БОЖИЋНИ РАЗГОВОР СА ПРОТОЂАКОНОМ ДР ЉУБОМИРОМ РАНКОВИЋЕМ
НЕБО НАД ЗЕМЉОМ НАДНЕТО
Уочи најрадоснијег хришћанског празника, разговарали смо са протођаконом др Љубомиром Ранковићем о смислу и значају празновања Божића некад и сад, о „женском питању“ у хришћанству, шанси коју доброта има у свету који „у злу лежи“, највећој пошасти овога века, потреби за разумевањем, миром и праштањем, о вери, нади и љубави.
Који је, у времену у коме живимо, смисао и значај светковања Божића?
- Божић је празник који осмишљава живот. Као кад се мајка наднесе над уплакано чедо у колевци, тако се цело небо наднело над земљу у ноћи првог Божића. Хорови анђела запевали су химну новог неба и нове земље, песму славе Богу на висини, мира и љубави међу људима. Прве божићне ноћи, у студени витлејемске пештере, која је слика старога света, закуцало ја најтоплије срце у историји света и човека, које никад неће престати да куца за Божји народ и Божју творевину. Из „луде љубави“ према човеку, Цар Славе сишао је са светлог престола и укорачио у најубогију од свих убогих пештера на земљи и донео нову заповест свету: Ко хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга. Слава Богу, мир, љубав, служење и жртва – у томе је смисао и значај Божића.
Да ли смо као народ последњих деценија променили свој однос према овом празнику?
- Никада се Божић у Србији није тако свечано и торженствено славио као данас. Уочи празника се, у атмосфери, скоро физички, осећа и назире меко сијање долазеће светлости и радости. Сви се међусобно поздрављају и мирбоже, воле и праштају. Лица људи озарена и весела. Градови осветљени и окићени. Све породице на окупу. Порте и цркве препуне народа, посебно деце и омладине. Небо над Србијом личи на плаву куполу, а Србија на огромни храм. Као млад богослов и свештеник, негде у скривеним дубинама душе и срца, сањао сам о таквој Србији. Моји снови су остварени.
Духовни смисао Божићног поздрава: Мир Божји – Христос се роди, носи увек исту наду у разумевање и љубав међу људима. Колико се данас заиста разумемо, миримо и праштамо једни другима?
- Таман онолико колико је потребно. Да није тако завладао би рат свих против свих – Bellum omnium contra omnes, како би рекао Томас Хобс. Никада у свету није било више разумевања међу људима и народима. Зар смо заборавили времена када су целом планетом кружиле авети рата, крви и злочина? Када оцењујемо данашње време не смемо превидети дојучерашња времена, кад су живи завидели мртвима. Разуме се, нико не може, нити сме, затворити очи пред ратовима који се данас догађају на планети. Не можемо занемарити судбине милионских колона избеглица са ратних подручја, али можемо упоредити са руском револуцијом у којој је убијено двадесет милиона људи, исто онолико колико у Првом и Другом светском рату. Само је Србија у Великом рату изгубила сваку трећу мушку главу. Треба ли помињати Јасеновац, Аушвиц, Дахау, пасје јаме? Ми данас, нека је слава Богу, живимо у рајским недрима и вртовима.
За Божић везујемо породицу, милосрђе и праштање. Како да негујемо ове вредности које су у искушењу већем него икада пре?
- Очувати те вредности значи очувати саме темеље и стубове, личне, породичне, народне и свенародне духовне и физичке егзистенције. Ако то изгубимо, изгубили смо све. Сачувати ове највеће светиње људског живота, основно је призвање свих религија света, свих хришћанских цркава, а понајвише православне, верне чуварке јеванђелског и апостолског предања, које се темељи на борби за очување и афирмисање узвишених вредности живота у вери. То је могуће постићи личним примером у својој породици и личним односом према ближњима кроз практично показивање милосрђа и праштања. Како да помогнемо ближњим кад ни ми немамо довољно у овим оскудним времeнима? Бог од нас не тражи много. Озаримо ближњег благим погледом и нежним осмехом. Рецимо познанику и незнацу топлу реч охрабрења и подршке, покажимо љубазност и разумевање, будимо широки и толерантни у комуникацији са свима. Наш ближњи је икона Христова. Ако у лицу ближњег не препознамо Христа, узалуд ћемо ићи на хаџилуке и поклоничка путовања, у цркве и манастире. Ни тамо Га нећемо наћи.
У којој мери Срби данас живе и осећају своју веру?
- Два врховна начела мога живота, као човека и хришћанина, јесу Бог и народ. Народ је тело Божје, рекао је Достојевски. Народ је Црква, народ је држава, народ је све. Невоља српског народа је што нема себи дозрело духовно и државно вођство. Самозвана „елита“ живи у муљевитим и загађеним рукавцима народног живота, али моћна матица народне реке чисти сву прљавштину ада и после девет каменова бистра је и питка. Највеће што Срби имају створио је народни геније: песму, причу, приповетку, пословицу, мудру изреку... Со народа осољава све и чува своје светиње од кварежи: цркву од несавесних свештеника, академију од квази академика, здравство од неодговорних лекара, просвету од непросвећених просветних радника, полицију од подмитљивих полицајаца, војску од недостатка родољубља, државу од лоших државника који плаше народ лажном паролом: Нико није јачи од државе. Држава је постојала, пропадала, нестајала, па опет настајала. Народ је вечан и моћан, јасан и гласан. Тешко држави где народ заћути.
Магистрирали сте на тему Жена у цркви, написали књигу Жена икона цркве и благо света, која је доживела неколико издања. Да ли жена има заслужено место у православној и хришћанској цркви?
- Упркос чињеници да је Оснивач и Глава Цркве, Господ Исус Христос, за време свог овоземљаског живота успоставио савршени модел решења „женског питања“ у хришћанској заједници, црква све више прихвата дух и нарав овога света у коме је жена маргинализована и померена у други план. У хришћанство продире старозаветно фарисејско и паганско наслеђе и традиција у погледу односа према жени, који су екстремно мушки и мизогини. Жена, нажалост, ни изблиза не заузима место у цркви, а додао бих, ни у друштву, које јој као мајци припада и које заслужује. Наглашавам, жени као мајци. Јер, свака жена је мајка, без обзира да ли рађа, или не рађа децу. Жена, дакле, није мајка зато што рађа децу, него рађа децу зато што је мајка
Једном сте поменули да је захваљујући жени хришћанство преживело?
- Немерљиве су заслуге жене за хришћанство кроз историју. Нажалост, стиче се утисак да хришћанство није довољно разумело жену, због чега највећу штету, разуме се, трпи оно само. Оно нема довољно снаге и способности да овај сујетни мушки свет, препун сукоба и напетости кроз целу прошлост, преображава љубављу, трпљењем и смирењем, врлинама које су главне особине бића жене. Упркос мом личном хришћанском оптимизму, непорецива је чињеница да се пред нашим очима рађа опасност да настане епоха егоизма и отуђености, безнађа и очаја, испуњена страхом и неизвесношћу, како за појединца, тако за читаве државе и народе. Моје бављење овом темом има циљ да укаже на жену у цркви и друштву као на велико благо и снажан духовни и друштвени потенцијал, што може бити од великог значаја за човечанство у садашњости и будућности.
Улога жене симболична је и снажна у чувању и светковању Божића?
- Жена је свештеница домаће цркве, ревноснија и пожртвованија од свих свештеника света. Меси хлеб насушни, славски колач, чесницу, обликује душу своје деце као свети небески хлеб, припаљује кандило у кући, ужиже кандило вере у душама својих потомака, чију ватру и светлост никакве олује живота не могу да погасе. Судбина света, у мери која зависи од човека, у рукама је мајке и жене. Она је религијско начело живота, зато што је душа жене по природи хришћанска.
Жену у религијској сфери сматрате „јачим полом“. Какве су биле реакције у црквеним круговима када сте изјавили да је мајка узвишенији чин од патријарха или папе?
- Поред бројних примедби које имам на рачун историјске цркве, бескрајно сам поносан као слободољубив човек, на висок ниво слободе за мислеће људе у цркви, посебно српској, у коју је дух слободе у Христу устоличио Свети Сава, а реафирмисао га Свети Владика Николај и Свети Јустин Ћелијски. У почетку није било никакве реакције. А то је горе од најгоре реакције. Мук и игнорисање. А онда је у јавним наступима појединих свештеника и епископа почела да се помиње жена на светао начин. С друге стране, народ је одмах са највећим симпатијама прихватио моју књигу, што ми је најважније. Да, сматрам да је мајка већи и узвишенији и важнији чин од патријарха и папе. То је сажетије и јасније рекао Свети Владика Николај: Мајка је биће најсличније Богу!
Какве шансе доброта и поштење, којима нас вера учи, имају у свету насиља и зла?
- Бојим се да смо престроги када тако квалификујемо овај Божји свет за који мислим да је најбољи од свих Божјих светова. Гле, у њега је сишао Бог и заувек остао да лично и непосредно брине и промишља о њему и пребражава га снагом своје божанске љубави, праштања и жртве. Бог није именица већ глагол, вечно делање, каже Умберто Еко. Ово је за мене најдубља дефиниција Бога у кога верујем. Доброта, поштење, скромност су божански атрибути. Они ће победити свако зло, непоштење и сујету зато што је Христос победилац. Насиље и зло су ексцеси и инциденти у животу света, којима се, нажалост, медији упорно баве и трују народну душу. На свим уредничким и новинарским радним столовима, а особито на плочама срца свих посленика јавне речи, исписао бих крупним словима стихове песме бесмртне Десанке Максимовић – Објавите једном на велика звона: Закрчене су земља и васиона, од жалосних о људском бићу вести. Објавите једном на велика звона – измирења, покајања, благовести... А Божји народ то каже на свој начин: Ни у гори о злу не говори. Бити добар хришћанин значи добро мислити и само добро чинити и ширити.
Шта је то што човека чини добрим хришћанином? Да ли су хришћани још увек „душа света?“
- Славни дански мислилац Серен Кјеркегор, суочен са захтевним кодексом хришћанске етике, рекао је: Хришћанин је ређи од генија. Упркос свему, верујем у „луду љубав“ небеског Оца према својој деци. Као што ми, овакви какви смо, праштамо својој деци, он нама још већма прашта. Једна безвредна лепта спасла је убогу удовицу из Јеванђеља. Достојевски пише о жени која је могла задобити спасење само због једне главице лука којом је гађала просјака, коме је та главица добро дошла... Безброј је таквих примера у хришћанском предању. Бог од нас тражи љубав: Сине, дај ми срце своје! Дати срце Богу, значи дати љубав, доброту, нежност, поштовање.. Он је рекао: Кад учинисте једном од ових малих, мени учинисте! Коме ћемо дати своје срце ако не Њему? Познајем много људи чије срце у Богу почива. Они су душа света, со земљи и светлост свету.
Која је, по Вашем мишљењу, највећа „пошаст“ савременог света?
- Највећа „пошаст“ савременог света је идеологија секуларизма, перфиднија и подмуклија од свих безбожничких идеологија у историји. Разорнија од комунизма и фашизма. Њен симбол је лукава змија која је саблазнила Адама и Еву, а циљ јој је одвајање човека од Бога и од самог себе. Уместо религије, културе и осталих духовних садржаја, она човеку нуди лаку и јефтину забаву, која га духовно и културно празни и понижава, чинећи га подесним за сваки вид манипулације. Секуларизам има за циљ да човечанство претвори у млаку апокалиптичну бљувотину. Ако се то догоди, онда ће наступити епоха библијског призора, пусте земље и таме над безданом, без Духа Господњег над водама. Не помишљајте да промовишем идеју да би свештенство требало да поседује политички утицај. Ја сам за стриктно одвајање цркве од државе и што удаљеније свештенство од политике. Свештеничко призвање је неупоредиво најузвишеније, јер брине о људској души која је, по библијској речи, највећа вредност свих светова.
У Шапцу сте, осамдесет пете, покренули Глас Цркве. Да ли је тада било теже проповедати веру?
- Много теже, али и инспиративније. Било је то доба великог престројавања у Европи и свету на свим пољима. Србија се није најбоље снашла и није успела да ухвати корак са својим пријатељима у свету. Напротив, све своје историјске пријатеље изгубила је и окренула против себе. Није успела да следи Христов савет упућен синовима овога света: Будите мудри као змије, а безазлени као голубови. Понекад читам наше уводнике и рубрике у часопису Глас Цркве, у којима смо апеловали да се држимо овог Господњег савета. Нико није чуо. Семе наше речи падало ја на камен.
Која је Ваша порука за Божић, за који кажу да је најрадоснији од свих празника?
- Божић је празник вере, наде и љубави. Изнад свега, радости живота. Живот је високи тенор хришћанства, а радост и светлост крила наше вере. Поред свих невоља и искушења, много је више разлога за оптимизам и радост. Главу горе! Срца горе! Верујмо у Бога и себе. Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке, поручује ловћенски песник. А Јеванђеље каже: Све је могуће ономе који верује. Народна мудрост каже: Прегаоцу Бог даје махове. Засучимо рукаве. За оне који хоће да раде, посла има на све стране. Уздајмо се у Бога и Његову помоћ и подршку. Чувајмо своју веру, своју традицију, своју културу. Чувајмо свој идентитет. Поручујем Вашим читаоцима и свим грађанима Србије да се Христос рађа у њиховим срцима свакога трена у свим данима њиховог живота. Срећан Божић и Христос се Роди!
Који је, у времену у коме живимо, смисао и значај светковања Божића?
- Божић је празник који осмишљава живот. Као кад се мајка наднесе над уплакано чедо у колевци, тако се цело небо наднело над земљу у ноћи првог Божића. Хорови анђела запевали су химну новог неба и нове земље, песму славе Богу на висини, мира и љубави међу људима. Прве божићне ноћи, у студени витлејемске пештере, која је слика старога света, закуцало ја најтоплије срце у историји света и човека, које никад неће престати да куца за Божји народ и Божју творевину. Из „луде љубави“ према човеку, Цар Славе сишао је са светлог престола и укорачио у најубогију од свих убогих пештера на земљи и донео нову заповест свету: Ко хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга. Слава Богу, мир, љубав, служење и жртва – у томе је смисао и значај Божића.
Да ли смо као народ последњих деценија променили свој однос према овом празнику?
- Никада се Божић у Србији није тако свечано и торженствено славио као данас. Уочи празника се, у атмосфери, скоро физички, осећа и назире меко сијање долазеће светлости и радости. Сви се међусобно поздрављају и мирбоже, воле и праштају. Лица људи озарена и весела. Градови осветљени и окићени. Све породице на окупу. Порте и цркве препуне народа, посебно деце и омладине. Небо над Србијом личи на плаву куполу, а Србија на огромни храм. Као млад богослов и свештеник, негде у скривеним дубинама душе и срца, сањао сам о таквој Србији. Моји снови су остварени.
Духовни смисао Божићног поздрава: Мир Божји – Христос се роди, носи увек исту наду у разумевање и љубав међу људима. Колико се данас заиста разумемо, миримо и праштамо једни другима?
- Таман онолико колико је потребно. Да није тако завладао би рат свих против свих – Bellum omnium contra omnes, како би рекао Томас Хобс. Никада у свету није било више разумевања међу људима и народима. Зар смо заборавили времена када су целом планетом кружиле авети рата, крви и злочина? Када оцењујемо данашње време не смемо превидети дојучерашња времена, кад су живи завидели мртвима. Разуме се, нико не може, нити сме, затворити очи пред ратовима који се данас догађају на планети. Не можемо занемарити судбине милионских колона избеглица са ратних подручја, али можемо упоредити са руском револуцијом у којој је убијено двадесет милиона људи, исто онолико колико у Првом и Другом светском рату. Само је Србија у Великом рату изгубила сваку трећу мушку главу. Треба ли помињати Јасеновац, Аушвиц, Дахау, пасје јаме? Ми данас, нека је слава Богу, живимо у рајским недрима и вртовима.
За Божић везујемо породицу, милосрђе и праштање. Како да негујемо ове вредности које су у искушењу већем него икада пре?
- Очувати те вредности значи очувати саме темеље и стубове, личне, породичне, народне и свенародне духовне и физичке егзистенције. Ако то изгубимо, изгубили смо све. Сачувати ове највеће светиње људског живота, основно је призвање свих религија света, свих хришћанских цркава, а понајвише православне, верне чуварке јеванђелског и апостолског предања, које се темељи на борби за очување и афирмисање узвишених вредности живота у вери. То је могуће постићи личним примером у својој породици и личним односом према ближњима кроз практично показивање милосрђа и праштања. Како да помогнемо ближњим кад ни ми немамо довољно у овим оскудним времeнима? Бог од нас не тражи много. Озаримо ближњег благим погледом и нежним осмехом. Рецимо познанику и незнацу топлу реч охрабрења и подршке, покажимо љубазност и разумевање, будимо широки и толерантни у комуникацији са свима. Наш ближњи је икона Христова. Ако у лицу ближњег не препознамо Христа, узалуд ћемо ићи на хаџилуке и поклоничка путовања, у цркве и манастире. Ни тамо Га нећемо наћи.
У којој мери Срби данас живе и осећају своју веру?
- Два врховна начела мога живота, као човека и хришћанина, јесу Бог и народ. Народ је тело Божје, рекао је Достојевски. Народ је Црква, народ је држава, народ је све. Невоља српског народа је што нема себи дозрело духовно и државно вођство. Самозвана „елита“ живи у муљевитим и загађеним рукавцима народног живота, али моћна матица народне реке чисти сву прљавштину ада и после девет каменова бистра је и питка. Највеће што Срби имају створио је народни геније: песму, причу, приповетку, пословицу, мудру изреку... Со народа осољава све и чува своје светиње од кварежи: цркву од несавесних свештеника, академију од квази академика, здравство од неодговорних лекара, просвету од непросвећених просветних радника, полицију од подмитљивих полицајаца, војску од недостатка родољубља, државу од лоших државника који плаше народ лажном паролом: Нико није јачи од државе. Држава је постојала, пропадала, нестајала, па опет настајала. Народ је вечан и моћан, јасан и гласан. Тешко држави где народ заћути.
Магистрирали сте на тему Жена у цркви, написали књигу Жена икона цркве и благо света, која је доживела неколико издања. Да ли жена има заслужено место у православној и хришћанској цркви?
- Упркос чињеници да је Оснивач и Глава Цркве, Господ Исус Христос, за време свог овоземљаског живота успоставио савршени модел решења „женског питања“ у хришћанској заједници, црква све више прихвата дух и нарав овога света у коме је жена маргинализована и померена у други план. У хришћанство продире старозаветно фарисејско и паганско наслеђе и традиција у погледу односа према жени, који су екстремно мушки и мизогини. Жена, нажалост, ни изблиза не заузима место у цркви, а додао бих, ни у друштву, које јој као мајци припада и које заслужује. Наглашавам, жени као мајци. Јер, свака жена је мајка, без обзира да ли рађа, или не рађа децу. Жена, дакле, није мајка зато што рађа децу, него рађа децу зато што је мајка
Једном сте поменули да је захваљујући жени хришћанство преживело?
- Немерљиве су заслуге жене за хришћанство кроз историју. Нажалост, стиче се утисак да хришћанство није довољно разумело жену, због чега највећу штету, разуме се, трпи оно само. Оно нема довољно снаге и способности да овај сујетни мушки свет, препун сукоба и напетости кроз целу прошлост, преображава љубављу, трпљењем и смирењем, врлинама које су главне особине бића жене. Упркос мом личном хришћанском оптимизму, непорецива је чињеница да се пред нашим очима рађа опасност да настане епоха егоизма и отуђености, безнађа и очаја, испуњена страхом и неизвесношћу, како за појединца, тако за читаве државе и народе. Моје бављење овом темом има циљ да укаже на жену у цркви и друштву као на велико благо и снажан духовни и друштвени потенцијал, што може бити од великог значаја за човечанство у садашњости и будућности.
Улога жене симболична је и снажна у чувању и светковању Божића?
- Жена је свештеница домаће цркве, ревноснија и пожртвованија од свих свештеника света. Меси хлеб насушни, славски колач, чесницу, обликује душу своје деце као свети небески хлеб, припаљује кандило у кући, ужиже кандило вере у душама својих потомака, чију ватру и светлост никакве олује живота не могу да погасе. Судбина света, у мери која зависи од човека, у рукама је мајке и жене. Она је религијско начело живота, зато што је душа жене по природи хришћанска.
Жену у религијској сфери сматрате „јачим полом“. Какве су биле реакције у црквеним круговима када сте изјавили да је мајка узвишенији чин од патријарха или папе?
- Поред бројних примедби које имам на рачун историјске цркве, бескрајно сам поносан као слободољубив човек, на висок ниво слободе за мислеће људе у цркви, посебно српској, у коју је дух слободе у Христу устоличио Свети Сава, а реафирмисао га Свети Владика Николај и Свети Јустин Ћелијски. У почетку није било никакве реакције. А то је горе од најгоре реакције. Мук и игнорисање. А онда је у јавним наступима појединих свештеника и епископа почела да се помиње жена на светао начин. С друге стране, народ је одмах са највећим симпатијама прихватио моју књигу, што ми је најважније. Да, сматрам да је мајка већи и узвишенији и важнији чин од патријарха и папе. То је сажетије и јасније рекао Свети Владика Николај: Мајка је биће најсличније Богу!
Какве шансе доброта и поштење, којима нас вера учи, имају у свету насиља и зла?
- Бојим се да смо престроги када тако квалификујемо овај Божји свет за који мислим да је најбољи од свих Божјих светова. Гле, у њега је сишао Бог и заувек остао да лично и непосредно брине и промишља о њему и пребражава га снагом своје божанске љубави, праштања и жртве. Бог није именица већ глагол, вечно делање, каже Умберто Еко. Ово је за мене најдубља дефиниција Бога у кога верујем. Доброта, поштење, скромност су божански атрибути. Они ће победити свако зло, непоштење и сујету зато што је Христос победилац. Насиље и зло су ексцеси и инциденти у животу света, којима се, нажалост, медији упорно баве и трују народну душу. На свим уредничким и новинарским радним столовима, а особито на плочама срца свих посленика јавне речи, исписао бих крупним словима стихове песме бесмртне Десанке Максимовић – Објавите једном на велика звона: Закрчене су земља и васиона, од жалосних о људском бићу вести. Објавите једном на велика звона – измирења, покајања, благовести... А Божји народ то каже на свој начин: Ни у гори о злу не говори. Бити добар хришћанин значи добро мислити и само добро чинити и ширити.
Шта је то што човека чини добрим хришћанином? Да ли су хришћани још увек „душа света?“
- Славни дански мислилац Серен Кјеркегор, суочен са захтевним кодексом хришћанске етике, рекао је: Хришћанин је ређи од генија. Упркос свему, верујем у „луду љубав“ небеског Оца према својој деци. Као што ми, овакви какви смо, праштамо својој деци, он нама још већма прашта. Једна безвредна лепта спасла је убогу удовицу из Јеванђеља. Достојевски пише о жени која је могла задобити спасење само због једне главице лука којом је гађала просјака, коме је та главица добро дошла... Безброј је таквих примера у хришћанском предању. Бог од нас тражи љубав: Сине, дај ми срце своје! Дати срце Богу, значи дати љубав, доброту, нежност, поштовање.. Он је рекао: Кад учинисте једном од ових малих, мени учинисте! Коме ћемо дати своје срце ако не Њему? Познајем много људи чије срце у Богу почива. Они су душа света, со земљи и светлост свету.
Која је, по Вашем мишљењу, највећа „пошаст“ савременог света?
- Највећа „пошаст“ савременог света је идеологија секуларизма, перфиднија и подмуклија од свих безбожничких идеологија у историји. Разорнија од комунизма и фашизма. Њен симбол је лукава змија која је саблазнила Адама и Еву, а циљ јој је одвајање човека од Бога и од самог себе. Уместо религије, културе и осталих духовних садржаја, она човеку нуди лаку и јефтину забаву, која га духовно и културно празни и понижава, чинећи га подесним за сваки вид манипулације. Секуларизам има за циљ да човечанство претвори у млаку апокалиптичну бљувотину. Ако се то догоди, онда ће наступити епоха библијског призора, пусте земље и таме над безданом, без Духа Господњег над водама. Не помишљајте да промовишем идеју да би свештенство требало да поседује политички утицај. Ја сам за стриктно одвајање цркве од државе и што удаљеније свештенство од политике. Свештеничко призвање је неупоредиво најузвишеније, јер брине о људској души која је, по библијској речи, највећа вредност свих светова.
У Шапцу сте, осамдесет пете, покренули Глас Цркве. Да ли је тада било теже проповедати веру?
- Много теже, али и инспиративније. Било је то доба великог престројавања у Европи и свету на свим пољима. Србија се није најбоље снашла и није успела да ухвати корак са својим пријатељима у свету. Напротив, све своје историјске пријатеље изгубила је и окренула против себе. Није успела да следи Христов савет упућен синовима овога света: Будите мудри као змије, а безазлени као голубови. Понекад читам наше уводнике и рубрике у часопису Глас Цркве, у којима смо апеловали да се држимо овог Господњег савета. Нико није чуо. Семе наше речи падало ја на камен.
Која је Ваша порука за Божић, за који кажу да је најрадоснији од свих празника?
- Божић је празник вере, наде и љубави. Изнад свега, радости живота. Живот је високи тенор хришћанства, а радост и светлост крила наше вере. Поред свих невоља и искушења, много је више разлога за оптимизам и радост. Главу горе! Срца горе! Верујмо у Бога и себе. Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке, поручује ловћенски песник. А Јеванђеље каже: Све је могуће ономе који верује. Народна мудрост каже: Прегаоцу Бог даје махове. Засучимо рукаве. За оне који хоће да раде, посла има на све стране. Уздајмо се у Бога и Његову помоћ и подршку. Чувајмо своју веру, своју традицију, своју културу. Чувајмо свој идентитет. Поручујем Вашим читаоцима и свим грађанима Србије да се Христос рађа у њиховим срцима свакога трена у свим данима њиховог живота. Срећан Божић и Христос се Роди!
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
