Др Михајило - Бата Јовановић

Људи на рођењу “добију послушање”, не тражећи га, да га, уз родитељско васпитање, основношколско, средњешколско и високошколско образовање, испуне и остваре, као свој животни циљ. У остварењу реченог послушања неизоставни су: топло породично гнездо, непатворена родитељска љубав, пре свега хармонизованих оца и мајке, узор у породичном окружењу, марљивост, временска организованост, озбиљност у преузивамњу обавеза, почев од школских па преко свих које се појаве током трајања увек кратког овоземног живота. То је у најкраћем резиме постојања сваког од нас, све остало су само нијанске у постојању. И, на крају следи “позив представљања” у оностраном свету. Живот др Михајила – Бате Јовановића лекара интернисте – кардиолога из Шапца, упокојеног у суботу, 27. октобра 2018. године у Шапцу малтне напред речено потврђује. Па да кратко осветлимо Батино “животно послушање” да се не заборави и да послужи као узор другима.
Др Михајило – Бата Јовановић рођен је у Шапцу 1948. године, од честитих родитеља, оца Чедомира и мајке Данице, као други син, после шест година старијег брата Николе. Скромни родитељски дом у изобиљу је имао љубави. Часни родитељи су знали да је љубав основна храна њихове деце, па су их обасипала њоме свакодневно, појили су их частољубљем и одевали их скромношћу. Све троје је пресудно утицало да им синови усвоје начела правдољубиве и истинољубиве човекољубивости. Из таквог породичног гнезда није било тешко ни изабрати животни позив. Старији брат је за свој позив изабрао студије медицине и истовремено постао узор млађем брату. Потом су узор најмлађем Драгану постали, и Никола и Михајило. Тако су за десет година из дома Јовановића полетела три медицинара, потом уважена лекара у Шапцу, Београду и шире. Никола и Михајило су, када је дошло време, за животне сапутнице изабрали колегинице, Годану и Веру. Јовановићи су тако постали “петочлана лекарска династија” у Шапцу. Био је то, вредносно, тим медицински знатижељника, који су се “такмичили” у новим сазнањима, без таштине и зависти. Етички и вредносно су били изнад сваког негативитета. Разлике међу њима нису утицале на породичну и братски симфонију.
Др Михајило – Бата, после шабачке Гимназије, завршио је Медицински факултет у Београду 1974. године, специјализацију интерне медицине положио је 1980 године. Субспецијалиста кардиолог постао је 1987. године. Министрство здравља Републике Србије упутило га је на једногодишњи студијски боравак на Клинику за кардиологију Медицинског факултета у Берлину 1990. године. Имао је безрезервну подршку супруге Вре, бактериолога у Здравственом центру “Др Лаза К. Лазаревић”. Његова посвећеност послу, стечено завидно знање из области кардиологије, етичност и човекољубивост препоручили су га на функцију директора Опште болнице у оквиру Центра. Иако то није желео, понуђену функцију није одбио. Турбулентне деведесете године ставиле су га у дилему, да ли да “неетично” пре подне буде “државни” а после подне “приватни” лекар. Његова етичка дилема је била да не може бити једно и друго или само једно. Пресудио је лако 1993. године, напустио је функцију директора и Центар, отворивши приватну ординацију у Шапцу. Изабрао је тежи и часнији пут, пут на који су га извели отац Чеда и мајка Дана. Капитална подршка је дошла од супруге Вере и ћерки Наташе и Светлане. Веровао је у своје знање и оправдан избор, да се бори за своје ново место са непромењеним начелима.
Из дана у дан се показивало да није погрешио, што је најбоље потврђивала посећеност његове ординације. Квалитетан рад је за њега “везао” старе и “призвао” нове пацијенте. Нашим људима, када је “приватнишво” у питању, замерљивост је пословична. Батином приватништву нису замерали јер су му веровали, због његовог знања: дијагностике и терапије. Пратио је све светске новости и уводио их у свој рад. Пацијенти су то осећали, уверавали се у квалитет рада, што је била најбоља Батина сатисфакција, и стручна и људска. Постао је узор многим младима, који су се спремали на пут медицине, пре свега својој првеници – ћерки Наташи, која је следила очев кредо у сваком смислу. Уложивши све у своју струку, свакако и своје здравље, стигла га је болест. Најбољи међу колегама несебично су се трудили да га излече. Нажалост, иако су крај одлагали колико су могли, нису успели. И сам је то знао, зато је и одлучио да крај дочека окружен само својим најмилијим, да не би друге професионално искушавао. Великодушни и милосрдни Бата упокојио се 27. октобра, лицем на Свету Петку, највеће милосрднице међу хришћанским светитељкама. Ко верује у случајност, ни Бата му не би замерио!
Почивај драги Бсто у миру. Био си светао лик међу нама грешнима, у стручном и етичком смислу. Веровали смо Ти али Те на прави начин нисмо следили, нисмо Те увек разумели, Шабац је изгубио великог лекара и човека, захвалан за све што си му дао. А, највише су изгубили твоји: Вера, Наташа и Светлана свесне, у овом тужном тренутку, да сваком добру дође крај. А, ти си био велико добро међу лекарима и људима. Амин!