МАГИЈА ОДБОЈКАШКЕ ТЕНЗИЈЕ

Одбојкашка репрезентација СР Југославије друге половине 90-их, заувек је прва асоцијација на овај спорт код нас. Атина, Атланта, Ротердам, Токио, претворили су спорт солидне популарности у „општенародни“ разлог радости, туге, буђења у ране сате, реорганизације свих планова у не баш веселим годинама. Старији памте, а млађи слушају славне приче које личе некада и на бајке. Ипак, свака од тих сторија је стварна, а део свог знања у пут од снова до реалности, уложио је један Шапчанин, Драган Михаиловић. Три деценије ради „по белом свету“, изградио је име у свету овог спорта, а сада је и званично Најбољи тренер Подриња у дијаспори.
- Одбојка захтева, уз физичку и изуезтну психичку припрему због специфичности. Оцењује се квалитет сваког техничког елемента и свака грешка је поен за ривала. Замислите када би промашај гола у фудбалу или коша у кошарци био вреднован голом или поеном за противника на семафору. Код нас је свака ношена лопта, дупла, поен за ривала и то је тај притисак сваког поена који издваја одбојку од других спортова – уводи нас у посебност, за њега најлепшег спорта на свету, шабачки одбојкашки тренер Драган Михаиловић, започињући разговор за ваш и наш лист.
Многи и не знају да је историја шабачке одбојке дуга, али нажалост недостатак великих успеха задржао је ту чињеницу у запећку јавности.
- Шабачка одбојка нема велике и трофејне резултате, али је ниво овог спорта код нас био сасвим задовољавајући. Из Шапца је потекло неколико добрих одбојкаша, касније тренера и да су постојали само мало бољи услови, можда би имали и значајнији резултат. Свој одбојкашки пут сам почео из Основне школе „Нате Јеличић“ када нас је издвојио већ чувени професор Ђока Петровић. Више сам волео рукомет и баскет, али сам због друштва из комшилука, кренуо на одбојку, схватио сву драж и временом пожелео да она буде мој живот.
Праву експлозију популарности одбојка је доживела крајем прошлог века захваљујући достигнућима браће Грбић, Мештера, Герића, Батеза, Танасковића, Вујевића, Брђовића, а у та славља уткан је и ваш рад.
- Поносан сам што сам био део стручног штаба у неким од највећих успеха 90-их када је започео низ који траје, практично и данас. Сусрели смо се током Европског у Атини 1995. године, ја сам у том тренутку радио за репрезентацију Канаде и кроз разговоре, дуге, темељне, вишесатне са представницима стручног штаба и ОСЈ, договорили смо сарадњу, а сви смо знали какав потенцијал имамо на паркету. Од новембра 1995. Улазим у стручни штаб. Заједно смо освојили бронзу у Атланти, сребро у Ротердаму, медаљу у Светској лиги и сребро на Светском првенству у Јапану. Први растанак био је 1998. јер власник мог ондашњег клуба ОРЕСТИЈАДЕ (Грчка) није дозвољавао да пропуштам део припрема.
На клупу селекције своје државе враћате се 2002. године
- То је био нови стручни штаб који је предводио Веско Вуковић, помагао Александар Сеничић и желели су некога из претходне тренерске екипе како би очували континуитет и како не би било потпуног отклона. Позвали су ме и прикључио сам се пред Светско првенство у Аргентини. То су два сјајна периода изузетне сарадње са селекторима и много сам научио у оба мандата у репрезентацији. Искуства која сам стекао су помогла да се тренерски развијем.
Постоји ли неки „икс фактор“ који је донео толико успеха нашој репрезентацији у јакој конкуренцији на међународној сцени?
-Никада врхунска достигнућа не доноси једна изузетност, већ спој много фактора. Та репрезентација је имала велики квалитет, таленат коме је планета била мала, били су другари, разумели су се на терену и ван њега, после ембарга су желели успех, радост, желели да се наметну најјачим клубовима Европе, а све то је укомбиновао добар рад и максимална посвећеност Савеза у обезбеђивању свих неопходних услова.
Интернационалну тренерску каријеру започињете још почетком последње деценије двадесетог века у Канади.
- У Монтреал сам дошао захваљујући председнику Одбојкашког савеза Квебека Клоду Пелитијеу. Имао сам велику жељу за радом и доказивањем и он је то препознао обезбедивши ми све неопходне услове. Велику захвалност дугујем и Алену Белвилу, тренеру Универзитета у Монтреалу који ме је узео у стручни штаб. Убрзо је стигао позив и имао сам посебну част да будем први странац селектор јуниорске репрезентације Квебека у историји. Током лета сам радио и за репрезентацију Канаде, у припреми Светског првенства и Светског купа.
Канада и одбојка нису баш прва асоцијација једног на друго.
- Канада је дивна, организована земља. Иако је земља зимских спортова где је хокеј најпопуларнији, где обожавају бејсбол, рагби, карлинг, те одбојка није у врху популарности, услови за рад су изванредни. Стручни рад и услови су међу пет у свету, међутим талентовани и млади бирају популарније спортове са вишемилионским уговорима.
Иза вас су искуства рада готово на свим континентима, различитим лигама. Која сећања су најјача у срцу?
-Готово 30 година радим у свим деловима света и тешко је рангирати успомене. Свакако су четири године у репрезентацији прве у срцу, не само због медаља, већ атмосфере, дочека, поштовања људи у Србији за све што смо постигли. У Катару смо прекинули време без пехара АЛ АРАБИЈА. Освојили смо у осам месеци трипл круну (првенство Куп краља и Куп принца). Најежим се када се сетим времена у Либану. После грађанског рата, четири године у којима одбојка није постојала, моји сарадници и ја смо створили репрезентацију која побеђује све у региону. Не могу да заборавим утакмицу четвртфиналу Купа ЦЕВ где је моја ОРЕСТИЈАДА играла против Сислија, онда екипе јаче од свих репрезентација на свету јер је имала све најбоље играче, не из Италије само, већ и из Холандије, уз Руса Фомина. Два сата пре утакмице дворана у Грчкој била је пуна.
Има ли негде одбојка посебан статус међу спортовима?
-Најпопуларнија је одбојка у Пољској. То је једина држава у којој су одбојкаши популарнији од фудбалера, третирани као највеће звезде. Улагања су највећа, уз Пољску, у Италији. Тимови који имају ростер сјајних играча, не штеде ни на стручном штабу, не желе да угрозе резултате због неквалитетног вођења екипе. Русија улаже много, постигла је висок ниво, али не у тој мери. Свакако треба издвојити и Француску.
Постоји ли неки наш стил, наша школа одбојке, југословенска, српска?
-Нема југословенске школе одбојке. Она је грађена на знањима из других школа. Шестдесетих и седамдесетих година јак је утицај источне школе СССР, Бугарска, Руминија. Касније у МЛАДОСТ Загреб долази Кинез Ју Веј. У Загреб „шмек“ Пољске доноси Лешек у време док је радио у Младости, а потом прелази у ВОЈВОДИНУ. Зоран Гајић је био његов помоћник. Љуба Травица је донео знање Италије. Када пребацим на лични ниво, учио сам у Канади од најбољих тренера из Канаде, Америке, Кине, Јапана. Важна је била отвореност одбојкашких радника да уче од свих, усвајају сегменте и граде стрпљиво целину која доноси велики резултат.
Често говоримо о кризи популарности одбојке и неки тврде да ће је по интересовању премашити одбојка на песку.
-У Бразилу, Пољској, Италији сале су препуне и не видим да је одбојка у кризи популарности. Проблем који прети нашем спорту је финансијски. Одбојка није довољно атрактивна за спонзоре и власници су увек пред великим изазовом да обезбеде чврсту финансијску конструкцију клуба, да буду испоштовани уговори, све обавезе. Одбојка на песку, осим што дели део имена, потпуно је другачија дисциплина, сјајна, атрактивна, интересантна, али другачија, те не видим ту неки „сукоб интересовања“.
Криза одбојке у Шапцу је, нажалост, у пуном јеку, посебно мушке, практично да не постоји?
-Шабац је спортски врло интересантан град. У понуди је много спортова на високом нивоу и у тој конкуренцији није лако исказати још један. Било је у протеклих 30 година неколико покушаја, обећавајућих резултата попут оних ОК ШАБАЦ или ОК ЗАСЛОН, међутим ту поново долазимо до финансија. Баш у те три деценије ситуација у држави економски није добро и јако је тешко обезбедити стабилност, услове и континуитет напретка до највиших рангова уз испуњавање свих обавеза.

БИОГРАФИЈА
Драган Михаиловић је рођен у Шапцу 1961. године. Каријеру тренера започео у Канади 1993. а до сада је радио и у Грчкој, Француској,Катару, Емиратима, Либану, селектор је или део стручних штабова репрезентација Југославије, Канаде, УАЕ, Либана. У каријери је освојио око 20 различитих такмичења (Првенства, Купови), носилац медаља са Светски, Европских првенстава. Уз признање „Гласа Подриња“, носилац је још три признања Најбољег теренра, два пута у Канади и једном у Катару. Течно говори пет језика.

ПОСЕБНО ПРИЗНАЊЕ
-Ја сам Шапчанин и за мене је овај град место где чувам успомене на дивне дане, те иако дуго радим далеко, диљем Европе и света, Шабац је у мени, те сам зато поносан и на награду коју сам добио од „Гласа Подриња“, од најдуговечнијег спортског избора у Србији. Дивно је када знате да неко поштује и цени ваш рад у родном граду. Хвала свима који су ме изабрали, част ми је.