СЕЛО НЕКАД И САД
РУМЕНА ЈАБУКА
Јесен злаћаних боја почетак је и бројних слава које у ћилиму традиције окупљају најближе у фамилији и у челу стола зар рећи кум. Стари кум наследник већ пету генерацију из суседног села док беше држећи седлао белца а потом зарана пешице и долазио зар и рећи први. А дуго чекао да му јабуке узре а најлепшу румену ко девојачки образи носио куму да чељад буду здрава и вино и комовицу и већ помало заборављену Дивку која беше претеча бројних хит кафа. Седео у челу од ломљења колача до касно у ноћ а потом гладећи брке пунио на одласку лулу херцеговачким дуваном и нестајао у таму. Потом је дружење било опуштеније јер кум је био све на земљи.
Некада било. Сада новокомпоновани обичаји, говоре на откупном месту млека утиске са тек прошле славе, све је обиље трпезе а свећа ко прскалица од неког чудног материјала. Кум покушава одржати традицију али авај.Тек је протекло сечење колача и друштво се понапило политика узе чело свега али богами и Ријалити један по један или што рекоше у Посавотамнави “Прија ли ти”. У дане кад посла нема у селима је, тврди шерет, пустош јер треба испратити све што се издогађало а потом на млеку у шалу преточити. Има и противника погрдног поимања свега али времешни бркајлија даде тон тврдњом да је одвајкада тај “Прија ли ти” био у нама и пре оних који га измислише а јели су голим рукама а ми позлаћеним прибором. Само тада је тараба била фотеља а екран ноћ и све у својим скутима крије. Од ашиковања и скровитих договора после наднице. Али прича се компликовала јер је неко чуо где се састанак заказао па стиго раније. У мрклом мраку су нова поколења у забуни зачињана баш као о њиховом им Ријалитију, заклучивао шерет .
Тек милоште су прича за себе. Некада се знало да плећка иде куму и тако редом. Било је скромно а сада је кеса која се мењала из руке у руку била као она из супермаркета. Време носи своје обичаје. Истина и сада се као у стара добра времена питало и за стадо и за урађено у њиви и за род и за љуту која се испекла. Некада о бројним свадбама које су планиране а сада о тек сваког трећег лета о весељу а у реченом скупу са почетка приче све очи биле упрте у близанце које је добио унук домаћина и поносно носио да их стари кум помилује по глави и благосиља. Беше ту и неки динар, пардон евро.
Домаћице су остале непромењених обавеза кроз векове. Обиље посла да све иде по реду и заврши се од патишпање до бројних торти ових дана чија је имена тешко попамтити. У селима се проредиле старе куће где се знало да уз наслеђени велики астал све стоји од иконе свеца заштитника нетакнуто од прадеде и само се уреди за славски дан.
Опет новије славе услед обиља гостију и гостују у већим просторима, досети се неко. Па слава добија ниво испраћаја, пунолества и сличног и ко зна шта нас све чека у летима која долазе веле стари који свикли на поштовање и традиције и старина сада смишљају шале попут Обрада из Посавотамнаве који вели да из лета у лето за столом седи све ближе искрају клупе тако да се само нада да неће дочекати годину да за њега места нема. Понапити и за песму расположени седе близу предњем челу па их је тешко и распознати и присетити се какав род беху. Јер обиље пара или ти празан буђелар одређују и место за столом. Чудно неко време или беше оно старо, препуштамо суд вама.
Многи се хвале урађеним стајама, ранилима и шупама купљеном механизацијом и стадом за некада веће задруге. Само се куће проредиле и као по традицији уз сећање на дедове куће у којима се израђаше генерације отворе се на дан славе, ред обави и у дубоку ноћ сви разиђу уз поздрав, до наредног лета.
Кум из приче и румена јабука одлазе у заборав а много би требало да се опише Дивка и варена ракија са коцком шећера у машицама. Ко је једном пио није заборавио. Ни вино и комовицу старог кума који је дуван палио на одласку поштујући воштаницу и свеца. Икона наслеђена пар векова раније док беху момци и прадед и дед која и сад дично стоји где је од Бога речено да опомиње . Многима и помаже да у Ријалити време схвате шта нас је то одржало уз тарабу и састанке из присећања.
А да је тако не сумњамо да ће из ове приче најдуже у сећању остати управо румена јабука.
Некада било. Сада новокомпоновани обичаји, говоре на откупном месту млека утиске са тек прошле славе, све је обиље трпезе а свећа ко прскалица од неког чудног материјала. Кум покушава одржати традицију али авај.Тек је протекло сечење колача и друштво се понапило политика узе чело свега али богами и Ријалити један по један или што рекоше у Посавотамнави “Прија ли ти”. У дане кад посла нема у селима је, тврди шерет, пустош јер треба испратити све што се издогађало а потом на млеку у шалу преточити. Има и противника погрдног поимања свега али времешни бркајлија даде тон тврдњом да је одвајкада тај “Прија ли ти” био у нама и пре оних који га измислише а јели су голим рукама а ми позлаћеним прибором. Само тада је тараба била фотеља а екран ноћ и све у својим скутима крије. Од ашиковања и скровитих договора после наднице. Али прича се компликовала јер је неко чуо где се састанак заказао па стиго раније. У мрклом мраку су нова поколења у забуни зачињана баш као о њиховом им Ријалитију, заклучивао шерет .
Тек милоште су прича за себе. Некада се знало да плећка иде куму и тако редом. Било је скромно а сада је кеса која се мењала из руке у руку била као она из супермаркета. Време носи своје обичаје. Истина и сада се као у стара добра времена питало и за стадо и за урађено у њиви и за род и за љуту која се испекла. Некада о бројним свадбама које су планиране а сада о тек сваког трећег лета о весељу а у реченом скупу са почетка приче све очи биле упрте у близанце које је добио унук домаћина и поносно носио да их стари кум помилује по глави и благосиља. Беше ту и неки динар, пардон евро.
Домаћице су остале непромењених обавеза кроз векове. Обиље посла да све иде по реду и заврши се од патишпање до бројних торти ових дана чија је имена тешко попамтити. У селима се проредиле старе куће где се знало да уз наслеђени велики астал све стоји од иконе свеца заштитника нетакнуто од прадеде и само се уреди за славски дан.
Опет новије славе услед обиља гостију и гостују у већим просторима, досети се неко. Па слава добија ниво испраћаја, пунолества и сличног и ко зна шта нас све чека у летима која долазе веле стари који свикли на поштовање и традиције и старина сада смишљају шале попут Обрада из Посавотамнаве који вели да из лета у лето за столом седи све ближе искрају клупе тако да се само нада да неће дочекати годину да за њега места нема. Понапити и за песму расположени седе близу предњем челу па их је тешко и распознати и присетити се какав род беху. Јер обиље пара или ти празан буђелар одређују и место за столом. Чудно неко време или беше оно старо, препуштамо суд вама.
Многи се хвале урађеним стајама, ранилима и шупама купљеном механизацијом и стадом за некада веће задруге. Само се куће проредиле и као по традицији уз сећање на дедове куће у којима се израђаше генерације отворе се на дан славе, ред обави и у дубоку ноћ сви разиђу уз поздрав, до наредног лета.
Кум из приче и румена јабука одлазе у заборав а много би требало да се опише Дивка и варена ракија са коцком шећера у машицама. Ко је једном пио није заборавио. Ни вино и комовицу старог кума који је дуван палио на одласку поштујући воштаницу и свеца. Икона наслеђена пар векова раније док беху момци и прадед и дед која и сад дично стоји где је од Бога речено да опомиње . Многима и помаже да у Ријалити време схвате шта нас је то одржало уз тарабу и састанке из присећања.
А да је тако не сумњамо да ће из ове приче најдуже у сећању остати управо румена јабука.
Сретен Косанић
Најновији број
18. април 2024.
