ГРАДСКЕ ПРИЧЕ
Берберница - мајстор Жика Јеремић
„Не можеш нигде да идеш! Водим те на шишање, јер ме са том косом на жбун подсећаш!“- оштро ми је рекла мајка.
“Упропастиће ми суботу”, помислио сам, али нисам смео да се одупрем. Плашио сам се шишања, јер ме бели мантил берберина подсећао на доктора и инјекције, а пијавице, које су се таласале у тегли смештеној у излогу, још више су појачавале мој страх.
Ушли смо у просторију са ниском таваницом и подом премазаним олајем, на коме су се налазиле гомилице подсечене косе разних боја. Запахнуо нас је помешани мирис мемле и дуванског дима.
„Изволите, седите мало, одмах ћемо момка дотерати!“ - љубазно се огласио берберин, дотерујући зулуфе муштерије.
Сели смо на мале, тврде столице, без наслона. На столу, израђеном од пpyћa, налазиле су се разноврсне, шарене новине и најновије авантуре Циско Кида. Поред столице, у којој је седео човек средњих година, биле су још две празне и чудио сам се што ту нико не седи. Цео зид је био обложен огледалима и то је чинило просторију светлијом. На плочи, испред огледала, на дохват руке, поређане су различите машинице, уредно сложени бријачи, оштре, шпицасте маказе и мноштво чешљева разних величина и боја.
„Мало сам вас посекао, али ставићемо стипсу и све ће бити у реду.“ - извињавао се берберин. Затим је оштрио бријач нa неку црну, тврду кожу, повремено проверавајући оштрину. Мајка ме је ухватила за руку, тако да нисам могао да побегнем. ГІосматрао сам берберина.
Имао је густу, црну косу натопљену чичковим уљем и уредно штуцоване бркове, које је, вероватно, дотеривао када муштерија није било. Исто тако зубари имају лепе зубе – помислио сам. Он је облетао око човека у столици, звецкајући маказама и кад није шишао, а тесан и кратак мантил га је ометао у томе. Повремено је провлачио чешаљ, час кроз своје бркове, час кроз косу немоћне муштерије. Дијалог, због честих прекида, претворио се у монолог надахнутог берберина. На бледом лицу било је све више стипсе. Човек се тргну, када му изненада пуну шаку колоњске воде сасу на главу. ,,Буди главни на балу вечерас! - и оштром четком се сјурио на врат већ уморног човека. Затим се удаљио два корака и задивљено је посматрао направљену фризуру. Човек се кисело осмехивао, платио тражену суму, чак је и бакшиш дао.
,,Изволи малиша“! - и тако снажно протресе бело платно да је косу са пода распоредио по целој просторији.
Бескрајно уплашен, шћућурио сам се у столици, трпећи питања: ,,Имаш девојку? Кад ћеш да се жениш? Кад те удесим, све ћеш девојке завести!“
Ћутао сам као заливен и избезумљено гледао у машиницу која је штектала, приближавајући се мојој глави.
„Молим „немачку фризуру”, никако ову нову, како се зваше?“ - приупита мајка.
„Тарзанка“ - одговори берберин.
Бесомучно је скидао косу и гледао сам како ми се глава смањује. Сузе су ми навирале на очи при помисли како ћу пред другове са шишкама које је, по жељи мајке, оставио. Длачице су ме пекле по врату, али нисам смео да се померим. Трајало је читаву вечност, а срећом, косу ми није поквасио.
“Упропастиће ми суботу”, помислио сам, али нисам смео да се одупрем. Плашио сам се шишања, јер ме бели мантил берберина подсећао на доктора и инјекције, а пијавице, које су се таласале у тегли смештеној у излогу, још више су појачавале мој страх.
Ушли смо у просторију са ниском таваницом и подом премазаним олајем, на коме су се налазиле гомилице подсечене косе разних боја. Запахнуо нас је помешани мирис мемле и дуванског дима.
„Изволите, седите мало, одмах ћемо момка дотерати!“ - љубазно се огласио берберин, дотерујући зулуфе муштерије.
Сели смо на мале, тврде столице, без наслона. На столу, израђеном од пpyћa, налазиле су се разноврсне, шарене новине и најновије авантуре Циско Кида. Поред столице, у којој је седео човек средњих година, биле су још две празне и чудио сам се што ту нико не седи. Цео зид је био обложен огледалима и то је чинило просторију светлијом. На плочи, испред огледала, на дохват руке, поређане су различите машинице, уредно сложени бријачи, оштре, шпицасте маказе и мноштво чешљева разних величина и боја.
„Мало сам вас посекао, али ставићемо стипсу и све ће бити у реду.“ - извињавао се берберин. Затим је оштрио бријач нa неку црну, тврду кожу, повремено проверавајући оштрину. Мајка ме је ухватила за руку, тако да нисам могао да побегнем. ГІосматрао сам берберина.
Имао је густу, црну косу натопљену чичковим уљем и уредно штуцоване бркове, које је, вероватно, дотеривао када муштерија није било. Исто тако зубари имају лепе зубе – помислио сам. Он је облетао око човека у столици, звецкајући маказама и кад није шишао, а тесан и кратак мантил га је ометао у томе. Повремено је провлачио чешаљ, час кроз своје бркове, час кроз косу немоћне муштерије. Дијалог, због честих прекида, претворио се у монолог надахнутог берберина. На бледом лицу било је све више стипсе. Човек се тргну, када му изненада пуну шаку колоњске воде сасу на главу. ,,Буди главни на балу вечерас! - и оштром четком се сјурио на врат већ уморног човека. Затим се удаљио два корака и задивљено је посматрао направљену фризуру. Човек се кисело осмехивао, платио тражену суму, чак је и бакшиш дао.
,,Изволи малиша“! - и тако снажно протресе бело платно да је косу са пода распоредио по целој просторији.
Бескрајно уплашен, шћућурио сам се у столици, трпећи питања: ,,Имаш девојку? Кад ћеш да се жениш? Кад те удесим, све ћеш девојке завести!“
Ћутао сам као заливен и избезумљено гледао у машиницу која је штектала, приближавајући се мојој глави.
„Молим „немачку фризуру”, никако ову нову, како се зваше?“ - приупита мајка.
„Тарзанка“ - одговори берберин.
Бесомучно је скидао косу и гледао сам како ми се глава смањује. Сузе су ми навирале на очи при помисли како ћу пред другове са шишкама које је, по жељи мајке, оставио. Длачице су ме пекле по врату, али нисам смео да се померим. Трајало је читаву вечност, а срећом, косу ми није поквасио.
Бане Јанковић
Најновији број
18. април 2024.
