Инфо

22. новембар 2018.22. нов 2018.
Четири златне птице
ТРИБИНА „МЕША ИЗМЕЂУ ДЕРВИША И ЗАБОРАВА“

Четири златне птице

Мешина дела су вечна, али се много више говори о његовом националном идентитету. Живот који је био попут романа. Политика спречила кандидатуру за нобелову награду. Четири златне птице
„У дјетињству сам безброј пута прочитао Лазаревићеву приповјетку „Први пут са оцем на јутрење“, с одушевљењем због очева преобраћења и с тугом, јер нисам вјеровао да је то могућно“, записао је велики Меша Селимовић у својим „Сјећањима“ указујући на почетке свог живота, нека рана сећања која су га обликовала као личност, али и његову непревазиђену литературу, остављајући траг у делима која ће надживети и његове потомке.
-Одрастао је у породици где је отац Алија био, пре свега, хедониста, склон уживању, пороку, без жеље да прихвати улогу оца. Алија је имао „искуство“ брака који је буквално трајао једну ноћ, а потом је пребегао у Тузлу, имао још шесторо деце са супругом Пашом, али никада се у њему очински ген није успставио. Уживање у храну и пићу одвело га је у смрт. Паша је била врло религиозна Муслиманка, али није ту религиозност наметала деци, те су тако Мехмед Меша и његови били познати и као једна од првих грађанских породица Тузле – истакао је Огњен Карановић, магистар историје који је гостовао у Културном центру, одржавши трибину „Меша Селимовић – између Дервиша и заборава“.
Поменута трибина представља причу о великом писцу, пре свега његовом приватном животу који је се одразио и на његов рад сврставајући га у плејаду највећих књижевника.
-Увек када би се разговарало или писало о великанима српске и југословенске књижевности, поменули би: Иву Андрића, Васка Попу, Милоша Црњанског, Милана Ракића, Петра Петровића Његоша, али иако би се Меша подразумевао, не би био споменут. У документарним емисијама нађу место „Тврђава“, „Дервиш и смрт“, „Острво“, спомену се и филмови за које је сценарија писао Меша, али се његово име често изостане. Чињеница је да постоји књижевна награда, у многим градовима и улице (има улица Меше Селимовића и у Шапцу прим. аутора), али то не отклања бојазан од заборава јер се све мање помиње по својим делима, а више по питању националног идентитета. Да, то је важно, али је за његово дело увреда свести све на тај ниво идентитета. Он је био симбол једног времена, а многе цртице из његових дела последица су политичких прилика. Он је велика историјска личност. Зато смо започели серију трибина којима дајемо ново светло на живот и рад Меше Селимовића – рекао је Карановић.
Његов отац био је муслиманске вероисповести, али је потомак једног од двојице предака који су променили веру како би заштитили својих седморо хришћанске браће. Ипак, никада нису заборавили хришћанску прошлост, шта више неговали су је и поштовали. После Реалне гимназије у Тузли, Меша се преселио на студије у Београд. Рат га је затекао у том граду..
-Увек је тврдио да се у њему те 1941. нешто сломило, одлучио је да буде активан у борби против фашизма и нацизма. Иако је његова породица означена као комунистичка, сам никада није истицао прецизно своје политичке ставове. Током рата је био у усташком затвору, а после рата је неко време био у паралелним везама са супругом и љубавницом. Када је признао, по пријави супруге, искључен је из партије и пребачен у Сарајево. Још је рат био у току када му је брат Шефкија, истакнути Партизан, стрељан без великог разлога, за „пример“ новог, брзо заборављеног морала. Та трагедија га је вечно оптерећивала.
Прво дело које је написао била је прича објављена још 20-их година, а први роман је „Увријеђен човек“ у издању Свијетлости, међутим „Дервиш и смрт“ су онај роман у коме је симболички представио и свој живот.
-Није писао аутобиографски, то не сме да буде заблуде, али се у ликовима и догађајима јасно виде везе са његовим животом. „Дервиша“ је најављивао као велико дело, а многи су предлагали да вреди Мешу кандидовати и за Нобелову награду после ове књиге, међутим други разлози су пресудили да се то не учини. Првобитно име књиге беше „Четири златне птице“. Често се говорило како је име „Дервиш и смрт“ идеја Добрице Ћосића, но то је грешка, прави „кум“ је српски књижевник Ристо Трифковић.
У Сарајеву су га оптуживали јер је себе сматрао делом српске књижевности, низом у коме су Вук Караџић, Милош Црњански, Милан Ракић, а у Београду је имао сукоб са Латинком Перовић јер је проглашен националистом из Удружења књижевника са којим се мора обрачунати.
-Ни смрт није прекинула „развлачење“ лика и дела писца који се у тестаменту Српској академији наука и уметности јасно одредио коме и где припада. Деведесетих је сврстан у едицију „Муслиманска књижњвност 20. века“ иако се томе оштро противила и његова жена. У времену када писана реч све мање привлачи младе, јасна је бојазан да би могла потпуно ишчезнути генијалност књижевника подређујући се имену и националности – закључио је Карановић.
Сваки делић биографије једнако је важан да би се разумела целина коју би могло да обухвати име Меше Селимовића. Времена и простора за то немамо, али одговор и пут су дела. Прочитајте: „Тишине“, „Острво“, „Дервиш и смрт“, „Тврђаву“, „Круг“, а потом и „Сијећања“ и до многих одговора ћете и сами доћи.
Д. Благојевић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa