Инфо

15. новембар 2018.15. нов 2018.
И МАЊЕ ПОЗНАТО НЕ ТРЕБА ЗАБОРАВИТИ

Верујемо у Бога и војника кад смо у опасности

Прича о једном од малобројних људи из села Добрића са обронака Цера, о човеку, борцу, официру и оцу који је изборио слободу и животни циклус завршио у месту у коме је и рођен
Историја као прича о чињеницама које су се догодиле уткана је у саме поре оних који о тим чињеницама говоре. Ова прича пример је уверености аутора њене речи у запећку чињеница расутих по неурбаним срединама и о нашим малобројним људима који су преживели Колубару, Цер, голготе Албаније, ровове и врхове Кајмакчалана, па овоземаљску „мисију“ завршили тамо где су и рођени.
Речи сабране у овој причи, за разлику од оних које је својевремено на симптоматичан начин изрекао један енглески песник: „Ми верујемо у Бога и војника само кад смо у опасности, кад опасност прође и све остане обично, Бога заборавимо и војника - логично!“, требалo би данас да подсете прво да ми нисмо Енглези, и друго да мање познате чињенице из историје не треба заборавити.
У паралелизмима испричаних прича о Великом рату, запажа се значај специфичности и вредност бројних чињеница о конкретним догађајима. Оне су, у историјској логици - у ширем смислу бар на нивоу теорије и интереса политике резултирале уређењем односа у новој визији послератног света, а у ужем за мале народе гајењем традиције о идеалу слободе и одржању свога идентитета. У динамици нових односа и друштвених процеса, после Великог рата, за разлику од великих и моћних народа и држава, мали народи и државе „ када прође опасност…„ не треба да забораве и мање познате чињенице везане за тај велики људски хаос као и на постављено питање да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој…. Из поменутог паралелизма, у овој прилици, издваја се прича о једном од малобројних људи из села Добрића са обронака Цера, о човеку, борцу, официру и оцу који је изборио слободу и животни циклус завршио у месту у коме је и рођен.
Реч је о Ивану Ј. Марковићу, борцу са Колубаре, нареднику са Цера, поручнику са Кајмакчалана, капетану прве класе пешадијског пука Дринске дивизије, пензионисаном мајору у Осијеку пред распад прве Југославије.
Иван, син Јанка, брат Станоја и Богдана Марковића, по предању „с разлогом“ звани Главаши. Иван Марковић, рођен је у Добрићу (Прекоречка мала), године 1888., у двадесет и шестој години ступио је у војне редове на Колубарској бици, борио се на Церу, за војне заслуге одликован и унапређен у чин наредника. Прегазио је Албанију, на пробоју Солунског фронта командовао јединицом и остао без брата Станоја. Рат је завршио у чину пешадијског поручника са осам рана метком и три бајонетом, спас нашао у скопској болници. Из тог пробоја, гелер поред срчане аорте носио до краја живота. После рата, командир 3. чете другог батаљона шестог пешадијског пука Дринске дивизије у Бијељини, командир 45. граничне чете у Мојстрана (Словенија), пензионисан у Осијеку. У селу Прњавор Мачвански, приликом освећења Спомен костурнице у чијој тами почивају кости 365 жртава.
Аустро-Мађара, командовао је почасном четом шестог пешадијског пука Дринске дивизије која је у недељу 5. новембра 1922. године плотуном одала дужну пошту невиним жртвама. Живео и умро у Шапцу, сахрањен у селу Добрићу на прекоречком гробљу 1950. године.
Прича о овом човеку, борцу и официру била би потпунија када би обухватила оне чињенице које се везују за њега, за боравак у Шапцу, између два рата, па и до краја живота.
Проф. Др Слободан И. Марковић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa