Најбогатији сам, имам три сестре и два брата

Српска јавност је препуна прича о томе како нам је наталитет слаб, како на селу нема деце, како се гасе школе у сеоским срединама. Срећом по све нас, има и изузетака. Један од њих је и село Мишар, односно издвојено одељење Основне школе „Јеврем Обреновић“.
Ова школа, која организује наставу за ниже разреде, броји 69 ђака. Дупло више него у свих осталих пет издвојених одељења Јевремове школе. Настава се организује у обе смене, а после дужег времена учионице су пуне ђака, а школским ходником одзвања дечија вика.
Сва суштина ове мишарске приче, можда стане у једну реченицу Јована Кукића, ученика трећег разреда - Ја сам најбогатији дечак зато што имам три рођене сестре. И није једини ко богатство мери по сестрама и браћи. Маја Ковачевић, трећак, има три сестре и два брата, Милица Јовановић, из четвртог разреда има две сестре и једног брата, како каже - код куће. Иако има „само“ једног брата и сестру, Матеја Лазић, из четвртог разреда, каже да је срећан, јер му никада није досадно, а и у улици има десетак другара.
У последњих десетак година број деце у Мишару се значајно повећао. Далеко је то од оног броја када је данашњи свештеник у Мишару Небојша Јеремић похађао ту исту школу.
- Тада нас је било око 120. Похађао сам ту школу, био сам први вероучитељ у њој, а сада сам и свештеник у селу. Моје троје деце је у Мишару и сви заједно желимо да наставимо да живимо и радимо у нашем месту - каже Јеремић.
Да ли због близине града, да ли због дугогодишњег насељавања Мишара, или нечега трећег, Мишар је пун деце. У овом селу живи 420 активних домаћинстава. Све је више породица које се одлучују за треће и четврто дете.
- Деца су наше највеће богатство. Што их је више и ми смо богатији - истиче Драган Продановић, дипломирани инжињер технологије.
Додаје да је могао, после завршеног факултета, да остане у Београду, али је одлучио да се врати у Мишар и ниједног тренутка није зажалио.
- Срећна околност по село је та да је данас веома тешко живети од плате и сви ми нешто додатно радимо на селу. Да ли је то пчеларство, ратарство, или нешто друго, много је лакше, јер имамо додатни посао. Мишар је специфичан што има доста деце, у последње време све више породица одлучује се на треће дете, у последњих годину дана, шта више, можда више од 10-15 породица. Овде је добро за школу јер се деца играју у здравој средини, чистији је ваздух, мање рачунара, игрица, окружени су природом и зеленилом - додаје Продановић.
Снежана Јањић, један од родитеља чија деца иду у ову школу додаје да је Мишар приградско насеље, да младе породице не одлазе у град и управо због тога имају све више деце.
Деца у Мишару су весела, раздрагана. Градиво прихвате без изузетака и краси их заједништво у свему шта раде.
- Наша деца су заједно и у учењу и у школи. Тако одрастају. Осећај заједништва и припадности носе из породица које су све бројније. Има их, хвала Богу, довољно и за учење и за игру - истиче ђакон Михаило Симић, вероучитељ.
То потврђује и учитељица Марина Јездимировић.
- Ова деца су специфична по томе што делују као један тим. Заједно се друже, помажу једни другима, заједно се играју, раде пројекте који су потребни за наставу. Не постоје конфликти између њих. Свему томе допринела је добра сарадња са родитељима као и њихова сложност и пожртвованост - напомиње учитељица.
Са много радости у срцу смо напустили Мишар. Испратили су нас весели и радосни погледи малишана који имају ту срећу да расту у средини пуној љубави и среће. Овакве приче нам дају наду у боље сутра, барем када су деца у питању.