Париски врапци воле палачинке…

Као и увек, кад дођемо у Париз, прво одлазимо на омиљено место -Монмартр.
После жестоког успона уз 300 степеница, сваком посетиоцу “града светлости” – тај труд се исплати. Стижемо на заравњен плато Плас Тертр, или Трг мученика, и спајамо са масом света који шета по невеликом кружном простору.
АЛИ, АЛИ… нешто се променило! Сада су ресторани заузели ‘исконско’ место сликара са штафелајима - односно, место у средини, а сликари су истисли на ивицу, малтене, на променаду! Неправда, помишљам док Петар тражи две слободне столице, што је право чудо да се тако нешто нађе на оваквом месту пуном жамора, мириса, и непрегледне колоне људи. Но, срећа нам се осмехнула и то баш у нашем омиљеном бистроу “Ше мама”. Задовољни, седамо за округли сточић, па уз златне обрисе залазећег сунца чији су зраци полегли по црвеним крововима ниских кућа, пијуцкамо пиво из - винских чаша… Мимо нас, у бесциљној шетњи, корак по корак промичу белосветски туристи, времешни Французи, заљубљени парови, родитељи с децом, бескрајне колоне ђака… И тако ушушкани топлином слабашних зрака посматрамо невелики простору којем се тесне сликари из разних поднебља и различитих година…Окружени дрвеним штафелајима на разапетим платнима по којима тако предано раде наочиглед те, силне шетачке публике.
И тако сваког дана, на том малом простору, промиче и њихов живот састављен од сунчаних јутара, расклапања штафелаја, мешањем боја, сликању, цењкању, грицкању с ногу, ћаскању с купцима и радозналцима који долазе, тек да убију време, јер оно, време, некако брже тече баш овде, на Тргу мученика!
“Па ко су ти мученици?”, обраћам се питањем уметнику до мене.
“Ја сам први… па овај испред мене, па онај иза, и тако све до последњег…мада Французи за ово место имају неку другу ‘жваку’!”, одговара ми ,Цоле, најстарији сликар.
“А ти…откуд ти овде?”, не померајући главу спонтано ми се обраћа жмиркајући на око од дима који отпушта цигарете у крајичку усана; чувши одговор наставља:
“Аха…у пролазу, велиш… Паа, сви смо ми у пролазу…ја, ето, већ 40 година… јер стиг’о сам на ово брдо к’о двадесетогодишњак…Париз је…секо моја, за нас Србе… увек представљао Елдорадо! Ко год се у њега упутио био је убеђен да ће доживети успех… да ће постати чувен и толико славан… Чек, чек.. ослушни мало… овде, на Монмартру, можеш чути српски већ, од три генерације сликара – И следећа је на помолу… јер, први талас је дошао 60-их, а други 90-их година кад су почели ратови…
Знааам, знааам ја шта тебе интересује…Иди… иди на супротну страну и тамо потражи једног који има флеку на лицу. “Флека”, тако га И зову, а још ако му однесеш флашу пића испричаће ти све… шта све? Па, рецимо, довољна је само прича о девојци што му седи подно ногу… Ма, Флека уме да се расприча само ако имаш времена да га слушаш…а ја немам, већ журим да стигнем у моју бувару пре него што падне мрак.”, говори Циле, и склапа копчу на штафелају. Једним потезом скиде беретку, тресну је неколико пута и стрпа у џеп:
“А… ако нећеш код Флеке, иди и фотографиши мог кума…видиш оног обученог у црно са црвеним шалом око врата…Видиш га! Е, тај продаје моје слике, а пошто и он, сам, изгледа к’о слика - има успеха. Шта мислиш код кога… па дабоме да је код жена популаран, зато су му најбројније муштерија женске… Зарада! Која бре, зарада..?Имам тек да преживим… И, нека ти Флека обавезно исприча о девојци (сад му је и женска, и модел) - тој малој, београдској девојчици, балерини из дедињске куће…која дође ‘да доживи Париз’ за распуст…па доживе нешто друго - и остаде…паре нестале И она на улици…снашла се, сад је модел…позира, мала пара, ал’ кад зашкрипи сиђе доле, на Пигал…Еее, кад би могла да заради барем за возну карту… а сиилноо пати да се врне кући… Родитељи! Ка’ки црни родитељи…ти, тек немају појма шта је…нии где је…где да је траже… а она не сме да им се јави, забраздила у порок…Тја, ово је само једна од хиљаду прича, има… ух, има много стравичнијих и трагичнијих… Ал’ ја сад одох, а теби саветујем – буди увек у пролазу! ‘Ајд, па у здрављу се опет видели…”

Трг туриста, ученика, и
мученика…
Да се ослободим горког укуса у устима - што од приче, што од пива-, придружујемо се девојчицама што пролазе; све носе ружичасте униформе. Застајемо у Руе ле пик; са обе стране калдрмисане улице нанизале се бистрои, пекаре, посластичарнице и патисерије…
Ученице стадоше у ред за палачинке. Два-три потеза (кутлача теста, па окретање) и руменкаста печена посластица премазана филом, већ је у једној од испружених руку.
Но, сласни залогај из њихове руке не стиже им до уста – већ завршава у кљуну - париских врабаца који се у лету обруше на палачинак, кљуцну хрскаву ивицу, направе круг изнад дечијих глава, па се врате по - ресто. Уз весели кикот ученица и распеваних џивџана сви су задовољни. Јер – палачинак је велики, тако да може подмирити и дечије, и птичије стомаке.
У дућанима стешњеним између дрвених капија висе начичкане мајице, шалови, и хаљине са украсом Ајфелове куле од штраса. Продавци тврде да овде можете купити и најјефтинијии и најскупљи сувенир. “Воала!”, имамо све - од краљевског чаја који беру мајмуни – до привеска за кључеве са знаком Париза .
Стигосмо у подножје “Велике беле торте”, како Парижани зову цркву Сакр’ Кер. Подигнута је 1870. Саграђена у разним архитектонским стиловима Парижанима се није допала…Нама се допала; и она, и величанствен поглед на француску престоницу.
Уз наговештај сутона спуштамо се улицом која води поред кућа једноставних фасада.
Стижемо на Пигал испред ружичастог “Мулен руж”-а са Лотрековим сликама. Рекоше да још увек сваке вечери долази много посетилаца…Подне је прошло и затворен је, баш као и низ радњи са секси робом, и биоскопи са порно филмовима.
Сусрећемо мноштво истетовираних мушкараца обријаних глава и одевених у кожну одећу. Продавац на углу у руци држи корбаче и металне бичеве, док нам мајушна девојчица нуди све врсте џоинта. Топло је. Чистач улице свлачи панталоне И наставља посао у доњем вешу! Но, то је – Пигал - све је дозвољено. Стижемо на раскрсшће; за тренутак се двоумимо да ли лево или десно? Опредељујемо се за средину - улаз у метро, најефтиније превозно средство у Паризу. За 2 евра возимо се 40 минута до хотела који се налази на супротном крају 14 милионског ‘града светлости.
Уз помисао да имамо још пет париских дана – блажено тонем у сан…