ЉУБАВ НЕМА ЗАБОРАВА

Слободан Лале Смиљанић, магистар права, данас адвокат у Шапцу, рођен је у Крупњу 11. новембра 1945. године. У овом малом градићу у западној Србији завршио је осмогодишњу школу 1960. Исте године уписао се у гимназију у Бијељини коју је завршио 1964.године. Правни факултет у Београду уписао је 1966. године, а дипломирао 1969. Постдипломске студије завршава на истом факултету 1978. године. Диплому магистра правних наука стекао је 1983.године.
Од 1969. све до до септембра 1992. године радио је у Општинском јавном тужилаштву, Окружном јавном тужилашзву, Општинском јавном правобранилаштву, а неко време у Општинским судовима у својству судије у Општинском суду Богатић и Општинском суду Шабац. За свој велики допринос у правосуђу одликован је Орденом рада са сребрним венцем 1985. године. Од 1992. године до данас бави се адвокатуром. У то време почело је постепено слабљење вида тако да се сматра слабовидом особом која није способна да чита без помоћи друге особе. То му није сметало да у међувремену научи да се сам служи компјутером, да куца текстове по основу меморијалног памћења слова на тастатури. Почев од 2016.године написао је четири романа сложених у три књиге. То су: “На Христовом распећу”, “Небески кораци изнад Крупња”, “ Златиборски бик пред Чаетинским судом”. Недеавно је штампан његов нови роман под насловом “Рађање нове наде”, који ће бити презентован широј читалачкој јавности 18. децембра, ове године од 18. часова у Дому културе Шабац, што је и био непосредан разлог за овај разговор.
Заиста је веома храбро и одважно, како каже писац рецензије Ваше нове књиге, историчар Небојша Цвејић, говорити о љубави у “времену смутном”. Ви сте се поред свега одлучили да “емоцију преточите у још један роман”. Да ли је то била и својеврсна потреба?
У времену у којем живимо пажња и љубав према другима јесте својеврсна потреба, нарочито према девојци, брачном другу, ближњима и пријатељима. Љубавна емоција према другима у едукативном смислу даје позитивну енергију јер освежава душу. У таквом стању заборавља се на све тешкоће, на тешко здравствено стање којом се мотивише упорност дотичне особе. Некадашњи Француски књижевник Морис Шеваље је због тога написао своју књигу под насловом: “Љубав ах љубав” која се и данас чита после више од 80 година.
Нови роман је и потпуни раскид са темама из предходних, готово у сваком погледу. Импозантна је свежина израза са којом приступате овој теми. О каквим мотивима се може говорити?
Љубавна прича у овој књизи је првенствено намењена инвалидским особама да би им се вратила вера у даље живљење. Љубав једне девојке није била помућена ни једног тренутка када је сазнала да је њен вољени младић тешко рањен у Кошарама на Косову, када је у борби са шиптарским терористима остао без стопала једне ноге. Тек тада је према њему показала сву своју несебичну љубав коју је пажљиво неговала од тренутка заљубљености па до рањавања вољеног младића.
Не би требало искључити из запажања лакоћу израза, која је у књизи “обојена” лирским мотивима. Рекао бих да је у овом случају “правнички језик”, устукнуо пред Божјим даром. С друге стране стоје чињенице, као какав доказ. Колико места има таквим размишљањима?
Роман је писан једноставним разумљивим реченицама што је намерно учињено да би прича била у потпуности разумљива за свакога, да би се на тај начин открила сва емоција садржана у њој. Стоји чињеница да у извесној мери у интерпункцији изражавања постоје правни изрази у смислу професионалне деформације. Ипак то није сметало нити ме спутавало у “освежавању”, рекао бих школског талента за писану реч.
Ви сте у овом роману подигли љубав(покретачка сила света) на највиши пиједестал. Рекао бих и најузвишеније осећање. Може ли се то сматрати основном поруком књиге?
Како да не! За разлику од предходних романа, ова љубавна прича је написана са очигледном намером да код читаоца произведе такву емоцију да је љубав покретачки елеменат за све људе овог света. Довољно је прочитати роман “Ана Карењина” Лава Толстоја па се уверити до чега може довести права истинска љубав.
Без обзира што роман нема аутобиографски садржај, колико је исправно запажање да се Ви и овога пута не одричете ваших моралних назора и погледа на свет, који су у ствари присутни у понашању ваших главних ликова у новој књизи?
Не само да се не одричем моралних начела, већ је у мојој личности и души у знатној мери ојачано оног тренутка када сам схватио да силом прилика постајем инвалид. Моја љубав према другима је ојачана јер сам схватио да ће ми једино на тај начин бити узвраћена, а никако другачије. Онај ко пажљиво прочита ову књигу, схватиће суштину целе приче од почетка до краја што се тиче љубави.
Колико Вам писање у постојећим условима и времену које није наклоњено књизи, причињава задовољство и својеврстан бег из стварности?
Када сам почео писати романе, то није учињено због тога да бих бежао од стварности тешког времена у којем сви живимо. Дуго сам тражио у слободном времену којег је било доста, да бих себи приуштио неко посебно задовољство. Коначно сам се сетио свога талента у писању занимљивих тема из школских дана. Једина препрека је била та што сам морао напамет научити куцање на тастатури, али са појачаном енергијом и вољом уз помоћ своје супруге успео сам да савладам.