ХОБИ БЕЗ ГРАНИЦА
Сваки истрчани маратон је успех
Ми постављамо границе. Оне нису у нашим годинама, јер постоје људи који трче и у осмој деценији живота, нису у климатским условима, јер се тренирати може и на минус десет, никако у финансијама, јер су патике најскупљи део опреме. Једина ограничења су у нашим главама. За бављење трчањем воља је пресудна, али и добро познавање сопственог тела. Да би дошли до циља, најважније је ухватити сопствени темпо, не јурити, јер велики успех је само трку завршити, без обзира на постигнуто време
Ово је прича о трчању испричана кроз искуство Милорада Јоцковића, дипл. инж пољопривреде из Шапца. Човека који се рекреативно овим спортом бави скоро две деценије, али је тек пре три године решио да свој хоби додатно уозбиљи учешћем на полумаратону у Београду. Пролазак кроз циљ истог тада је сматрао великим успехом, јер му је сам маратон чинио недостижним сном, како наводи, као нешто што можеш “једном у животу”.
Међутим, јаком вољом и адекватним тренингом, постигао је много више од онога што је замишљао. Од 2015. године до сада истрчао је девет маратона, до краја 2018. у плану је и десети. Почетно време потребно запрелазак 42 км 195 м, поправљено је за сат времена, односно сада износи 3 сата 47 минута. Данас, тврди, да границе у овом спорту постављамо сами, односно, да би се завршила трка пресудна је воља да се дође до циља.
Од рекреације
до већих циљева
Трчањем је почео да се бави ради кондиције. Хоби је временом прерастао у стил живота. Квалитетно утрошено “време за себе” које се позитивно одражавало на све сегменте свакодневице. Онда је дошла 2015. и прича је постала озбиљнија.
-Тада сам одлучио да пробам да истрчим београдски полумаратон који ми је колега препоручио, и успео сам са неким осредњим временом. Ту сам ухватио и колективни дух овог индивидуалног спорта, и то ми се свидело. Почео сам интензивно да тренирам, и те године сам истрчао два полумаратона. Као неком коме је идеја о маратону била на нивоу “једном у животу”, то је био велики успех. Међутим, годину дана касније сам се одважио и на маратон и истрчао деоницу за 4 сата и 42 минута- објашњава Милорад Јоцковић, и додаје:
-До сада сам углавном трчао маратоне у земљи и окружењу. Пре неколико недеља сам био у Љубљани, а за следећу годину се надам Берлину са коjим бих започео серију одлазака на велике светске маратоне. Радује што је Шабац на списку градова где се одржавају полумаратони. То је од великог значаја за промоцију града, и искрено се надам да ће постати традиција.
АК “Темпо” и Церовац за понос
Како би у сваком тренутку имали адекватну подршку, по Јоцковићевим речима, десетак истомишљеника се окупило и преузело АК “Темпо” Шабац, у којем тренира и професионални атлетичар Немања Церовац, који им свима служи за понос.
-Са њим се дичимо. Знамо да нема шансе да имамо ни близу такве резултате, али поносни смо да кажемо да је он наш- каже Јоцковић и објашњава динамику тренинга пред један маратон:
-Интернет је доста олакшао процес тренирања. На сајтовима има доста линкова са тренинзима, то скидамо, међусобно размењујемо искуства, а и Немања нам је увек на располагању за корекције. Потом, имамо различите врсте тренинга у односу колико имамо времена до такмичења. Уколико желите добре резултате треба вам до шест тренинга недељно.
Поред физичке, као и у сваком другом спорту од изузетног значаја је психичка спремност. Моћ психе је, по речима искусних маратонаца, посебно на тесту измећу 27 и 32 километра. Уколико ту не “удариш у зид”, трка је сигурно завршена.
Границе сами
постављамо
Ми постављамо границе. Оне у овом спорту нису у нашим годинама, јер постоје људи који трче и у осмој деценији живота.
-Границе година су, практично, неодредиве. Упознао сам се са људима који трче маратон и са 65 година. Човек који је прешао седамдесету је истрчао стазу за 4 сата и 20 минута, то му је био 210. маратон у каријери, а изгледа као да ће трчати још десетак година, па и више. Најстарији учесник Београдског маратона је осамдесетпетогодишњак, који је прошао кроз циљ шест сати после старта, али је истрчао- каже Јоцковић.
Границе нису у климатским условима, јер се тренирати може и на минус десет.
-Одабрао сам трчање јер ту сам себи одређујеш време тренинга. Предност Шапца је у томе што на градском стадиону постоји одличну, осветљену стазу, па ко не може да трчи у току дана, може то увече.Оправдање није ни хладно време, снег, киша... Ништа од временских услова није лимитирајуће, јер се може тренирати и на минус десет, само је ствар како се човек обуче.
Границе никако нису финансијама, јер су патике најскупљи део опреме.
-Од опреме највећи издатак су патике. Уколико желите да се такмичите, плаћају се стартарине, али ако човек у томе ужива, тај издатак је јефтинији од лова, риболова или неког другог спорта- објашњава шабачки маратонац и закључује:
-Једина ограничења су у нашим главама. За бављење трчањем воља је пресудна, али и добро познавање сопственог тела. Да би дошли до циља, најважније је ухватити сопствени темпо, не јурити, јер велики успех је само трку завршити, без обзира на постигнуто време.
Снага за све
-Трчање ми даје снагу за све. Енергије ми не недостаје. Агроном сам по струци, имам свој воћњак, квалилтетно време са породицом. Патике носим на путовања, устајем два сата пре свих да истрчим своју руту, тако најбоље упознајем места у којима боравимо- објашњава Јоцковић.
Међутим, јаком вољом и адекватним тренингом, постигао је много више од онога што је замишљао. Од 2015. године до сада истрчао је девет маратона, до краја 2018. у плану је и десети. Почетно време потребно запрелазак 42 км 195 м, поправљено је за сат времена, односно сада износи 3 сата 47 минута. Данас, тврди, да границе у овом спорту постављамо сами, односно, да би се завршила трка пресудна је воља да се дође до циља.
Од рекреације
до већих циљева
Трчањем је почео да се бави ради кондиције. Хоби је временом прерастао у стил живота. Квалитетно утрошено “време за себе” које се позитивно одражавало на све сегменте свакодневице. Онда је дошла 2015. и прича је постала озбиљнија.
-Тада сам одлучио да пробам да истрчим београдски полумаратон који ми је колега препоручио, и успео сам са неким осредњим временом. Ту сам ухватио и колективни дух овог индивидуалног спорта, и то ми се свидело. Почео сам интензивно да тренирам, и те године сам истрчао два полумаратона. Као неком коме је идеја о маратону била на нивоу “једном у животу”, то је био велики успех. Међутим, годину дана касније сам се одважио и на маратон и истрчао деоницу за 4 сата и 42 минута- објашњава Милорад Јоцковић, и додаје:
-До сада сам углавном трчао маратоне у земљи и окружењу. Пре неколико недеља сам био у Љубљани, а за следећу годину се надам Берлину са коjим бих започео серију одлазака на велике светске маратоне. Радује што је Шабац на списку градова где се одржавају полумаратони. То је од великог значаја за промоцију града, и искрено се надам да ће постати традиција.
АК “Темпо” и Церовац за понос
Како би у сваком тренутку имали адекватну подршку, по Јоцковићевим речима, десетак истомишљеника се окупило и преузело АК “Темпо” Шабац, у којем тренира и професионални атлетичар Немања Церовац, који им свима служи за понос.
-Са њим се дичимо. Знамо да нема шансе да имамо ни близу такве резултате, али поносни смо да кажемо да је он наш- каже Јоцковић и објашњава динамику тренинга пред један маратон:
-Интернет је доста олакшао процес тренирања. На сајтовима има доста линкова са тренинзима, то скидамо, међусобно размењујемо искуства, а и Немања нам је увек на располагању за корекције. Потом, имамо различите врсте тренинга у односу колико имамо времена до такмичења. Уколико желите добре резултате треба вам до шест тренинга недељно.
Поред физичке, као и у сваком другом спорту од изузетног значаја је психичка спремност. Моћ психе је, по речима искусних маратонаца, посебно на тесту измећу 27 и 32 километра. Уколико ту не “удариш у зид”, трка је сигурно завршена.
Границе сами
постављамо
Ми постављамо границе. Оне у овом спорту нису у нашим годинама, јер постоје људи који трче и у осмој деценији живота.
-Границе година су, практично, неодредиве. Упознао сам се са људима који трче маратон и са 65 година. Човек који је прешао седамдесету је истрчао стазу за 4 сата и 20 минута, то му је био 210. маратон у каријери, а изгледа као да ће трчати још десетак година, па и више. Најстарији учесник Београдског маратона је осамдесетпетогодишњак, који је прошао кроз циљ шест сати после старта, али је истрчао- каже Јоцковић.
Границе нису у климатским условима, јер се тренирати може и на минус десет.
-Одабрао сам трчање јер ту сам себи одређујеш време тренинга. Предност Шапца је у томе што на градском стадиону постоји одличну, осветљену стазу, па ко не може да трчи у току дана, може то увече.Оправдање није ни хладно време, снег, киша... Ништа од временских услова није лимитирајуће, јер се може тренирати и на минус десет, само је ствар како се човек обуче.
Границе никако нису финансијама, јер су патике најскупљи део опреме.
-Од опреме највећи издатак су патике. Уколико желите да се такмичите, плаћају се стартарине, али ако човек у томе ужива, тај издатак је јефтинији од лова, риболова или неког другог спорта- објашњава шабачки маратонац и закључује:
-Једина ограничења су у нашим главама. За бављење трчањем воља је пресудна, али и добро познавање сопственог тела. Да би дошли до циља, најважније је ухватити сопствени темпо, не јурити, јер велики успех је само трку завршити, без обзира на постигнуто време.
-Трчање ми даје снагу за све. Енергије ми не недостаје. Агроном сам по струци, имам свој воћњак, квалилтетно време са породицом. Патике носим на путовања, устајем два сата пре свих да истрчим своју руту, тако најбоље упознајем места у којима боравимо- објашњава Јоцковић.
Т.Т.
Најновији број
18. април 2024.
