40 ГОДИНА ОД ПРВЕ ПЛОЧЕ БЕНДА “МУДРА СОВА”
ХРАБРИ ЈУНАЦИ СТАРОГ КОВА
Креативност, ентузијазам, љубав јачa од свега. Није било немогућег и претешког. Глишићева величина донела плочу. Снимљено осам, објављене две песме. Наступали интензивно. Тежак пробој за бендове из провинције. Највише недостаје време за дружење
Поштоване даме и господо, цењени и драги читаоци, пред вама је прича која се одвија паралелно, у необично топлој новембарској вечери 2018. године и кроз визире сећања оживљава у средини 70 – их година столећа које је претходило. Присећање није само за носталгичне, оно је за све, некима да се сете, другима да се присете, трећима да чују и науче. Не делимо на младе, старије и старе, не, јер за неке пловидбе океанима сећања године су ирелевантне, једна бора, седи прамен више. Протагонисти приче замрзли су једно време у љубави, ентузијазму, осмеху, носе га поносно истим жаром. Знају да се не може вратити, али када о њему причају, они га живе, прошлост и садашњост су једно. Били су “мудри” и пре него што су им године даровале животну мудрост. Још дечаци, основци и млађи средњошколци уписали су се у историју као МУДРА СОВА, први шабачки бенд који је издао плочу.
СЦЕНА 1 – НОВЕМБАР 2018.
У директорској канцеларији “Гласа Подриња” седе остварени људи, а опет некако младићи. То су јунаци наше сторије, насмејани у правцу сећања гледају: Слободан Јовић ЈОВУС – данас грађевински предузимач, некада и заувек басиста; Драган Петровић СИРЕ – судија за прекршаје, али вечни гитариста; Александар Савић ДУГИ – грађевински инжењер, читав живот у музици, а тамо је закорачио кроз дирке клавијатура и Иван Глишић ГЛИША – сада пензионер, а некада и вечно толико тога, један од најбољих текстописаца СФР Југославије, писац, наставник који је посао просветног радника схватао на потпун начин, не ограничавајући се само на наставу, човек којем је највеће задовољство било да подржи, помогне ентузијазам, вредноћу, креативност младих. Кроз причу, ходницима сећања ће ходати још: ЗОРАН Милутиновић, Чедомир Богдановић ЧЕДА БОСАНАЦ, вокали који се не заборављају, Владимир Стефановић СТЕФА, који више није међу нама, а био је генијалац за бубњевима, Михаило Ђорђевић МИЊА – др музике, академски остварен, композитор, текстописац, гитариста неколико бендова, Радивој Ћетковић ЋЕЋА – гитариста.
Кроз реченице, дијалоге и монологе протрчаће и имена попут: Боре Митровића, Далибора Бруна, Николе Караклајића, Даде Топића, Бобе Стефановића …
СЦЕНА 2 – ОСМА ДЕЦЕНИЈА 20. ВЕКА
Драги читаоци, кулисе више нису видљиве, оне се стварају, оживљавају у појединачности свакога од вас. Ми смо у Шапцу златних 70-их година прошлога столећа. Музика је краљ на планети, владар који поштује и воли своје поданике, дарује је их много и често. У Шапцу концерти нису једном, већ стално, средом, суботом, сваки дан. Све је погодан простор за свирку, посетиоци се мере у четвороцифреним вредностима…
СИРЕ: Свирало се свугде, апсолутно свугде. Среда, субота, радни дан, викенд, свирке у низу. У Дому омладине најпре свира “Ју група”, неколико дана касније стиже “Тако”, а онда “Парни ваљак”. Тешко је то уклопити, има обавеза, али морамо отићи до Дома ЈНА, “Бијело дугме” представља нови албум. Уз то тражимо начин да се превеземо до Шашинаца, тамо свирамо, долазимо на исту бину где ће седам дана пре бити Дадо Топић, а недељу касније “Генерација 5”. Све је то увод за нешто гала у хали. Чола, Индекси крећу на турнеју и чекамо да чујемо када стижу код нас, на мапи смо свачије турнеје. Лепо је слушати плоче, касете, али је уживо незаменљиво. Улаз на свирку се плаћа, ако продате 200, 300 улазница као локални бенд то је ок, ништа више од тога. Једном су нас рецимо позвали у Змињак, свирамо у месном Дому културе, продато 1.100 улазница. Договор са руководством је да неколико пута за вече одсвирамо коло, а остатак само рокенрол, волели смо посебно Deep purple.
ЈОВУС: Музика је спојила нас, то је генерација која трага за новим правцима, новим звуковима, нова плоча, материјал познатог или непознатог бенда је празник. Слушамо све, поп, рок, блуз, али нас спајају Deep purple, Јураја Хип, Дорси. Слушате и осећате жељу која постаје потреба, да одсвирате, да кроз ваше прсте прође та генијалност.
ДУГИ: Замислите бенд који најпре чине хармоника, две гитаре и картонске кутије уместо бубњева. Схватимо да фале чинеле, нема проблема, пронађемо стари саобраћајни знак. Нађемо просторију код мене у дворишту, на зидове ставимо картонске кутије за јаја као изолацију. Потом долази Сире, па Јовус, ја набављам клавијатуре. За свирке изнајмимо бас појачало и оно нам служи за певање, нема логике, али ни проблема. Тек касније нам је Миња Ђорђевић набавио инструменте из Лондона.
ЈОВУС: Имали смо једно појачало “Албатрос” и сви се на њега прикључимо. Сире је касније донео “Ехолет” озвучење, пронађено у војсци, одбачено у магацин. Ми смо млади, за неке стандарде и деца, али “пржимо”. Oсновци и средњошколци, свирамо у нашој школи (ОШ “Селе Јевтић”), свирамо свугде. Свирке уговарамо тако што седнемо на аутоматик и идемо до Лешнице, Бадовинаца, по киши, сунцу, ништа није тешко.
ДУГИ: Проба сваки дан, није то обавеза, то је задовољство, то хоћемо. У пола ноћи се чујемо и свирамо…
ЈОВУС: На свирке идемо тако што нас вози деда Мића у комбију који је већ отписан као потпуно неисправан. Пре него убацимо опрему, вежемо жицом под да не пропаднемо.
СИРЕ: Када нагурамо опрему, вежемо под, остане мало простора до крова и ту “убацимо” Јову, нема где друго.
ДУГИ: Имали смо дуге косе и сматрали су нас, због тога “лудацима”, а ми смо уживали у сваком дану, волели смо то, волели смо живот и радовали се.
ГЛИША: Ја сам их чуо на некој прослави у Селовој школи, некима сам предавао, некима не. Звали су се онда “Извор” и осетите квалитет, снагу, потенцијал за нешто велико…
Иван је свесрдно решио да помогне својим ученицима, имали су подршку и родитеља. Убрзо се запослио и Миња Ђорђевић као наставник музичког у “Селу”. Полако “Сова” ствара свој опус.
СИРЕ: Демо снимак смо направили на касетофону, обичној траци, а Иван је преузео на себе да га однесе у представништво РТВ Љубљане, директор је био Бора Митровић. Иван није био свестан колико је познат и признат у Југославији, као текстописац.
ГЛИША: Упознао сам се са Бором Митровићем, рекао да имам демо снимак одличног бенда из Шапца, а он је само рекао “Нема проблема, оставите ту, преслушаћемо”. Инсистирао сам, али је одговор био исти. Сасвим случајно се појавио Далибор Брун на вратима, срдачно се поздравио са мном, неколико песама сам написао за њега, аутор сам и прве његове песме… Митровић је то видео, поздравио се још једном и преслушао снимак.
СИРЕ: Касније је Бора Митровић рекао да они дневно добију две до три хиљаде оваквих снимака, случајним узорком преслушају неколико, а остали заврше ко зна где. Да није дошао Далибор, можда би сличну судбину доживео и наш “запис”.
СЦЕНА 3 – СТУДИО
У НОВОМ САДУ, 1978.
СИРЕ: Долазимо у студио где смо други бенд који снима албум, недељу дана пре нас то је учинио “Леб и сол”. Продуценти су исти и њима и нама Иштван Тибај и Каталин Фаркаш.
ДУГИ: Не знају сви да смо ми снимили цео ЛП, осам нумера, а излазак синглице је био изненађење за све нас. Још увек не знамо ко је направио избор, због чега синглица, због чега те две песме.
ГЛИША: Две најбоље за мене су “Јелен и кошута” и “На средини пута”, али ето… то су златне године музике, но и време све већих политичких тензија. После студентских протеста 1968. уследила је појава српског либерализма, па Маспока у Хрватској, Тито се разболео, а рокенрол постао непожељан. Стигла је директива да се смањи његов утица и “Сова” је једна од оштећених, многи су пролазили слично. Укинута је емисија “Вече уз радио”, омладински листови “Џубокс”. Стасавају прве турбо-фолк звезде, од осталих се форсирају Балашевић, Чолић, песме “Друже Тито ми ти се кунемо”, “Земљо моја”…
СИРЕ: Одабране песме су једне од слабијих. Претпостављам да је насловна због имена бенда изабрана, а “Апа упа уп” као нешто бржа “тврђа” ствар, интресантног назива.
СЦЕНА 4 – ОКТОБАР 1978. ГОДИНЕ (ДОМ ЈНА)
ЈОВУС: Спремамо се за излазак на бину и чујемо грају, погледамо у салу, тамо више од 1.000 људи, дошли да чују промоцију нашег албума. Сазнамо да је још толико публике испред, не може да уђе.
ГЛИША: Долазили су аутобуси из Лознице, Ваљева, Ужица, целе Србије. Насупрот мишљењу многих, имали смо одличну сарадњу са војском. Командир је у једном тренутку зауставио улазак људи у Дом, наредио војницима да поставе бину испред, они то урадили за пола сата. Ни они нису веровали да су тако популарни.
СЦЕНА 5 – КРАЈ 70-ИХ
ШИРОМ “ЈУГЕ”
ЈОВУС: За кратко време имали смо невероватан број концерата. Свирали смо на Калемегдану, Сајмишту, путовали са Николом Караклајићем, имали и турнеје, свирали од Вуковара до Зајечара.
ГЛИША: Дуго су имали муке да нађу одличног певача, једно време је певао и Сире, али онда смо Миња и ја направили аудицију за певaча и изабремео Зокија Јовановића, имао је леп, баршунаст глас. После њега је певао Чеда Босанац (Чедомир Богдановић), добар, а другачији, тврђи вокал.
ДУГИ: Сећам се наступа на Гитаријади у Зајечару. Наш Стефа, иако је знао да свира и на левој и десној страни, био је левак и лакше му да конструкција буде постављена на леву страну. Стигли тамо, то вече наступа “Галија” као победник претходне године. Ипак, Стефа види да је на десној страни бубањ и целокупну конструкцију пребаци на другу страну, после су враћали за следећи наступ.
ГЛИША: Били су предгрупа највећим извођачима, али су и они били познати. Сећам се да сам ишао са њима у салу Сајма. Када су изашли чуо се врисак као некада за Битлсе.
Дражен Ричл је у песми рекао “… време да се растаје, било је изгледа сувише лепо да тако остане….”. Музика је њихов живот, али дође време и за крај….
ДУГИ: Нисмо уопште размиљшљали о крају, свирали смо и уживали. Свирали смо и када одузмемо трошкове, људе на вратима, останем нам за сладолед, али ми срећни….
ЈОВУС: Од зараде купимо две векне хлеба и претоп, пиво да нас чека када се вратимо.
ДУГИ: Да краја има схватили смо по одласку Сира у војску. Убрзо је стигао други гитариста Ћећа (Радивој Ћетковић), али није више то било то, не говорим о квалитету и знању, већ једноставно више није то та “екипа”.
СИРЕ: Ја сам прва генерација која је морала у војску одмах после средње школе. После мене је ишао Јовус, Зоки и тако редом. Није имало сврхе настављати поново, путеви су нас одвели на различите стране. Једноставно, дошао је крај.
СЦЕНА 6 – “ГЛАС ПОДРИЊА” (НОВЕМБАР 2018)
Шабац је био индустирјски центар, економски јак град, али за музичке стандарде и схватање престоница, само провинција
СИРЕ: За нешто веће и трајније неопходно је проћи другачији пут. Требало је свирати у Београду често, уживо, морали сте ту наћи “своје место под сунцем”, а то је јако тешко за оне који нису из Београда, односно ондашњих центара СФРЈ. Није било ни студија ван тих градова. Сећам се бенда из Светозарева, невероватни момци, свирали су бриљантно, останете у чуду када их слушате, ништа нису постигли, нема их нигде, а квалитет им није недостајао, већ су били из мањег места.
ДУГИ: Остала је успомена, али и наше разумевање. Једном приликом смо се, после 27 година, поново окупили на концерту који је организовала Стефина жена, њему у част. Пробали смо 15-20 минута изашли и свирали као у најбољим данима. Влада Маричић ми је после тога рекао да свирамо боље него раније.
ГЛИША: Неке песме “Мудре сове” Миња је дао Боби Стефановићу и он је певао: “Рођендад”, “Бригадири”, “Школски распуст”…
Косе су краће, боре видљиве, године се не крију, али осмех и блискост су замрзнути у давним деценијама.
ЈОВУС: Тешко је рећи шта недостаје, недостаје све, дружење, време којег је онда било, чини се, на претек, недостаје да се нађемо “онако”, почастимо се колачима у “Липи”, ћевапима код “Фејзуле”…
ДУГИ: Видите, време нас је раздвојило, али када се видимо то је радост, смех, прича. Бојим се да то млади никада неће осетити јер сада су “владари” телефони, сада седе заједно и куцају на телефонима. Нама је провод био корзо у осам, у десет нема нигде никога.
ЈОВУС: Нама је музика била све, она нас је склонила са улице, она нас је обликовала, градила као личности и данас смо сви породични људи
ДУГИ: Сире је судија за прекршаје, Јова је грађевински предузимач, ја сам завршио Грађевински факултет, али се никада нисам тиме бавио, остао сам у музици, гајим лешнике, кајсије, имам кошнице, некако сви идемо ка неким мирним водама.
СИРЕ: Још је музички жар у нама. Управо су ме звали на пробу, не дамо се…
ГЛИША: Јовин син је магистар класичне гитаре, сарађује са мном, има и спот на ју тјубу, група “Go faire”, пренео се музички ген...
На растанку они се не поздрављају, одлазе уз осмех, пред раздвајање следи загрљај, уз још по коју реченицу састављену од успомена. Време неповратно одлази, у коферима младости који се губе на неким перонима животног путовања, али опет остају вечни у успоменама. Дуговечнијих има, бољих? питање укуса, сензибилитета, али само једни су први….Била је и траје Мудра сова…
ЗОКИ
Породичне, неодложне обавезе спречиле су Зокија Јовановића да се придружи на овом путовању, али у ери модерне технологије нађе се пут до још једног “архиватора” лепих успомена.
-Нисам ни ја задовољан избором песама за сингл плочу, али су то незаборавни дани, концерти Калемегдан, Зајечар, путовања, приче са музичарима попут Боре Ђорђевића, Ју групе, Галије. Недостаје ми младост, глад за новим сазнањима, ширењем видика. Упознали смо сву музику, упознао сам цео рокенрол, нови талас, панк, окренуо сам се и другим врстама. Све нас је “морила” опчињеност музиком.
После средње школе музика је прешла у други план код вокала “Сове”.
-Почео сам да радим са оцем, основали смо МПЦ компанију, а музику сам напустио јер сам осетио да више немам шта да дам, “спустио сам микрофон” отишао, али љубав према музици не јењава. Немамо времена да се много виђамо, али је посебна драж што смо сви из “Мудре сове” још у контакту, у добрим односима и то време посматрамо као једно од најупечатљивијих у нашим животима.
СЦЕНА 1 – НОВЕМБАР 2018.
У директорској канцеларији “Гласа Подриња” седе остварени људи, а опет некако младићи. То су јунаци наше сторије, насмејани у правцу сећања гледају: Слободан Јовић ЈОВУС – данас грађевински предузимач, некада и заувек басиста; Драган Петровић СИРЕ – судија за прекршаје, али вечни гитариста; Александар Савић ДУГИ – грађевински инжењер, читав живот у музици, а тамо је закорачио кроз дирке клавијатура и Иван Глишић ГЛИША – сада пензионер, а некада и вечно толико тога, један од најбољих текстописаца СФР Југославије, писац, наставник који је посао просветног радника схватао на потпун начин, не ограничавајући се само на наставу, човек којем је највеће задовољство било да подржи, помогне ентузијазам, вредноћу, креативност младих. Кроз причу, ходницима сећања ће ходати још: ЗОРАН Милутиновић, Чедомир Богдановић ЧЕДА БОСАНАЦ, вокали који се не заборављају, Владимир Стефановић СТЕФА, који више није међу нама, а био је генијалац за бубњевима, Михаило Ђорђевић МИЊА – др музике, академски остварен, композитор, текстописац, гитариста неколико бендова, Радивој Ћетковић ЋЕЋА – гитариста.
Кроз реченице, дијалоге и монологе протрчаће и имена попут: Боре Митровића, Далибора Бруна, Николе Караклајића, Даде Топића, Бобе Стефановића …
СЦЕНА 2 – ОСМА ДЕЦЕНИЈА 20. ВЕКА
Драги читаоци, кулисе више нису видљиве, оне се стварају, оживљавају у појединачности свакога од вас. Ми смо у Шапцу златних 70-их година прошлога столећа. Музика је краљ на планети, владар који поштује и воли своје поданике, дарује је их много и често. У Шапцу концерти нису једном, већ стално, средом, суботом, сваки дан. Све је погодан простор за свирку, посетиоци се мере у четвороцифреним вредностима…
СИРЕ: Свирало се свугде, апсолутно свугде. Среда, субота, радни дан, викенд, свирке у низу. У Дому омладине најпре свира “Ју група”, неколико дана касније стиже “Тако”, а онда “Парни ваљак”. Тешко је то уклопити, има обавеза, али морамо отићи до Дома ЈНА, “Бијело дугме” представља нови албум. Уз то тражимо начин да се превеземо до Шашинаца, тамо свирамо, долазимо на исту бину где ће седам дана пре бити Дадо Топић, а недељу касније “Генерација 5”. Све је то увод за нешто гала у хали. Чола, Индекси крећу на турнеју и чекамо да чујемо када стижу код нас, на мапи смо свачије турнеје. Лепо је слушати плоче, касете, али је уживо незаменљиво. Улаз на свирку се плаћа, ако продате 200, 300 улазница као локални бенд то је ок, ништа више од тога. Једном су нас рецимо позвали у Змињак, свирамо у месном Дому културе, продато 1.100 улазница. Договор са руководством је да неколико пута за вече одсвирамо коло, а остатак само рокенрол, волели смо посебно Deep purple.
ЈОВУС: Музика је спојила нас, то је генерација која трага за новим правцима, новим звуковима, нова плоча, материјал познатог или непознатог бенда је празник. Слушамо све, поп, рок, блуз, али нас спајају Deep purple, Јураја Хип, Дорси. Слушате и осећате жељу која постаје потреба, да одсвирате, да кроз ваше прсте прође та генијалност.
ДУГИ: Замислите бенд који најпре чине хармоника, две гитаре и картонске кутије уместо бубњева. Схватимо да фале чинеле, нема проблема, пронађемо стари саобраћајни знак. Нађемо просторију код мене у дворишту, на зидове ставимо картонске кутије за јаја као изолацију. Потом долази Сире, па Јовус, ја набављам клавијатуре. За свирке изнајмимо бас појачало и оно нам служи за певање, нема логике, али ни проблема. Тек касније нам је Миња Ђорђевић набавио инструменте из Лондона.
ЈОВУС: Имали смо једно појачало “Албатрос” и сви се на њега прикључимо. Сире је касније донео “Ехолет” озвучење, пронађено у војсци, одбачено у магацин. Ми смо млади, за неке стандарде и деца, али “пржимо”. Oсновци и средњошколци, свирамо у нашој школи (ОШ “Селе Јевтић”), свирамо свугде. Свирке уговарамо тако што седнемо на аутоматик и идемо до Лешнице, Бадовинаца, по киши, сунцу, ништа није тешко.
ДУГИ: Проба сваки дан, није то обавеза, то је задовољство, то хоћемо. У пола ноћи се чујемо и свирамо…
ЈОВУС: На свирке идемо тако што нас вози деда Мића у комбију који је већ отписан као потпуно неисправан. Пре него убацимо опрему, вежемо жицом под да не пропаднемо.
СИРЕ: Када нагурамо опрему, вежемо под, остане мало простора до крова и ту “убацимо” Јову, нема где друго.
ДУГИ: Имали смо дуге косе и сматрали су нас, због тога “лудацима”, а ми смо уживали у сваком дану, волели смо то, волели смо живот и радовали се.
ГЛИША: Ја сам их чуо на некој прослави у Селовој школи, некима сам предавао, некима не. Звали су се онда “Извор” и осетите квалитет, снагу, потенцијал за нешто велико…
Иван је свесрдно решио да помогне својим ученицима, имали су подршку и родитеља. Убрзо се запослио и Миња Ђорђевић као наставник музичког у “Селу”. Полако “Сова” ствара свој опус.
СИРЕ: Демо снимак смо направили на касетофону, обичној траци, а Иван је преузео на себе да га однесе у представништво РТВ Љубљане, директор је био Бора Митровић. Иван није био свестан колико је познат и признат у Југославији, као текстописац.
ГЛИША: Упознао сам се са Бором Митровићем, рекао да имам демо снимак одличног бенда из Шапца, а он је само рекао “Нема проблема, оставите ту, преслушаћемо”. Инсистирао сам, али је одговор био исти. Сасвим случајно се појавио Далибор Брун на вратима, срдачно се поздравио са мном, неколико песама сам написао за њега, аутор сам и прве његове песме… Митровић је то видео, поздравио се још једном и преслушао снимак.
СИРЕ: Касније је Бора Митровић рекао да они дневно добију две до три хиљаде оваквих снимака, случајним узорком преслушају неколико, а остали заврше ко зна где. Да није дошао Далибор, можда би сличну судбину доживео и наш “запис”.
СЦЕНА 3 – СТУДИО
У НОВОМ САДУ, 1978.
СИРЕ: Долазимо у студио где смо други бенд који снима албум, недељу дана пре нас то је учинио “Леб и сол”. Продуценти су исти и њима и нама Иштван Тибај и Каталин Фаркаш.
ДУГИ: Не знају сви да смо ми снимили цео ЛП, осам нумера, а излазак синглице је био изненађење за све нас. Још увек не знамо ко је направио избор, због чега синглица, због чега те две песме.
ГЛИША: Две најбоље за мене су “Јелен и кошута” и “На средини пута”, али ето… то су златне године музике, но и време све већих политичких тензија. После студентских протеста 1968. уследила је појава српског либерализма, па Маспока у Хрватској, Тито се разболео, а рокенрол постао непожељан. Стигла је директива да се смањи његов утица и “Сова” је једна од оштећених, многи су пролазили слично. Укинута је емисија “Вече уз радио”, омладински листови “Џубокс”. Стасавају прве турбо-фолк звезде, од осталих се форсирају Балашевић, Чолић, песме “Друже Тито ми ти се кунемо”, “Земљо моја”…
СИРЕ: Одабране песме су једне од слабијих. Претпостављам да је насловна због имена бенда изабрана, а “Апа упа уп” као нешто бржа “тврђа” ствар, интресантног назива.
СЦЕНА 4 – ОКТОБАР 1978. ГОДИНЕ (ДОМ ЈНА)
ЈОВУС: Спремамо се за излазак на бину и чујемо грају, погледамо у салу, тамо више од 1.000 људи, дошли да чују промоцију нашег албума. Сазнамо да је још толико публике испред, не може да уђе.
ГЛИША: Долазили су аутобуси из Лознице, Ваљева, Ужица, целе Србије. Насупрот мишљењу многих, имали смо одличну сарадњу са војском. Командир је у једном тренутку зауставио улазак људи у Дом, наредио војницима да поставе бину испред, они то урадили за пола сата. Ни они нису веровали да су тако популарни.
СЦЕНА 5 – КРАЈ 70-ИХ
ШИРОМ “ЈУГЕ”
ЈОВУС: За кратко време имали смо невероватан број концерата. Свирали смо на Калемегдану, Сајмишту, путовали са Николом Караклајићем, имали и турнеје, свирали од Вуковара до Зајечара.
ГЛИША: Дуго су имали муке да нађу одличног певача, једно време је певао и Сире, али онда смо Миња и ја направили аудицију за певaча и изабремео Зокија Јовановића, имао је леп, баршунаст глас. После њега је певао Чеда Босанац (Чедомир Богдановић), добар, а другачији, тврђи вокал.
ДУГИ: Сећам се наступа на Гитаријади у Зајечару. Наш Стефа, иако је знао да свира и на левој и десној страни, био је левак и лакше му да конструкција буде постављена на леву страну. Стигли тамо, то вече наступа “Галија” као победник претходне године. Ипак, Стефа види да је на десној страни бубањ и целокупну конструкцију пребаци на другу страну, после су враћали за следећи наступ.
ГЛИША: Били су предгрупа највећим извођачима, али су и они били познати. Сећам се да сам ишао са њима у салу Сајма. Када су изашли чуо се врисак као некада за Битлсе.
Дражен Ричл је у песми рекао “… време да се растаје, било је изгледа сувише лепо да тако остане….”. Музика је њихов живот, али дође време и за крај….
ДУГИ: Нисмо уопште размиљшљали о крају, свирали смо и уживали. Свирали смо и када одузмемо трошкове, људе на вратима, останем нам за сладолед, али ми срећни….
ЈОВУС: Од зараде купимо две векне хлеба и претоп, пиво да нас чека када се вратимо.
ДУГИ: Да краја има схватили смо по одласку Сира у војску. Убрзо је стигао други гитариста Ћећа (Радивој Ћетковић), али није више то било то, не говорим о квалитету и знању, већ једноставно више није то та “екипа”.
СИРЕ: Ја сам прва генерација која је морала у војску одмах после средње школе. После мене је ишао Јовус, Зоки и тако редом. Није имало сврхе настављати поново, путеви су нас одвели на различите стране. Једноставно, дошао је крај.
СЦЕНА 6 – “ГЛАС ПОДРИЊА” (НОВЕМБАР 2018)
Шабац је био индустирјски центар, економски јак град, али за музичке стандарде и схватање престоница, само провинција
СИРЕ: За нешто веће и трајније неопходно је проћи другачији пут. Требало је свирати у Београду често, уживо, морали сте ту наћи “своје место под сунцем”, а то је јако тешко за оне који нису из Београда, односно ондашњих центара СФРЈ. Није било ни студија ван тих градова. Сећам се бенда из Светозарева, невероватни момци, свирали су бриљантно, останете у чуду када их слушате, ништа нису постигли, нема их нигде, а квалитет им није недостајао, већ су били из мањег места.
ДУГИ: Остала је успомена, али и наше разумевање. Једном приликом смо се, после 27 година, поново окупили на концерту који је организовала Стефина жена, њему у част. Пробали смо 15-20 минута изашли и свирали као у најбољим данима. Влада Маричић ми је после тога рекао да свирамо боље него раније.
ГЛИША: Неке песме “Мудре сове” Миња је дао Боби Стефановићу и он је певао: “Рођендад”, “Бригадири”, “Школски распуст”…
Косе су краће, боре видљиве, године се не крију, али осмех и блискост су замрзнути у давним деценијама.
ЈОВУС: Тешко је рећи шта недостаје, недостаје све, дружење, време којег је онда било, чини се, на претек, недостаје да се нађемо “онако”, почастимо се колачима у “Липи”, ћевапима код “Фејзуле”…
ДУГИ: Видите, време нас је раздвојило, али када се видимо то је радост, смех, прича. Бојим се да то млади никада неће осетити јер сада су “владари” телефони, сада седе заједно и куцају на телефонима. Нама је провод био корзо у осам, у десет нема нигде никога.
ЈОВУС: Нама је музика била све, она нас је склонила са улице, она нас је обликовала, градила као личности и данас смо сви породични људи
ДУГИ: Сире је судија за прекршаје, Јова је грађевински предузимач, ја сам завршио Грађевински факултет, али се никада нисам тиме бавио, остао сам у музици, гајим лешнике, кајсије, имам кошнице, некако сви идемо ка неким мирним водама.
СИРЕ: Још је музички жар у нама. Управо су ме звали на пробу, не дамо се…
ГЛИША: Јовин син је магистар класичне гитаре, сарађује са мном, има и спот на ју тјубу, група “Go faire”, пренео се музички ген...
На растанку они се не поздрављају, одлазе уз осмех, пред раздвајање следи загрљај, уз још по коју реченицу састављену од успомена. Време неповратно одлази, у коферима младости који се губе на неким перонима животног путовања, али опет остају вечни у успоменама. Дуговечнијих има, бољих? питање укуса, сензибилитета, али само једни су први….Била је и траје Мудра сова…
ЗОКИ
Породичне, неодложне обавезе спречиле су Зокија Јовановића да се придружи на овом путовању, али у ери модерне технологије нађе се пут до још једног “архиватора” лепих успомена.
-Нисам ни ја задовољан избором песама за сингл плочу, али су то незаборавни дани, концерти Калемегдан, Зајечар, путовања, приче са музичарима попут Боре Ђорђевића, Ју групе, Галије. Недостаје ми младост, глад за новим сазнањима, ширењем видика. Упознали смо сву музику, упознао сам цео рокенрол, нови талас, панк, окренуо сам се и другим врстама. Све нас је “морила” опчињеност музиком.
После средње школе музика је прешла у други план код вокала “Сове”.
-Почео сам да радим са оцем, основали смо МПЦ компанију, а музику сам напустио јер сам осетио да више немам шта да дам, “спустио сам микрофон” отишао, али љубав према музици не јењава. Немамо времена да се много виђамо, али је посебна драж што смо сви из “Мудре сове” још у контакту, у добрим односима и то време посматрамо као једно од најупечатљивијих у нашим животима.
Душан Благојевић
Најновији број
25. април 2024.
