СЕЋАЊЕ НА ПЕТРА ПЕТРОВИЋА
(ПЕРУ МАЧКА) ИЗ БОГАТИЋА
(ПЕРУ МАЧКА) ИЗ БОГАТИЋА
Нестао без трага
Пре две године ишетао је у пиџами и кућним папучама из Дома за душевно оболела лица “Први октобар” у Старом Лецу код Пландишта, а до данас није утврђено како је и где завршио, омиљени мачвански лик са улице, звани “шетач”, кога су често чашћавали пићем, хранили, одевали, давали му новац, не би ли преживео
Падао је и устајао. Одлазио и враћао се. Лечио и залечио, просио и испросио... Поред свега, готово непрестано је шетао улицама Богатића, због чега су га и прозвали Пера-Шетач, а не ретко и Пера мачак. Узпут је знао да замоли за пиће. Често је измолио, а понекад остајао “краћих рукава”. Уствари сва гардероба на њему била је краћа или дужа. Лети зимска, зими летња...
Трауматично детињство
Несхватљиво је да човек оде, нестане без трага и то никога није брига. Пере Пертовића ( Пера мачак-шетач) једноставно нема већ две године, а био је омиљени лик многих Мачвана.
Један, који не жели да му се име помиње у новинама, каже само да не разуме како је могуће да на почетку 21 века постоји случај да је човек нестао без трага и гласа. Открива да је Пера имао тешко детињство и вероватно због тога душевно оболео у својим тридесетим годинама. Док се није разболео, све је било другачије. Играо је фудбал, фолклор, био омиљен у друштву. Возио је голф и дружио се са популарним момцима, тог доба. Наш извор говори да је Пера био фрајер по мери многих девојака. Запослен, вредан, марљив... И одједном све се губи.
И болесног га нису запостављали. Био је омиљен у кафићима и ресторанима, где су га редом чашћавали, хранили, позајмљивали му новац. Ником кажу није сметао, осим повремено, кад би заборавио да попије лекове. Неки веле, како је могуће да су популарног Мику мачка-шетача стигле трауме из детињства. Као младог човека најближи су га често малтретирали. Посебно отац, а мајка није смела или хтела да му се супротставља. Често су га затварали гладног да преноћи у кокошињцу, само зато што се испрљао на фудбалу или неком другом месту.
Психијатријски случај
Касније, као психијатријски болесник, често је хоспитализован у болницама. Опет по стручном мишљењу, његово смештање у душевну болницу, било је по сведочењу стручних лица, најбоље решење, посебно због тога што је све чешће одбијао редовну терапију, конзумирао алкохол. Приметно је било и да пропада, јер је често био гладан. Тада је имао 59 година и живео сам.
На смештај у Дому у старом Лецу, дуго се чекало, информација је из Центра за социјални рад у Богатићу, који се бавио овим случајем. Пера је у Дом ипак стигао у марту 2016. године. Ова установа је уствари комплекс двораца у чијем простору се штићеници слабо крећу. Ни на прозорима нема решетака. Тако је уствари и прописано нашим системом социјалне заштите. Постоје само делови установе са појачаним надзором. Петар је кажу одатле два пута бежао али су успевали да га нађу и врате. Трећи пут је нестао, готово без трага. Обавештена је и полиција али без успеха. Пере Петровића, у Богатићу познатијег као Пера мачак-шетач нема па нема. И тако већ две године.
Трауматично детињство
Несхватљиво је да човек оде, нестане без трага и то никога није брига. Пере Пертовића ( Пера мачак-шетач) једноставно нема већ две године, а био је омиљени лик многих Мачвана.
Један, који не жели да му се име помиње у новинама, каже само да не разуме како је могуће да на почетку 21 века постоји случај да је човек нестао без трага и гласа. Открива да је Пера имао тешко детињство и вероватно због тога душевно оболео у својим тридесетим годинама. Док се није разболео, све је било другачије. Играо је фудбал, фолклор, био омиљен у друштву. Возио је голф и дружио се са популарним момцима, тог доба. Наш извор говори да је Пера био фрајер по мери многих девојака. Запослен, вредан, марљив... И одједном све се губи.
И болесног га нису запостављали. Био је омиљен у кафићима и ресторанима, где су га редом чашћавали, хранили, позајмљивали му новац. Ником кажу није сметао, осим повремено, кад би заборавио да попије лекове. Неки веле, како је могуће да су популарног Мику мачка-шетача стигле трауме из детињства. Као младог човека најближи су га често малтретирали. Посебно отац, а мајка није смела или хтела да му се супротставља. Често су га затварали гладног да преноћи у кокошињцу, само зато што се испрљао на фудбалу или неком другом месту.
Психијатријски случај
Касније, као психијатријски болесник, често је хоспитализован у болницама. Опет по стручном мишљењу, његово смештање у душевну болницу, било је по сведочењу стручних лица, најбоље решење, посебно због тога што је све чешће одбијао редовну терапију, конзумирао алкохол. Приметно је било и да пропада, јер је често био гладан. Тада је имао 59 година и живео сам.
На смештај у Дому у старом Лецу, дуго се чекало, информација је из Центра за социјални рад у Богатићу, који се бавио овим случајем. Пера је у Дом ипак стигао у марту 2016. године. Ова установа је уствари комплекс двораца у чијем простору се штићеници слабо крећу. Ни на прозорима нема решетака. Тако је уствари и прописано нашим системом социјалне заштите. Постоје само делови установе са појачаним надзором. Петар је кажу одатле два пута бежао али су успевали да га нађу и врате. Трећи пут је нестао, готово без трага. Обавештена је и полиција али без успеха. Пере Петровића, у Богатићу познатијег као Пера мачак-шетач нема па нема. И тако већ две године.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
