МОРАМО ДА ОЧУВАМО ЕНТУЗИЈАЗАМ

Шабачки атлетски тренер, координатор у Атлетском савезу Србије Милисав Станојчић очекује много од 2019. године после више него успешне 2018. Ипак, тренутни оптимизам на локалном нивоу, магли потенцијална претња за српску атлетику у блиској будућности.
-Постоје три категорије тренера: РАДНИЦИ, тренери који знају и раде, потом ДЕМАГОЗИ, они који знају, познају посао, али не желе да преузму одговорност и ЦИРКУЗАНТИ, они који свесно преувеличавају резултате млађих, воде их на слабија такмичења како би направили свој рад успешнијим него што јесте, лажући друге, а можда и себе. Није спорна ниједна манифестација, свака треба да траје, али треба бити реалан каква је конкуренција и колико треба валоризовати достигнућа на њима. Успеси на слабијим надметањима онда нису мотив, већ баласт младима јер погрешно процене потенцијал на основу њих. Утицај ту погрешан дају родитељи, окружење преувеличавањем, а када се томе прикључе тренери, разочарење је неизбежно у тренутку лоших резултата на јачим митинзима – представља своје гледиште искусни тренер.
Као координатор Атлетског савеза често сте на терену и који су први утисци?
- Ентузијазам је неопходан за рад у непрофитабилном спорту као што је атлетика. Ипак, дан је ограничен, а тренери морају да раде, зараде, буду са породицом и све то утиче на елан, али и на реалан период посвећивања атлетици. Свим спортовима прети поремећај вредности у друштву. Некада су најцењенији били успешни спортисти и ђаци, сада то није случај и баш у годинама прелаза из детињства у рану младост окружење претвори тренинге од корисне активности у губљење времена, те многи таленти одустану.
Колико Савез може допринети да се ситуација промени, побољша?
-Свакодневно смо у контакту и заиста се сви трудимо да побољшамо услове, да пружимо подршку клубовима, посебно у унутрашњости. Председник Јевросимовић је рекао недавно на састанку да нам трепће „жуто“ светло. Нажалост, атлетика је стари спорт, но никада није био профитабилан и привлачан за спонзоре. Некада атлетика изгледа као пасторче у породици спортова. Једна од активности координатора је и да буде спона, савет на сваки начин сваком тренеру, да подсети због чега смо заволели атлетику и зашто треба да превазиђемо све препреке и опстанемо. Наравно, АСС је ту да помогне конкретно колико је у могућности.
Чини се да се српска атлетика вратила на велику сцену последњих година.
-Јесте, али то може бити краткорочно уколико не правимо наследнике Иване Шпановић, Бекрића, Томашевићке, Амеле Терзић и других. Меримо медаље, али треба гледати финала. Због свега поменутог може цела генерација нестати, остати ван свог потенцијала. Свака каријера је ограничена, уколико нема некога да замени, остаје само бљесак, не светлост која траје.
Слика шабачке атлетике је одлична када се осврнемо на 2018. Годину, а посебно су се истакле такмичарке које тренирате.
-Ту највише говоре резултати. Николина Божић, Николина Мандић, Вања Васић и Наталија Селенић обориле су рекорде државе на 4 пута 400 метара, Николина Божић је репрезентативка јуниорска у штафети 4 пута 400 метара, Вања четвороструки првак. Наставили смо са успесима и у зимској сезони, упркос не баш идеалним условима. Медаље са митинга Звезде и Партизана, а посебно на Отвореном првенству Београда где је Вања Васић 60 метара истрчала за 7 секунди и 91 стотинку што је сврстава међу десет најбољих у Србији у свим категоријама. Одличне резултате имали су и Наталија Грујић на 600, најбржа, односно Лука Љубинковић на 800 метара, друго место.
Тек је почела сезона, а предстоје и међународна такмичења.
-Вања је озбиљан кандидат за учешће на Европским играма младих у Бакуу у јулу. Може да трчи на 100 метара и 400 метара препоне. Ја сам за другу опцију где верујем може и до финала. Николина Мандић се већ позиционирала на 800 метара, ту доминира, а уз њих у Николина Божић може на Балканско првенство у дворани.
Остаје ли поменута штафета на окупу и ове године и шта је њихов циљ?
-Ми смо у атлетици Србије већ постали град, клуб доминантне штафете. Њих четири ће доминирати бар још две године, јер нигде у Србији се није „погодила“ таква група девојака које су талентоване, квалитетне и издржљиве. Већ у суботу ће трчати 4 пута 400 и 4 пута 200 метара на првенству за старије јуниоре, ту је конкуренција јака, али је све припрема за такмичење млађих јуниорки у фебруару када циљамо рекорд на 4 пута 200 метара.
Свеукупна слика, утисак, поглед на нашу атлетику?
-Људи воле атлетику да гледају, међутим појмови норме и времена не значе много када чују. Довољно је, рецимо, да неко оде на стадион, обележи 600 метара и покуша да истрчи за минут, 47 секунди, 71 стотинку. Мало ко ће успети, а 12-годишња Наталија Грујић истрчи у том времену или да за 12:30 претрчи 100 метара као Вања Васић. Тек онда ће бити јасно вредност сваке стотинке у атлетици. Постоје Богом дани таленти у свету, у сваком спорту, фактор среће је неопходан, утицај услова, но нас „убија“ поређење са највећима. Неке не можемо достићи, али свако може превазићи себе од јуче, узети као узора тренера из суседног места и тежити да га превазиђе.