Бледо уз неки бљесак

Много је бољих, искуснијих познавалаца рукомета од потписника ових редова који могу дати прецизнију и комплетнију слику наступа репрезентације СРБИЈЕ на Светском рукометном првенству. Иако тешко да ће било ко имати бољи епитет од ЈАКО ЛОШЕ, квалитативну валоризацију остваљамо рукометним радницима, а овде ћемо само изнети пар базичних чињеница о резултатима екипе коју је селектирао Ненад Перуничић.
Србија је 18. од 24 екипе. У шест утакмица остварили смо две победе (Кореја и Бахреин), један реми (Русија) и четири пораза (Француска, Бразил, Немачка и Аргентина). Постигли смо 187, а примили 203 гола. Само једна европска селекција, Аустрија, остала је иза нас на табели. Уз Аустријанце, Србији „у леђа гледају“ четири азијске репрезентације: Бахреин, Кореја, Јапан и Саудијска Арабија, односно афричка Ангола. Испред нас су јужноамериканци (Аргентина, Чиле, Бразил), из Африке Египат и Тунис, Катар као један од представника Азије и још 11 европских екипа.
Када са националног пређемо на локални ниво, шабачки љубитељи рукомета могу у том неубедљивом наступу пронаћи извор наде. То су наступи двојице рукометаша шабачке МЕТАЛОПЛАСТИКЕ. Вукашин Воркапић и Милан Милић учинили су шабачко тим најбројнијим у националном тиму када говоримо о домаћим клубовима, а они играма да заиста могу бити носиоци игре репрезентације у наредној смени генерација која се чини неопходном у што краћем року.
ВУКАШИН ВОРКАПИЋ неколико циклуса је озбиљан кандидат за велико такмичење. Увек би их пропуштао у последњем скраћивању списка, али сада је дочекао да путује на највећу смотру, али и да докаже да му је ту место, те нема сумње да ће младо десно крило Металопластике бити на сваком наредном такмичењу где се Србија пласира. Искусни Радивојевић је имао предност, чекао је Вуле на деби дуел са Корејом, ушао у 35. Минуту када су Азијати држали меч у својим рукама, а онда од дебитанта, за 25 минута постао креатор преокрета, најбољи стрелац екипе. Постигао је седам голова из седам покушаја, утишавшпи и последњег, евентуалног, критичара. Марсенић је после те утакмице рекао да Воркапић може носити репрезентацију у наредних десет година. Ефикасност му није мањкала ни у наредним мечевима. Немцима је постигао три, Бахреину четири, Аргентинцима два гола, укупно 16. То је бројка, солидна нумеричка вредност, чак одлична у односу на минутажу, а општи утисак још бољи. Изгледа да имамо десно крило за садашњост и будућност, надамо се светлију, српског рукомета.
МИЛАН МИЛИЋ је гледао дуел са Русијом, једини вредан похвале наше репрезентације, на малом екрану. После повреде Зеленовића „морао“ је да пакује кофере јер је баш он позван да замени искусног бека. Једва пунолетан ушао је у игру против Бразила, нису га штедели ни противници, а нажалост ни наши искусни играчи. Иако најнеискуснији био је „алиби“ за страх оних који су требали да буду носиоци у многим акцијама (нико не заборавља последњи тајм аут Перуничића против Бразила). Превелики терет на Милану и велики таленат у њему. Није се уплашио „кариока“, али је посебну снагу демонстрирао против Немаца, моћних домаћина. Сам је решавао акције, постигао два гола, није се либио да ризикује, брзо је сазрео, победио страх и тек ће о њему бити приче у некој новој бековској линији Србије. Два гола је постигао, али нема разлога да буде незадовољан било чиме на дебију.
Вукашин и Милан су били наши најмлађи играчи, а храброшћу и хладнокрвношћу су надвисили много искусније. Њима честитке, а ко треба да се замисли, нека учини то, ако жели.