ПРИЧА О ДОЦ. ДР ИВАНУ МАРЈАНОВИЋУ, СПЕЦИЈАЛИСТИ ОФТАЛМОЛОГИЈЕ
КАД СЕ ЧОВЕК ГРАДИ ОД ТЕМЕЉА
Иако је спорт његов ДНК, одувек је желео да буде хирург. Као афирмисани стручњак, имао је много понуда да ради „преко“, али никад није желео да живи изван Србије. „Живот је тамо где је породица.“ Систематичан, несебично даје знање студентима и специјализантима које „непогрешиво скенира“
Доц. др Иван Марјановић родио се да буде лекар. Чињеница да је рођен у лекарској породици није била пресудна, али подршка јесте. Одувек је желео да буде хирург и данас је један од најбољих офталмолога у Србији, светски признат стручњак у овој области.
Др Марјановић рођен је у Пожаревцу, 25. маја 1974. године. Основну и средњу школу завршио је у Београду. Свестраних иинтересовања, за себе каже да је, иако никад није био велики играч, апсолутни спортиста. Прво је тренирао гимнастику, потом карате, па одбојку и ватерполо, који је и данас његов омиљени хоби. Данас је председник Здравствене комисије Ватерполо савеза Србије, лекар репрезентације и ВК „Црвена звезда“.
- Спорт је, то говорим својим студентима, кључан за развој младог човека. На студијама имате потпуно исти принцип, тренажни период који је адекватан припреми испита и период такмичења, што је еквивалентно полагању испита на факултету. Спорт је одувек био мој ДНК.
Није се определио за медицину због утицаја породице (отац му је офталмолог, а мајка педијатар). Напротив, „гледајући их колико раде и проводе времена ван куће, на дежурству, могао је само да пожели да побегне од медицине“. Али, од љубави се не може побећи.
- Када неко постане лекар, остане то до свог последњег даха. То је професија која се увек ради, и на послу, и код куће, и ноћу, посебно у Србији, зато што су људи навикли да зову лекаре кад имају неки проблем. И на Западу постоји тај модел, али се наплаћује.
Да ли сте размишљали о одласку из земље, с обзиром да сте имали прилику, питали смо га.
- Имао сам много прилика да одем, али не желим да живим нигде осим у Србији. Живот је тамо где је човек засновао своју породицу, где се оженио и добио децу. Сваке године сам у Немачкој, био сам и у Шпанији, то је диван период у мом животу, доста сам научио, међутим, себе нисам видео нигде осим у својој земљи.
Иако је свестан чињенице да у Србији „не цветају руже“ још од деведесетих, када су га колеге из Немачке звале да дође тамо да ради као афирмисани стручњак: „Могао би лепо да живиш овде“, одговорио им је да лепо живи и у својој земљи, „новац јесте важан, али, далеко од тога да је најважнији“. Ипак, са носталгијом се присећа времена када је одрастао.
- Постојало је неко витештво, нека другачија музика од ове коју слушају данашња деца, а што би се тешко могло музиком назвати... Људи са којима сам одрастао и дан-данас су моји пријатељи. Није ми битно шта су завршили, они су моји другари из детињства, то су неки посебни односи, другачији од инстант пријатељства које данас постоји.
Повреда као
провиђење
Увек је био међу најбољима, у основној школи, па у Петој београдској гимназији, потом на Медицинском факултету. Каже да је имао добре учитеље, „од вртића до студија“. На петој години факултета имао је озбиљну повреду, која га је утврдила у жељи да буде лекар.
- До тада сте војник, учите, радите по задатку како вам се каже, спремате и полажете испите, али немате осећај. Као да ме је дотакло провиђење кад сам се повредио. Моја највећа љубав је ортопедија, али ме је живот одвео на офтамологију. Ако сте предодређени да будете лекар, бићете добри у било којој области.
Пацијентима прилази професионално и људски (што није тако често данас), а они му верују. Оном који је рањен инстикти добро раде, а када не виде, људи „виде“ боље. Овај лекар бори се до краја да пацијенти прогледају.
- Ако је изгубљено осамдесет одсто функције ока, за двадесет се вреди борити. Ја се борим и за један одсто.
Тренинг, искуство и године чине да човек постаје све бољи, а клинички рад омогућава уску специјализацију. На Клиници за очне болести Клиничког центра Србије, пацијенте са глаукомом и катарактом упућују њему.
- Глауком је одељење на које сам распоређен по завршетку специјализације, док је катаракта повезана са већином офталмолошких супспецијалности, па тако и са глаукомом. Радим глаукоме, катаракте и комбиноване операције, као и повреде.
Учим студенте да
не сваштаре
„Живот прекратко траје да бисмо се расплињавали“, то је прво што каже својим студентима. Саветује их да се фокусирају и не сваштаре, што је научио од свог првог шефа на Ортопедији, покојног Милана Глишића: „Сјајни хирурзи врхунски раде две операције, брилијантни, којих сам врло мало у животу сусрео, знају три операције, а онај који зна да ради више, не зна ниједну“.
Ове године изабран је у звање доцента на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Професура је логичан след, мада за себе каже да је „прво лекар, па тек онда наставник“.
- Предајем студентима који су на шестој години студија, формираним људима које доживљавам као своје колеге. Не трудим се да „глумим“ ауторитет, ни сам то никад нисам волео. Уколико неко не уме да заслужи ауторитет својим знањем, не би требало да га на силу намеће, јер то изгледа као када би неко желео да вози Формулу 1, а има страбизам.
Имали смо прилику да се уверимо „из прве руке“ да несебично даје своје знање и специјализантима, иако му „замерују да је строг учитељ, посебно кад је хирургија у питању“.
- То је зато што хоћу да их натерам да мисле. Мени је најважније да, као у спорту, буду довољно јаки да одиграју и ако погреше, да не падну на другој операцији. У хирургији је важно умети превазићи проблем, или лош дан, или неку компликацију која се може десити. Зато их понекад „бацим у ватру“ да видим како раде под притиском. Ако не потону и наставе даље, то ми је први знак да их вреди учити.
Попут свог оца, ожењен је колегиницом, кардиологом Маријом. Има сина Павла који има пет и по година и препознаје слоган Рок-радија који слуша његов отац: „Тата, твој живот, твоја музика“.
Кад смо га питали који је његов животни кредо, одговорио нам је: „Годинама ми је у глави, а кад сам био клинац и на зиду - У мени се боре будала и геније. Плашим се да паметнији не попусти.“ На докторату су сви били одушевљени када сам написао речи једног од највећих Срба који се родио у Црној Гори, Петра Петровића Његоша: Свак је рођен за по једном мријети, част и брука живе довијека“.
Болан пад
високих летача
Читаоцима „Гласа Подриња“ поручује да је најважније да човек буде свестан себе, својих капацитета и „да не полети сувише високо, јер најбрже падају они који мисле да су најлакше полетели“.
- Тај пад је стварно болан. У животу све мора да има своју систематичност, не може се кућа градити од крова. Мене су од малих ногу селектовали и захвалан сам свим својим учитељима и породици на подршци.
Др Марјановић је простран човек, брз и кад хода, (имате утисак да трчи), и кад говори: „Имам петнаест минута за интервју“ (ипак смо га задржали мало дуже). Стекли смо утисак да је прави лаф и то смо му и рекли.
- Имам много пријатеља, пре свега оних које чувам од детињства, са факултета, из војске, међу којима има и Шапчана и Лозничана. Имам добра искуства са људима, не знам да имам непријатеље.
РОКЕР У ДУШИ
Моје одрастање обележио је Младен Војичић - Тифа, а волео бих да упознам Нела Карајлића, јер сам одрастао уз Забрањено пушење и филозофију новог примитивизма, Здравка Чолића и Ђоку Балашевића. Имао сам срећу да упознам Бору Ђорђевића, јер је долазио у „Тозу Грка“, преко пута Пете гимназије, где смо долазили као клинци. Обожавао сам Прљаво казалиште, Црвену јабуку сам волео, али сам кришом слушао, јер је у моје време то било срамота. Нисмо имали ријалити програме, децу која гледају полуписмене људе на телевизији, урушавање интелектуалних вредности нашег народа... Да се ја питам, обавезно бих у лектиру уврстио Ђорђа Балашевића, а Гале из Кербера је најбољи српски вокал.
Доц. др Иван Марјановић дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1999. године, магистрирао 2005. Докторирао је пре седам година.
Усавршавао се у Немачкој (Берлину, Минхену, Франкфурту), Барселони, Прагу, Сао Паолу, Лондону, Женеви и Будимпешти.
Члан је Немачког офталмолошког друштва од 2006 године, Америчке офталмолошке академије и многих других светских професионалних удружења. Аутор је више радова у домаћим и страним индексираним часописима
Коаутор је и преводилац бројних књига из области офталмологије и глаукома.
Позивни је предавач на симпозијумима у Бугарској и Немачкој. На свим националним конгресима од 2008. године усмено је презентовао радове. Од 2010. године учествује као позивни предавач. Редовни је предавач на скуповима Немачког офталмолошког друштва. Предавач је на катедри Спортске медицине Медицинског факултета у Београду, а ове године изабран је у звање доцента.
Увео је методу мерења интраокуларног притиска Динамичким контурним тонометром (аутор је више студија и публикација на ову тему).
Пионир је на нашим просторима у мерењу ретробулбарног протока крви колор доплером и настоји да се та метода уврсти у обавезан преглед код појединих облика глаукома.
Ради дијагностику и медикаментно, ласерско и хируршко лечење, као и комбиновану операцију глаукома и катаракте на Клиници за очне болести КЦ Србије, на Одељењу за глауком и Специјалној болници за офталмологију Окулус.
ВАТЕРПОЛО,
ОМИЉЕНИ ХОБИ
Мој омиљени хоби је ватерполо, који сам дуго тренирао, али сам прекинуо зато што нисам имао никаквог успеха, просто нисам предиспониран за то. Али, остале су старе навике и дисциплина, на коју сам поносан. Свако јутро устајем у пет сати и пливам до шест. Људи из репрезентације и Стручног штаба су ми као фамилија, а младе ватерполисте који су одрастали уз мене, гледам као своју децу и поносим се њима. Много тога сам научио од Дејана Савића, који је мој друг из детињства.
Др Марјановић рођен је у Пожаревцу, 25. маја 1974. године. Основну и средњу школу завршио је у Београду. Свестраних иинтересовања, за себе каже да је, иако никад није био велики играч, апсолутни спортиста. Прво је тренирао гимнастику, потом карате, па одбојку и ватерполо, који је и данас његов омиљени хоби. Данас је председник Здравствене комисије Ватерполо савеза Србије, лекар репрезентације и ВК „Црвена звезда“.
- Спорт је, то говорим својим студентима, кључан за развој младог човека. На студијама имате потпуно исти принцип, тренажни период који је адекватан припреми испита и период такмичења, што је еквивалентно полагању испита на факултету. Спорт је одувек био мој ДНК.
Није се определио за медицину због утицаја породице (отац му је офталмолог, а мајка педијатар). Напротив, „гледајући их колико раде и проводе времена ван куће, на дежурству, могао је само да пожели да побегне од медицине“. Али, од љубави се не може побећи.
- Када неко постане лекар, остане то до свог последњег даха. То је професија која се увек ради, и на послу, и код куће, и ноћу, посебно у Србији, зато што су људи навикли да зову лекаре кад имају неки проблем. И на Западу постоји тај модел, али се наплаћује.
Да ли сте размишљали о одласку из земље, с обзиром да сте имали прилику, питали смо га.
- Имао сам много прилика да одем, али не желим да живим нигде осим у Србији. Живот је тамо где је човек засновао своју породицу, где се оженио и добио децу. Сваке године сам у Немачкој, био сам и у Шпанији, то је диван период у мом животу, доста сам научио, међутим, себе нисам видео нигде осим у својој земљи.
Иако је свестан чињенице да у Србији „не цветају руже“ још од деведесетих, када су га колеге из Немачке звале да дође тамо да ради као афирмисани стручњак: „Могао би лепо да живиш овде“, одговорио им је да лепо живи и у својој земљи, „новац јесте важан, али, далеко од тога да је најважнији“. Ипак, са носталгијом се присећа времена када је одрастао.
- Постојало је неко витештво, нека другачија музика од ове коју слушају данашња деца, а што би се тешко могло музиком назвати... Људи са којима сам одрастао и дан-данас су моји пријатељи. Није ми битно шта су завршили, они су моји другари из детињства, то су неки посебни односи, другачији од инстант пријатељства које данас постоји.
Повреда као
провиђење
Увек је био међу најбољима, у основној школи, па у Петој београдској гимназији, потом на Медицинском факултету. Каже да је имао добре учитеље, „од вртића до студија“. На петој години факултета имао је озбиљну повреду, која га је утврдила у жељи да буде лекар.
- До тада сте војник, учите, радите по задатку како вам се каже, спремате и полажете испите, али немате осећај. Као да ме је дотакло провиђење кад сам се повредио. Моја највећа љубав је ортопедија, али ме је живот одвео на офтамологију. Ако сте предодређени да будете лекар, бићете добри у било којој области.
Пацијентима прилази професионално и људски (што није тако често данас), а они му верују. Оном који је рањен инстикти добро раде, а када не виде, људи „виде“ боље. Овај лекар бори се до краја да пацијенти прогледају.
- Ако је изгубљено осамдесет одсто функције ока, за двадесет се вреди борити. Ја се борим и за један одсто.
Тренинг, искуство и године чине да човек постаје све бољи, а клинички рад омогућава уску специјализацију. На Клиници за очне болести Клиничког центра Србије, пацијенте са глаукомом и катарактом упућују њему.
- Глауком је одељење на које сам распоређен по завршетку специјализације, док је катаракта повезана са већином офталмолошких супспецијалности, па тако и са глаукомом. Радим глаукоме, катаракте и комбиноване операције, као и повреде.
Учим студенте да
не сваштаре
„Живот прекратко траје да бисмо се расплињавали“, то је прво што каже својим студентима. Саветује их да се фокусирају и не сваштаре, што је научио од свог првог шефа на Ортопедији, покојног Милана Глишића: „Сјајни хирурзи врхунски раде две операције, брилијантни, којих сам врло мало у животу сусрео, знају три операције, а онај који зна да ради више, не зна ниједну“.
Ове године изабран је у звање доцента на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Професура је логичан след, мада за себе каже да је „прво лекар, па тек онда наставник“.
- Предајем студентима који су на шестој години студија, формираним људима које доживљавам као своје колеге. Не трудим се да „глумим“ ауторитет, ни сам то никад нисам волео. Уколико неко не уме да заслужи ауторитет својим знањем, не би требало да га на силу намеће, јер то изгледа као када би неко желео да вози Формулу 1, а има страбизам.
Имали смо прилику да се уверимо „из прве руке“ да несебично даје своје знање и специјализантима, иако му „замерују да је строг учитељ, посебно кад је хирургија у питању“.
- То је зато што хоћу да их натерам да мисле. Мени је најважније да, као у спорту, буду довољно јаки да одиграју и ако погреше, да не падну на другој операцији. У хирургији је важно умети превазићи проблем, или лош дан, или неку компликацију која се може десити. Зато их понекад „бацим у ватру“ да видим како раде под притиском. Ако не потону и наставе даље, то ми је први знак да их вреди учити.
Попут свог оца, ожењен је колегиницом, кардиологом Маријом. Има сина Павла који има пет и по година и препознаје слоган Рок-радија који слуша његов отац: „Тата, твој живот, твоја музика“.
Кад смо га питали који је његов животни кредо, одговорио нам је: „Годинама ми је у глави, а кад сам био клинац и на зиду - У мени се боре будала и геније. Плашим се да паметнији не попусти.“ На докторату су сви били одушевљени када сам написао речи једног од највећих Срба који се родио у Црној Гори, Петра Петровића Његоша: Свак је рођен за по једном мријети, част и брука живе довијека“.
Болан пад
високих летача
Читаоцима „Гласа Подриња“ поручује да је најважније да човек буде свестан себе, својих капацитета и „да не полети сувише високо, јер најбрже падају они који мисле да су најлакше полетели“.
- Тај пад је стварно болан. У животу све мора да има своју систематичност, не може се кућа градити од крова. Мене су од малих ногу селектовали и захвалан сам свим својим учитељима и породици на подршци.
Др Марјановић је простран човек, брз и кад хода, (имате утисак да трчи), и кад говори: „Имам петнаест минута за интервју“ (ипак смо га задржали мало дуже). Стекли смо утисак да је прави лаф и то смо му и рекли.
- Имам много пријатеља, пре свега оних које чувам од детињства, са факултета, из војске, међу којима има и Шапчана и Лозничана. Имам добра искуства са људима, не знам да имам непријатеље.
Моје одрастање обележио је Младен Војичић - Тифа, а волео бих да упознам Нела Карајлића, јер сам одрастао уз Забрањено пушење и филозофију новог примитивизма, Здравка Чолића и Ђоку Балашевића. Имао сам срећу да упознам Бору Ђорђевића, јер је долазио у „Тозу Грка“, преко пута Пете гимназије, где смо долазили као клинци. Обожавао сам Прљаво казалиште, Црвену јабуку сам волео, али сам кришом слушао, јер је у моје време то било срамота. Нисмо имали ријалити програме, децу која гледају полуписмене људе на телевизији, урушавање интелектуалних вредности нашег народа... Да се ја питам, обавезно бих у лектиру уврстио Ђорђа Балашевића, а Гале из Кербера је најбољи српски вокал.
Усавршавао се у Немачкој (Берлину, Минхену, Франкфурту), Барселони, Прагу, Сао Паолу, Лондону, Женеви и Будимпешти.
Члан је Немачког офталмолошког друштва од 2006 године, Америчке офталмолошке академије и многих других светских професионалних удружења. Аутор је више радова у домаћим и страним индексираним часописима
Коаутор је и преводилац бројних књига из области офталмологије и глаукома.
Позивни је предавач на симпозијумима у Бугарској и Немачкој. На свим националним конгресима од 2008. године усмено је презентовао радове. Од 2010. године учествује као позивни предавач. Редовни је предавач на скуповима Немачког офталмолошког друштва. Предавач је на катедри Спортске медицине Медицинског факултета у Београду, а ове године изабран је у звање доцента.
Увео је методу мерења интраокуларног притиска Динамичким контурним тонометром (аутор је више студија и публикација на ову тему).
Пионир је на нашим просторима у мерењу ретробулбарног протока крви колор доплером и настоји да се та метода уврсти у обавезан преглед код појединих облика глаукома.
Ради дијагностику и медикаментно, ласерско и хируршко лечење, као и комбиновану операцију глаукома и катаракте на Клиници за очне болести КЦ Србије, на Одељењу за глауком и Специјалној болници за офталмологију Окулус.
ОМИЉЕНИ ХОБИ
Мој омиљени хоби је ватерполо, који сам дуго тренирао, али сам прекинуо зато што нисам имао никаквог успеха, просто нисам предиспониран за то. Али, остале су старе навике и дисциплина, на коју сам поносан. Свако јутро устајем у пет сати и пливам до шест. Људи из репрезентације и Стручног штаба су ми као фамилија, а младе ватерполисте који су одрастали уз мене, гледам као своју децу и поносим се њима. Много тога сам научио од Дејана Савића, који је мој друг из детињства.
Мирјана Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
