Марко Црнобрња – академски вајар
Скулптуре које подучавају
Едукативна скулптура је помало утопија, јер она може доћи на ред кад се око нас поспреми сав неред. Уметник је онај који има јединствено легитимно право да другачије посматра стварност, а да му нико на томе не замери. Препознатљивост је само продукт израза, није потребно да то буде циљ уметнику
Академски вајар Марко Црнобрња у свом стваралаштву спојио је уметнички дар и родитељски позив у једну целину која њега обликује, утичући и на оно естетско у свима нама. Делићи родитељског проналазе своје место у његовом уметничком мозаику, а креативност ствараоца преноси у улогу оца. Аутор ствара необична и упечатљива дела са јасном поруком. Плене духовитошћу и помало луцидношћу. Маркове скулптуре поред уметничке вредности имају едукативни карактер спајајући свет деце и одраслих. Познаваоци уметности његова дела називају „дрвеном педагогијом“.
Када сте открили свој уметнички порив, будући позив и одлучили да се бавите уметношћу? Да ли је то ствар избора или се може „побећи“?
Уметник у нашем друштву зна бити “обележен” од малена, тако је било и са мном. Показивао сам афинитете према стваралаштву али и креативним пречицама у школи па сам тако био у прилици да понављам први разред у обреновачкој гимназији. Већ следеће године сам се нашао у Шапцу, била је то 1994. и тада креће мој важан период у одрастању. Тада је и настао избор да постанем пре свега стваралац.
Инспирација, реч која је злоупотребљена како би се оправдала пауза у стварању или заиста основ сваког почетка?
Апстиненција је и у медицини благотворна. Није лака али доноси резултате. Инспирација је као ерекција, не гарантује сваки пут секс. Планирање је много благотворнија од инспирације, сада већ залазимо у поље продукције која се слабо учи а веома је битна. Добра организација је мени најбоља инспирација.
Ваша прва асоцијација када неко каже „Уметник“и да ли уметност може да промени свет?
Уметник је онај који има јединствено легитимно право да другачије посматра стварност, а да му нико на томе не замери. Уметност је моћна све док се и уметник тако осећа. Свет се мења свакодневно, а уметност га само чини лепшим и смисленијим.
Како вајар открије свој материјал? Да ли радите са другим материјалима, осим дрвета?
Привилегија вајара је да временом стекне вештину да размишља у материјалу. Везивање за једну врсту материјала и технологије је погрешна ако имате у себи порив да говорите. Материјали говоре гласно ако им то омогућите, стога нисам везан за материјал, већ за говор. Тренутно радим мање формате од полиестера, дрвета и теракоте, затим скулптуру која ће бити у јавном простору од метала и једну парковску скулптуру од камена. Свака од њих говори материјалом и појавом.
Када и зашто се се одлучили за „дидактичку скулптуру“?
Релативно рано сам постао родитељ, са својих двадесет и једну постајем муж, већ студент, вајар, тата, кућа, ауто, море, па опет тата и сви ти догађаји су ме увели лагано у свет одговорности од које сам се скривао у свој свет. Чини ми се да сам скулптуром покушавао да комуницирам са својом децом, отуд она као средство у мојим рукама.
Едукативна скулптура, да ли може бити помоћ родитељима да боље разумеју своју децу, њихов свет, можда и себе (унутрашње дете које су потиснули)?
Едукативна скулптура је помало утопија, јер она може доћи на ред кад се око нас поспреми сав неред. Она је најбоље функционисала у културама северних земаља, уређеним друштвима која се баве одрастањем системски. Едукативна скулптура је заправо моје промишљање о одрастању.
Колико се играте док стварате?
Играчка је сан сваког мушкарца, добра играчка.
Да ли скулптуре, прате Ваш професионални, емоционални, животни развој, или сазревате кроз њих?
Занимљиво је да ми је данас потребно мање времена да реализујем скулптуру, она настаје у неочекиваним приликама, условима. У атељеу је само егзекуција. Јако ми је битно да визуелно будем јасан како себи тако и публици. Она ми помаже да артикулишем мисао па се често дешава да мисао буде јаснија у скулптури него да је записана или изговорена.
Делима дајете називе пре реализације или када добију коначну форму?
Називи су битан елемент мојих дела. Наративна скулптура не тражи објашњење али воли назив. Не бих погрешио ако бих рекао да је назив нематеријална баштина скулптуре.
Ваши радови су у сталној поставци Педагошког музеја, аутор сте идејног решења за кључеве града Шапца 2015. године, а дело „Да што да не“ краси корице каталога овогодишњег шабачког „Октобарског салона“. Колико је значајно за особу која се бави уметношћу и ствара да буде аутентична, препознатљива по својим радовима?
Препознатљивост је само продукт израза, није потребно да то буде циљ уметнику. Конкурси су полигон на којем се не бира бољи него одговарајући. Временом уметник постане аутентичан свакако, али и то је замка у коју упадамо јер постајемо дизајнери сопственог израза. Добијао сам и ја епитете својим скулптурама да, на пример, понекад нису довољно “црнобрњасте” али то је све нормално, битно је да се ради и ствара.
Колико Вам рад на Факултету помаже да боље разумете потребе генерација које одрастају у данашњем времену?
Моје искуство у образовању је богато, радио сам и у средњој школи, а сада водим радионицу за дрво као уметнички сарадник на вајарском одсеку. Студенти су данас јасни у својим жељама, долазе са јасном идејом и немају времена. Свесни су да се од уметничких вештина може лепо живети. На мени је да не мистификујем своје знање јер и врапци већ знају да је данас све могуће.
Шабац је био један од степеника у Вашем образовању, али одласком на студије нису нестале споне које имате са градом.
Провео сам четири године у Шапцу и могу слободно рећи да ми је то најважнији период у мом одрастању. У сваком смислу, првенствено храбар потез мојих родитеља да се на неки начин осамосталим, велики ризик је то био. Након шабачког „дрила“ био сам спреман на све што ме је чекало након тога. И ево ме сад поново у другачијем светлу.
MEMORIES
У сарадњи са Културним центром града Шапца постављамо велику парковску скулптуру која ће красити Мали парк код Народног Музеја. Постигли смо да у времену постављања јавних споменика личностима, историјским контекстима, сумњивим делима и неделима, постављамо ауторску скулптуру посвећењу одрастању, под називом MEMORIES. Шабац добија, по мени једно јасно уметничко дело свог ђака, без икаквих непожељних конотација.
Када сте открили свој уметнички порив, будући позив и одлучили да се бавите уметношћу? Да ли је то ствар избора или се може „побећи“?
Уметник у нашем друштву зна бити “обележен” од малена, тако је било и са мном. Показивао сам афинитете према стваралаштву али и креативним пречицама у школи па сам тако био у прилици да понављам први разред у обреновачкој гимназији. Већ следеће године сам се нашао у Шапцу, била је то 1994. и тада креће мој важан период у одрастању. Тада је и настао избор да постанем пре свега стваралац.
Инспирација, реч која је злоупотребљена како би се оправдала пауза у стварању или заиста основ сваког почетка?
Апстиненција је и у медицини благотворна. Није лака али доноси резултате. Инспирација је као ерекција, не гарантује сваки пут секс. Планирање је много благотворнија од инспирације, сада већ залазимо у поље продукције која се слабо учи а веома је битна. Добра организација је мени најбоља инспирација.
Ваша прва асоцијација када неко каже „Уметник“и да ли уметност може да промени свет?
Уметник је онај који има јединствено легитимно право да другачије посматра стварност, а да му нико на томе не замери. Уметност је моћна све док се и уметник тако осећа. Свет се мења свакодневно, а уметност га само чини лепшим и смисленијим.
Како вајар открије свој материјал? Да ли радите са другим материјалима, осим дрвета?
Привилегија вајара је да временом стекне вештину да размишља у материјалу. Везивање за једну врсту материјала и технологије је погрешна ако имате у себи порив да говорите. Материјали говоре гласно ако им то омогућите, стога нисам везан за материјал, већ за говор. Тренутно радим мање формате од полиестера, дрвета и теракоте, затим скулптуру која ће бити у јавном простору од метала и једну парковску скулптуру од камена. Свака од њих говори материјалом и појавом.
Када и зашто се се одлучили за „дидактичку скулптуру“?
Релативно рано сам постао родитељ, са својих двадесет и једну постајем муж, већ студент, вајар, тата, кућа, ауто, море, па опет тата и сви ти догађаји су ме увели лагано у свет одговорности од које сам се скривао у свој свет. Чини ми се да сам скулптуром покушавао да комуницирам са својом децом, отуд она као средство у мојим рукама.
Едукативна скулптура, да ли може бити помоћ родитељима да боље разумеју своју децу, њихов свет, можда и себе (унутрашње дете које су потиснули)?
Едукативна скулптура је помало утопија, јер она може доћи на ред кад се око нас поспреми сав неред. Она је најбоље функционисала у културама северних земаља, уређеним друштвима која се баве одрастањем системски. Едукативна скулптура је заправо моје промишљање о одрастању.
Колико се играте док стварате?
Играчка је сан сваког мушкарца, добра играчка.
Да ли скулптуре, прате Ваш професионални, емоционални, животни развој, или сазревате кроз њих?
Занимљиво је да ми је данас потребно мање времена да реализујем скулптуру, она настаје у неочекиваним приликама, условима. У атељеу је само егзекуција. Јако ми је битно да визуелно будем јасан како себи тако и публици. Она ми помаже да артикулишем мисао па се често дешава да мисао буде јаснија у скулптури него да је записана или изговорена.
Делима дајете називе пре реализације или када добију коначну форму?
Називи су битан елемент мојих дела. Наративна скулптура не тражи објашњење али воли назив. Не бих погрешио ако бих рекао да је назив нематеријална баштина скулптуре.
Ваши радови су у сталној поставци Педагошког музеја, аутор сте идејног решења за кључеве града Шапца 2015. године, а дело „Да што да не“ краси корице каталога овогодишњег шабачког „Октобарског салона“. Колико је значајно за особу која се бави уметношћу и ствара да буде аутентична, препознатљива по својим радовима?
Препознатљивост је само продукт израза, није потребно да то буде циљ уметнику. Конкурси су полигон на којем се не бира бољи него одговарајући. Временом уметник постане аутентичан свакако, али и то је замка у коју упадамо јер постајемо дизајнери сопственог израза. Добијао сам и ја епитете својим скулптурама да, на пример, понекад нису довољно “црнобрњасте” али то је све нормално, битно је да се ради и ствара.
Колико Вам рад на Факултету помаже да боље разумете потребе генерација које одрастају у данашњем времену?
Моје искуство у образовању је богато, радио сам и у средњој школи, а сада водим радионицу за дрво као уметнички сарадник на вајарском одсеку. Студенти су данас јасни у својим жељама, долазе са јасном идејом и немају времена. Свесни су да се од уметничких вештина може лепо живети. На мени је да не мистификујем своје знање јер и врапци већ знају да је данас све могуће.
Шабац је био један од степеника у Вашем образовању, али одласком на студије нису нестале споне које имате са градом.
Провео сам четири године у Шапцу и могу слободно рећи да ми је то најважнији период у мом одрастању. У сваком смислу, првенствено храбар потез мојих родитеља да се на неки начин осамосталим, велики ризик је то био. Након шабачког „дрила“ био сам спреман на све што ме је чекало након тога. И ево ме сад поново у другачијем светлу.
У сарадњи са Културним центром града Шапца постављамо велику парковску скулптуру која ће красити Мали парк код Народног Музеја. Постигли смо да у времену постављања јавних споменика личностима, историјским контекстима, сумњивим делима и неделима, постављамо ауторску скулптуру посвећењу одрастању, под називом MEMORIES. Шабац добија, по мени једно јасно уметничко дело свог ђака, без икаквих непожељних конотација.
М. Живановић
Најновији број
18. април 2024.
