ЛОКАЛНА ПРИЧА УНИВЕРЗАЛНЕ ВРЕДНОСТИ

Идеја нове позоришне сезоне у Шапцу темељи се на заједници и локалпатриотизму, повратку стварима надохват руке. Животу никада нису недостајали виши циљеви али ни неконтролисане спреге воље и моћи, добрих намера и рђавих исхода, тако да повратак смислу почиње погледом у најближу околину и интересовањем за најближе људе. Позориште као облик комуникације помаже да живот у заједници буде смисленији и бољи, да се чујемо и разумемо. Најпре генерацијски. И између генерација.
Представа "Претпоследња панда или статика" помаже да се боље разуме генерација деведесетих, која је, према речима драматуршкиње Марије Ратковић, дошла у већ уништен свет а коју оптужују за пад свих вредности. Храбра режија Максима Милошевића, који први пут режира у родном граду, даје слободу и глумцима и публици, јер руши имагинарни четврти зид и чини да схватимо да делимо исти простор, односно: исте проблеме. Ликови које су глумци донели на сцену, сасвим су налик свима нама који смо седели у публици.
У представи је све конкретно и познато. Детињство и одрастање четворо младих људи у ратовима, бомбардовању, транзицији, чија ја стварност последица конфузије и разваљених институција. Они треба да постану људи у држави која стратешки производи ненормалност, да остану људи у земљи која је слупала све што је имала и ни у једном смислу се није опоравила.
Људи у настајању, људи у остајању – могуће само у друштвима у којима се дно не пење на врх. У том смислу "Претпоследња панда или статика" није само за младе - старији се овде и те како питају. И прозивају! Да потраже критеријуме својих избора и мере својих акција.
Текст нема драмску структуру, нема линеарну причу која има свој почетак, средину и крај. Или их макар нема тим редоследом… То јесте прича о десетогодишњици матуре у Шапцу, али позоришно стилизована, тако да кроз један сусрет наших јунака, проживимо њихове животе, од детињства до данас. Ту се ликови мање глуме а више изводе. Глума није реалистична, али је извођење врло уверљиво. Повремено, стиче се утисак да биографије јунака нису доследне, али у питању је ауторска одлука, да уместо посебних животних прича, причају о суштини проблема генерације.
Лик Марка (Страхиња Баровић) - у једном моменту његов отац чини нам се као неки веома важан и запослен човек, у другом – сазнајемо да је мртав и да Марко одраста без оца. Оно што је заједничко за обе верзије Марковог лика јесте суштина, да Марко одраста без ауторитета оца: отац је фигура која му недостаје, па тако постаје свеједно је ли мртав, или одсутан. Марија (Јована Пантић) је просечна девојчица, из малограђанске друштвене структуре, али истовремено има ширину, мудрост да разуме своју животну ситуацију и одустане од борбе да покуша да је промени.
Панда јесте прича једне генерације али је релевантна политичка прича и нема ту ничега у чему нису учествовали родитељи и што родитељи не би требало да схвате о својој деци. Драгоцено је то што нам култура и позориште нуде – да неке теме ставимо под рефлектор и почнемо разговор. Зато је добро да Панду и сличне представе погледају млади људи са својим родитељима.
Текст је ангажован у смислу што покушава нешто да каже младим људима, да их охрабри, укаже на трансгенерацијски потенцијал. Оваква представа може да допринесе бољем разумевању међу генерацијама и то је њена највећа вредност. Ово је разумело Шабачко позориште и није било бољег начина да отвори позоришну сезону и потврди да је окретање ка младима нова репертоарска тенденција.
"Претпоследња панда или статика" није само представа о младима у Шапцу, то је директна продукција младих из Шапца. Млађи део ансамбла Шабачког позоришта (Кристина Пајкић, Јована Пантић, Страхиња Баровић и Милош Војновић), енергичан и доступан, лични утисак да се у поједним моментима стапа с публиком.
Костими и светло нуде савремену естетику, иновације у техничким решењима су добродошле. Све је усмерено ка изазивању јаких емоција. Од песка до диско кугле.
Наслов драме, како је писац текста објаснио, има политичке и културолошке конотације. Наиме, млади људи су најугроженија врста у друштву, као и панде. Зато се феномен младих може упоредити с проблемом панди - млади одлазе, изумиру попут панди, а друштво се тиме не бави.
Написавши Претпоследњу панду, Дино Пешут оставља наду. Панда у наслову његовог комада није “последња”, чиме нам се свима сугерише како још није све изгубљено. Још има наде за младе и наде за све нас.