе не баш веселим.
Колико Ваше књиге могу бити као замена за неподигнуте споменике војницима и жртвама?
Не бих ја да себи придајем толику важност. Ако сам успео да пробудим интересовање на прошлост сопственог народа, имам разлога да будем врло срећан. Драго ми је што сам то успео код својих синова и оних који ме дуго познају. Невероватно шта све не знамо. Сећам се лекција из историје у основној школи где сем кратког осврта на српске устанке против Турака нема битнијег бављења нацијом. Доведени смо у заблуду о соптвеној историји.
Објавити књигу данас је прави подвиг. Све је најчешће препуштено аутору.
Удружење писаца „Јанко Веселиновић“ из Богатића има срећу што наилази на разумевање општине и добија део средстава које може да усмери у издавачку делатност. Срећан сам што је општина препознала квалитет писаца, дијапазон тема и да само написано потврђује да се нешто догодило и да је нешто било. Тако може више допринети очувњу културе овог краја па и повећању туристичке понуде. Људи из општине на челу са председником општине заслужују похвалу.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
