Дирке љубави

Јерменка одрасла у Украјини, за себе каже да је жена из Совјетског Савеза, те да су јој детињство и младост обележили сви бенефити и могућности које је ова гигантска држава музичким талентима пружала. Други, српски део приче, надарена пијанисткиња из Одесе Гоара Нона Лазић, започиње речима “Због љубави на крај света”, док је простор између првобитног културолошког шока и тренутака спознаје да је Шабац, град којем по свему припада, испунила недостајањима, мајчинском радошћу и професионалном посвећеношћу. Данас, када иза себе има 26 година радног стажа, велики број ученика чијем уметничком развоју је допринела, преко 500 међународних и републичких признања, када је у историју музичког образовања убележена као један од идејних твораца Међународног такмичења младих пијаниста у Шапцу, када су године скоро неиздрживе чежње за Одесом и свeтом детињства иза ње, Гоара Нона Лазић за себе каже да је испуњена и срећна жена.
-Одрасла сам у дивном, романтичном граду на Црном мору. Мојој прекрасној Одеси. Ту сам се и заљубила у мог мужа, Шапчанина Војина Лазића. Долазећи у Србију нисам била свесна каква ме промена очекује. Моји родитељи, пријатељи, језик, град остали су километрима далеко... Наступио је период велике унутрашње борбе, из које сам изашла, захваљујући својој професији. Захваљујући љубави и пажњи свог супруга, и љубави према музици коју делимо, нашла сам начин да у Шабац донесем део руске културе учећи децу. На самом старту сам имала јако талентоване ученике од којих су неки данас и прави уметници, док је моја срећа у Србији постала потпуна када сам се остварила у улози мајке: прво Даниеле, а потом и Анастасије, које су данас две красне особе и духовно богате личности- у кратким цртама износи своју причу Гоара Нона Лазић.
Совјетска
музичка бајка
Таленат за музику наследила је од оца. Иако није био професионални музичар, свирао је четири инструмента. Тај “музички ген” ради и у њеној млађој сестри, која је данас успешна виолинисткиња у Португалији. Једини члан породице који није био наклоњен нотама је Гоарина мајка, инжењерка, сада са сталним пребивалиштем у Шапцу.
Имати дар, у тадашњем Совјетском Савезу је значило имати могућности. Образовни систем је подразумевао специјалне школе за таленте, а све остало је зависило од дисциплине и воље детета.
-Од малих ногу сам живела кроз уметност. Одлазили смо у позоришта, опере, балетске представе, на концерте класичне музике. Тај систем је неговао и развијао таленат од малих ногу, на сваком пољу. Завршила сам специјалну школу за таленте у трајању од 11 година. Односно, од моје седме године сам се научила на свакодневна одрицања од слободног времена и посвећеност музици. То је постало саставни део мог живота, и начин на који су мене подучавали у тој школи, ја примењујем данас на својим ученицима- објашњава Гоара Нона Лазић.
Дирке спајају
Гоару и Војина
Специјалне школе за таленте су радиле по строжим програмима, па се и сам упис на факултет у Одеси подраумевао. Управо на Козерваторијуму, љубав према диркама је условила романтучну историју са шабачким епилогом.
-Војин је положио пријемни на одсеку хармонике у Москви, али пошто није било места у Дому могао је да бира у који ће град да се пребаци. Изабрао је Одесу. Ту смо се упознали, почели да се забављамо, заједно магистрирали, и ту смо се венчали- прича Гоара Нона, жена са два “пуноправна” имена, једним по жељи мајке, а другм по вољи оца.
Због љубави
на крај света
Гоара каже да је одгајана у романтичном духу са ружичастим погледима на свет. Зато не чуди ни податак да је из бајковитог пејзажа града на мору, одлучила да са супругом пређе у Шабац, односно Србију “деведесетих”. Те године брака обележила је туга. Овде ју је задржавала само велика љубав, а пут из вртлога недостајања и проналазак личног смисла показала јој је музика.
-”Због љубави на крај света”, то ми је био мото. Много сам волела свог мужа, и сад га волим. Да није тако не бих ни тренутка остала. Први шок ми је била свадба. Шатор, “Марш на Дрину”, и 300 непознатих људи које треба три пута да пољубим. На почетку сам била оптимиста и понављала у себи “ма хајде проћи ће то, све ће бити супер”... али није било. Уследио је шок за шоком: култура, исхрана, традиција... Најтрагичније сам доживела чињеницу да ми је требало четири месечне плате да са мужем возом одем до Одесе. Осам година нисам видела своје најближе, осам година нисам била на мору- каже Гоара, која је пре три године из Одесе у Шабац довела мајку, јер су се остали пријатељи расули по свету, тако да се са градом на Црном мору изгубила некадашњa нит.
Излаз доноси музика
Прве године у Србији описује као период без тла под ногама. Међутим, након “плакања у јастук” уследила је спознаја силине љубави према професији. Гоара се посвећује подучавању деце, несебично дели своје знање са талентима, а у међувремену и сама постаје мајка чиме и споне са овим градом постају јаче.
-Нашла сам себе у првом детету. То ме оснажило, а са друге стране сам се посветила раду са талентованом децом, а то није само рад, то је посвећеност, одрицање и стварање савеза са родитељима. То је процес који траје годинама, и који није праволинијски. Доноси и успоне и падове. Деца вас доживљавају као другу мајку, вежете се... Постајете нешто попут породице, проживљавате и преживљавате све радости и туге са њима... заједно растете- објашњава Гоара, професорка која је и у слободно време посвећена спремању студената и кандидата за докторска звања и додаје:
-Наравно да је лакше радити са просечном децом. Њима сте у служби опште културе и љубави. Гајити таленат је нешто друго. То је велика одговорност за сваког професора. Један уметник се годинама ствара, бруси као дијамант. Привилегија ретких је да тако нешто доживе и осете.
Награде и признања
Од деведесетих до данас у шабачкој Музичкој школи “Михаило Вукдраговић”, много се тога променило. Захваљујући Гоариној посвећености раду, трофејни фонд ове школске установе обогаћен је први пут у историји паришким Гранд пријем “Артур Рубенштајн, потом наградом са такмичења пијаниста у Усти на Лаби у Чешкој, наградом “Исидор Бајић” и многим другим међународним и републичким признањима.
-Престала сам да бројим, али мислим да смо моји ученици и ја донели преко 500 високорангираних награда. Освојили смо 152 лауреата. Од масовнијих такмичења бих издвојила велико интернет такмичење на којем је учествовало 2.600 кандидата у различитим дисциплинама. Мој ученик је у овој конкуренцији био први. То су само неке цифре, али оно на шта гледам као свој највећи успех током свих ових година рада је податак да је сада међу професорима шабачке Муузичке школе велики број мојих бивших ученика. Такође, данас када у стручном свету кажете Шабац изговарате синоним за град клавира- изјављује Гоара Нона Лазић и тврди да такмичења сама по себи никада нису циљ, већ долазе као природни резултат уметничког знања и напретка.

Хвала Србији
Од свих признања посебно издваја Награду добијену од Заједнице музичких и балетских школа Србије за изузетне резултате.
-Те награде се углавном добијају са 20, или 30 година радног стажа. Ја сам је добила са 13 година професорског рада. Тада сам схватила да неко цени и препознаје моје залагање. Хвала Србији, каже Гоара.

Словеначко искуство
и коначно прихватање Шапца
Колико поштује српски дух, упркос евидентним манама, показало јој је словеначко искуство. Наиме, у потрази за бољим материјалним условима живота, Гоара је провела годину дана у Словенији. Више од тога, каже, није могла, јер јој није пријао менталитет словеначког народа.
-Имају лепу природу, али немају талента. Они једноставно немају могућност да отворе свој дух и створе уметност. Код њих је владала униформисаност коју ја једноставно нисам могла да поднесем. Схватила сам да ту не припадам, и да ми у Шапцу, заправо ништа не фали - каже Гоара Нона Лазић, којој упркос чињеници да јој словеначки амбијент није пријао, Словенцима доноси велику међународну награду “Исидор Бајић”.

Уметничка душа
Када није посвећена својим ученицима, што је признаје ретко. Гоара Нона воли да слика, путује и кува. Поред музике и сликарства, велика љубав јој је архитектура.