ПРИЧА О ВЛАДУ ИЛИЋУ, ТЕРАПЕУТУ И УЧИТЕЉУ ПОРЕТКА ЉУБАВИ
СА ЛУЧОМ ИЗМЕЂУ СВЕТОВА
Имао је срећу да вежба своју спиритуалност од најранијег детињства, али то није освестио док није ушао у поредак љубави. Тек тада је повезао два света, два живота која је живео. Увек је био најбољи, у свему што је радио, али му је нешто недостајало. То је била прва тема коју је поставио на семинару породичног распореда. Схватио је да је он тај који недостаје себи, заправо, битан фрагмент душе, који је интегрисао. Иако у почетку није имао намеру да постане терапеут, одмах је кренуо на едукацију да би стекао нова знања. Последњих двадесет година ради и едукује будуће терапеуте, а сваки рад и данас поставља са истим одушевљењем као први
Са посебним пијететом, а далеко од уобичајене фразе тог типа, представљамо проф. Влада Илића, терапеута и учитеља породичног распореда, популарно, поретка љубави. Необичан, боље речено аутентичан, што га разликује од већине људи, живи своје послање. Сa изузетним стрпљењем, поштовањем и љубављу, следи „величанствену снагу Духа“ дајући увиде у динамике које помажу да се освесте и интегришу трауме које бораве у индивидуалном, породичном и колективном несвесном.
Као дечак, често је одлазио на село код очевих родитеља, где је живела његова прабаба, која је, можда, оставила најдубљи утицај на његов живот. Била је сеоска бабица, видарка, код које су одлазили сви којима званичне медицинске методе нису могле да помогну.
- Имао сам срећу да вежбам своју спиритуалност од најранијег детињства. Живео сам са старим, шаманским ритуалима које данас примењујем у поретку љубави. Моја прабаба је била шаманка, што значи - она која стоји између светова и повезује их. Своју пасију, повезивање на различитим нивоима, освестио сам уласком у поредак љубави.
Када је дипломирао германистику на Филолошком факултету, иако му је у старој Југославији било „сасвим удобно“ и није имао ниједан објективан разлог да оде из земље, осетио је снажан порив да оде у Немачку. Мада није знао разлог (данас му је сасвим јасан), спаковао је кофере и са својом малом породицом почео живот испочетка.
- Данас, кад погледам уназад, јасно ми је зашто сам то морао да урадим. Тада ми је била неопходна само храброст.
Живео сам два
одвојена живота
Запослио се у Аудијевој академији и, са непуних тридесет година, добио поверење да оформи засебан сектор за интеркултуралну комуникацију, где је постављен на место директора. Усред Немачке био је, иако странац, претпостављени професорима немачког језика који су рођени Немци. Имао је све бенефите и био изузетно успешан на свом задатку, иако се, са захвалношћу, питао зашто се то баш њему дешава. На питање како се из света бизниса обрео у поретку љубави одговара - „сасвим случајно“.
- Ако погледамо дубље етимологију речи случајно, увиђамо да то значи - са лучом, нешто што је осветљено у тами, или - случити, односно спојити оно што је било раздвојено. И једно и друго има смисла у вези са мном. Увек сам тежио да будем најбољи, а са друге стране, вежбао сам своју спиритуалност од детињства. Живео сам два скоро потпуно одвојена живота, један у врло рационалном свету бизниса, а други у веома спиритуалном свету, који ми је, уз снажну повезаност са својим коренима, био један од основних извора снаге. Kао у два паралелна света, чак сам ненамерно имао и различите пријатеље у различитим сферама, који нису имали никакву конекцију једни са другима.
Једна његова пријатељица, која је била на семинару породичног распореда, рекла му је да је доживела нешто чаробно и да би, пошто је немогуће препричати, требало то да доживи. Позвала га је да иде са њом, на шта је спонтано одговорио: “Врло радо, идемо заједно следећи пут“, али је, у колотечини брзог живота преплављеним небројаним обавезама, неколико недеља након тога, заборавио обећање. Пријатељица их је пријавила и, пар дана пре семинара, позвала да се договоре када крећу. „Куда?“, упитао је. Погледао је у календар, а једини слободан викенд у читавом тромесечју био је баш тај. „Добро, идемо“.
- Јесам чуо за поредак љубави, али нисам имао појма шта је то. Кад сам дошао на семинар, доживео сам невероватне ствари, пре свега као представник у различитим улогама. Поставио сам своју тему, ону која ме је пратила кроз цео живот – Шта је то што ми недостаје? Увек сам се трудио да будем најбољи, али у свом перфекционизму никад нисам био задовољан, сматрао сам да и најбоље може бити још боље. Када сам поставио своју тему, доживео сам катарзу. Схаватио сам да сам ја тај који себи недостаје, тачније, један део мене. Као младић, имао сам озбиљну саобраћајну незгоду и доживео клиничку смрт. Душа ми је изашла из тела, тако да сам из птичије перспективе видео чобанина са овцама како трчи ка удесу, аутомобиле који се заустављају поред улице, полицију, хитну помоћ. Сви су трчали ка нама. Био сам у неком необјашњивом, лаганом, мирном, безтежинском стању, без бола, мисли, било чега. Посматрао сам шта се дешава испод мене и видео свог друга и тадашњу девојку, који су били са мном у аутомобилу, а свој аутомобил неколико метара испод нас у јарку окренутог на кров. Један точак се још увек окретао... Чуо сам јауке свог друга и девојке, а онда угледао поред њих и себе непомичног. Сви смо испали из аутомобила који је слетео с пута и неколико пута се превртао. У тренутку кад сам видео себе дошло је до прекида филма, поново сам осетио да сам у свом телу и одједном ужасне болове.
Спајање светова
Био је то озбиљан обрт. Имао је осамнаест година, био је четврти разред средње школе и ишао као фаворит за златну медаљу на првенство Србије у каратеу. Одједном се нашао у ситуацији да су га на носилима, у тешком стању однели у болницу где су му лекари рекли да ће, уколико буде имао среће, ходати на штакама, а да на спорт заборави.
- У мени се пробудио револт. Након што сам, месец дана после удеса још увек био скоро непокретан, а сваки корак који је био дужи од половине стопала био готово неизводљив од бола, одлучио сам да на своју руку, супротно саветима лекара, кренем на тренинге. Сузе су ми саме текле од бола у почетку и при најједноставнијим вежбама, али сам упорно тренирао, у почетку сам за себе у углу сале, али већ након неколико месеци могао сам да се прикључим осталима у групи и поново почео озбиљно да тренирам. Лекари су ме отписали, али сам био од Бога погледан и имао велику подршку предака, као и видљивих и невидљивих бића. Са тим фрагментом своје душе, која је још увек чучала на камену где се догодио удес, сусрео сам се на свом првом семинару поретка љубави. Ту сам се коначно сјединио са собом и повезао своја два света – спиритуални и рационални.
На првом семинару није ни помишљао да ће то бити његов пут, одушевљен, желео је да учи и стиче нова знања. Одмах се прикључио едукативној групи, истраживао себе, свет, „СвеМир“. Поднео је молбу Аудијевој академији и, иако је то изгледало мало вероватно, добио одобрење за финансирање комплетне едукације. И не само то. Од власника је, који су на тај начин очигледно хтели да изразе своју захвалност за његов допринос фирми, добио је додатне слободне дане, како би несметано похађао едукацију и радним данима, уз један једини услов – да након завршетка едукације остане на послу још најмање две године. У Србију дуго није долазио. Био је погођен ратом и желео је да се дистанцира. Први пут је дошао после десетак година, полуслужбено, на Европско првенство у каратеу.
- Још увек сам радио за Аудијеву академију, али је цело моје биће било у поретку љубави. Када сам причао о томе својим пријатељима у Србији, сви су мислили да сам полудео. А ја сам причао са намером, испитивао сам да ли је дошло време да се љубављу исцеле ратне трауме. Тада то никога није занимало, али се ситуација променаила после само пар година. Пресудан је био разговор са Бертом Хелингером.
- Ради ли неко поредак љубави у Србији, упитао је Владо родоначелника методе.
- Не, одговорио је Хелингер и погледао га. Ти би могао то да радиш. Преведи моју књигу и почни. Имаш моју пуну подршку.
Старао се о својој породици, радио је, водио семинаре, био активан као Савезни судија Немачког Карате савеза. „Где сад и књигу да преводим“, мислио је.
- Познајем језик, али нисам преводилац, покушао је да се извуче.
- Немој причати глупости. Ко би то могао боље од тебе да уради? Одлично знаш језик, одлично радиш, од Бога си дарован.
Ширење светла у Србији
Тај разговор је вођен у недељу. Када је у понедељак дошао на посао и отворио пошту, имао је шта и да види. Сачекала га је књига „Признати оно што јесте“ у електронском формату, ауторизација и сертификат који му је Хелингер послао. Није имао куд. Судбина је покуцала на врата.
- Био сам први коме је Берт дао сертификат. У Немачкој није потребан, па их ником до тада није давао. Знао је да ће ми затребати у Србији, у којој је ситуација, када сам поново дошао, била потпуно другачија. На првом предавању, које је одржано на Филолошком факултету у Београду, окупило се око двадесетак људи. Преводилац је отаказао долазак два сата пре предавања, али сам се изузетно добро снашао на српском језику, из мене су потекле неке нове речи. Сви су били одушевљени.
Први семинар поретка љубави одржан је у септембру 2004, а одмах потом Владо је основао и групу за едукацију. Намера му је била да што више људи научи поредак да би заједно „ширили светло“ у Србији. Када је, годину дана касније, превео Хелингерову књигу на српски језик, позвао га је да дође у Србију. После те посете, Владови семинари, који су се одржавали у просторијама Дах театра, доживели су велику експанзију. Годину дана касније, Хелингер је поново дошао у Београд, на Конгрес мира, а временом је и Дах театар постао мали.
- Прешли смо у Земун, у школу „Лазар Саватић“, а од прошле године одржавамо семинаре у првом ботелу на Дунаву.
Из Србије се Владова мисија поретка љубави проширила по целом региону, Европи и Северној Америци. Док у календару готово да нема ниједног слободног викенда у години, на његовој мапи ширења светла и љубави налазе се Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Словенија, Италија, Аустрија, Немачка, Холандија, Бугарска, Украјина, Русија, Канада, Сјединјене Амедичке Државе... За двадесетак година поставио је преко 30.000 радова. И данас ради са истим одушевљењем као први пут.
- Откад радимо на броду, доживели смо велики помак. Овде је све проточно. Велики допринос томе даје река Дунав, на коме се налази усидрен брод. До сада смо то доживљавали само на летњим интензивима, где боравимо и радимо док брод плови, окружени морском водом, која има сличан састав као плодова вода у утроби мајке. Имамо и зимски интензив, на коме смо исто тако окружени водом, али у другом агрегатном стању.
Шта бисте поручили читаоцима Гласа Подриња?
- Да будемо довољно храбри да волимо. Да будемо довољно храбри да дозволимо да нас воле. Али, да не маштамо о некој идеалној љубави која је описана у неком роману, или филму, него да дозволимо себи да чар љубави траје, да је не угасимо пре него што се распламса. Да не беремо цвет који нам се свиђа, већ да дозволимо цвету љубави да се расцвета, да сме да буде леп, а да не буде убран, да га не присвајамо и тиме убијамо. Да негујемо цвет љубави у нама са вољеном особом, не само у партнерским односима, него у сваком контексту, на послу, у пријатељским и рођачким односима, у породици. Ако све радимо пуног срца, у љубави, онда смо увек у доброј позицији, здрави, oдморни, да примамо и дајемо љубав. Да се грлимо, што чешће и што дуже. Да дозволимо себи и да погрешимо, јер имамо право на грешку.
„Посебно ми на души лежи рад с децом. Деца често несвесно преузимају одговорност за родитеље и то чине из љубави. Породична уплетеност родитеља може да доведе до динамика које се код деце испољавају кроз разне поремећаје у владању, болести, алергије, или честе несрећне случајеве. Родитељи могу да поставе распоред за своју децу и без њиховог присуства.“
Терапеут и учитељ породичног распореда, проф. Владо Илић рођен је 1962. године. Основно академско образовање стекао је на Филолошком факултету (смер германистика) Универзитета у Београду. Постдипломске студије похађао је у Немачкој. Преко семинара, радионица, едукативних група и публикација проноси поруку љубави, помирења и исцељења у региону (Србија, Црна Гора, Хрватска, Босна и Херцеговина...), у Европи (Немачка, Украјина, Русија, Бугарска) и Северној Америци (САД, Канада).
Смирено и са много љубави, као и медитацијама као битним делом свог рада, Илић отвара могућност освешћивања позадине конкретних животних тема. Интегрисањем изопштеног поспешује лични развој и поново успоставља хармонију, одузимајући моћ болести и патњи.
„Након двадесетогодишњег искуства у раду с људима као педагог, професор, тренер каратиста и менаџер, открио сам снагу дејства поретка љубави. То је рад који ме испуњава и истовремено представља изазов, неупоредив с било којим досад, да с великом будношћу, из дубине душе, уз највеће поштовање, скромност, захвалност и љубав следим величанствену снагу Духа.“
Као дечак, често је одлазио на село код очевих родитеља, где је живела његова прабаба, која је, можда, оставила најдубљи утицај на његов живот. Била је сеоска бабица, видарка, код које су одлазили сви којима званичне медицинске методе нису могле да помогну.
- Имао сам срећу да вежбам своју спиритуалност од најранијег детињства. Живео сам са старим, шаманским ритуалима које данас примењујем у поретку љубави. Моја прабаба је била шаманка, што значи - она која стоји између светова и повезује их. Своју пасију, повезивање на различитим нивоима, освестио сам уласком у поредак љубави.
Када је дипломирао германистику на Филолошком факултету, иако му је у старој Југославији било „сасвим удобно“ и није имао ниједан објективан разлог да оде из земље, осетио је снажан порив да оде у Немачку. Мада није знао разлог (данас му је сасвим јасан), спаковао је кофере и са својом малом породицом почео живот испочетка.
- Данас, кад погледам уназад, јасно ми је зашто сам то морао да урадим. Тада ми је била неопходна само храброст.
Живео сам два
одвојена живота
Запослио се у Аудијевој академији и, са непуних тридесет година, добио поверење да оформи засебан сектор за интеркултуралну комуникацију, где је постављен на место директора. Усред Немачке био је, иако странац, претпостављени професорима немачког језика који су рођени Немци. Имао је све бенефите и био изузетно успешан на свом задатку, иако се, са захвалношћу, питао зашто се то баш њему дешава. На питање како се из света бизниса обрео у поретку љубави одговара - „сасвим случајно“.
- Ако погледамо дубље етимологију речи случајно, увиђамо да то значи - са лучом, нешто што је осветљено у тами, или - случити, односно спојити оно што је било раздвојено. И једно и друго има смисла у вези са мном. Увек сам тежио да будем најбољи, а са друге стране, вежбао сам своју спиритуалност од детињства. Живео сам два скоро потпуно одвојена живота, један у врло рационалном свету бизниса, а други у веома спиритуалном свету, који ми је, уз снажну повезаност са својим коренима, био један од основних извора снаге. Kао у два паралелна света, чак сам ненамерно имао и различите пријатеље у различитим сферама, који нису имали никакву конекцију једни са другима.
Једна његова пријатељица, која је била на семинару породичног распореда, рекла му је да је доживела нешто чаробно и да би, пошто је немогуће препричати, требало то да доживи. Позвала га је да иде са њом, на шта је спонтано одговорио: “Врло радо, идемо заједно следећи пут“, али је, у колотечини брзог живота преплављеним небројаним обавезама, неколико недеља након тога, заборавио обећање. Пријатељица их је пријавила и, пар дана пре семинара, позвала да се договоре када крећу. „Куда?“, упитао је. Погледао је у календар, а једини слободан викенд у читавом тромесечју био је баш тај. „Добро, идемо“.
- Јесам чуо за поредак љубави, али нисам имао појма шта је то. Кад сам дошао на семинар, доживео сам невероватне ствари, пре свега као представник у различитим улогама. Поставио сам своју тему, ону која ме је пратила кроз цео живот – Шта је то што ми недостаје? Увек сам се трудио да будем најбољи, али у свом перфекционизму никад нисам био задовољан, сматрао сам да и најбоље може бити још боље. Када сам поставио своју тему, доживео сам катарзу. Схаватио сам да сам ја тај који себи недостаје, тачније, један део мене. Као младић, имао сам озбиљну саобраћајну незгоду и доживео клиничку смрт. Душа ми је изашла из тела, тако да сам из птичије перспективе видео чобанина са овцама како трчи ка удесу, аутомобиле који се заустављају поред улице, полицију, хитну помоћ. Сви су трчали ка нама. Био сам у неком необјашњивом, лаганом, мирном, безтежинском стању, без бола, мисли, било чега. Посматрао сам шта се дешава испод мене и видео свог друга и тадашњу девојку, који су били са мном у аутомобилу, а свој аутомобил неколико метара испод нас у јарку окренутог на кров. Један точак се још увек окретао... Чуо сам јауке свог друга и девојке, а онда угледао поред њих и себе непомичног. Сви смо испали из аутомобила који је слетео с пута и неколико пута се превртао. У тренутку кад сам видео себе дошло је до прекида филма, поново сам осетио да сам у свом телу и одједном ужасне болове.
Спајање светова
Био је то озбиљан обрт. Имао је осамнаест година, био је четврти разред средње школе и ишао као фаворит за златну медаљу на првенство Србије у каратеу. Одједном се нашао у ситуацији да су га на носилима, у тешком стању однели у болницу где су му лекари рекли да ће, уколико буде имао среће, ходати на штакама, а да на спорт заборави.
- У мени се пробудио револт. Након што сам, месец дана после удеса још увек био скоро непокретан, а сваки корак који је био дужи од половине стопала био готово неизводљив од бола, одлучио сам да на своју руку, супротно саветима лекара, кренем на тренинге. Сузе су ми саме текле од бола у почетку и при најједноставнијим вежбама, али сам упорно тренирао, у почетку сам за себе у углу сале, али већ након неколико месеци могао сам да се прикључим осталима у групи и поново почео озбиљно да тренирам. Лекари су ме отписали, али сам био од Бога погледан и имао велику подршку предака, као и видљивих и невидљивих бића. Са тим фрагментом своје душе, која је још увек чучала на камену где се догодио удес, сусрео сам се на свом првом семинару поретка љубави. Ту сам се коначно сјединио са собом и повезао своја два света – спиритуални и рационални.
На првом семинару није ни помишљао да ће то бити његов пут, одушевљен, желео је да учи и стиче нова знања. Одмах се прикључио едукативној групи, истраживао себе, свет, „СвеМир“. Поднео је молбу Аудијевој академији и, иако је то изгледало мало вероватно, добио одобрење за финансирање комплетне едукације. И не само то. Од власника је, који су на тај начин очигледно хтели да изразе своју захвалност за његов допринос фирми, добио је додатне слободне дане, како би несметано похађао едукацију и радним данима, уз један једини услов – да након завршетка едукације остане на послу још најмање две године. У Србију дуго није долазио. Био је погођен ратом и желео је да се дистанцира. Први пут је дошао после десетак година, полуслужбено, на Европско првенство у каратеу.
- Још увек сам радио за Аудијеву академију, али је цело моје биће било у поретку љубави. Када сам причао о томе својим пријатељима у Србији, сви су мислили да сам полудео. А ја сам причао са намером, испитивао сам да ли је дошло време да се љубављу исцеле ратне трауме. Тада то никога није занимало, али се ситуација променаила после само пар година. Пресудан је био разговор са Бертом Хелингером.
- Ради ли неко поредак љубави у Србији, упитао је Владо родоначелника методе.
- Не, одговорио је Хелингер и погледао га. Ти би могао то да радиш. Преведи моју књигу и почни. Имаш моју пуну подршку.
Старао се о својој породици, радио је, водио семинаре, био активан као Савезни судија Немачког Карате савеза. „Где сад и књигу да преводим“, мислио је.
- Познајем језик, али нисам преводилац, покушао је да се извуче.
- Немој причати глупости. Ко би то могао боље од тебе да уради? Одлично знаш језик, одлично радиш, од Бога си дарован.
Ширење светла у Србији
Тај разговор је вођен у недељу. Када је у понедељак дошао на посао и отворио пошту, имао је шта и да види. Сачекала га је књига „Признати оно што јесте“ у електронском формату, ауторизација и сертификат који му је Хелингер послао. Није имао куд. Судбина је покуцала на врата.
- Био сам први коме је Берт дао сертификат. У Немачкој није потребан, па их ником до тада није давао. Знао је да ће ми затребати у Србији, у којој је ситуација, када сам поново дошао, била потпуно другачија. На првом предавању, које је одржано на Филолошком факултету у Београду, окупило се око двадесетак људи. Преводилац је отаказао долазак два сата пре предавања, али сам се изузетно добро снашао на српском језику, из мене су потекле неке нове речи. Сви су били одушевљени.
Први семинар поретка љубави одржан је у септембру 2004, а одмах потом Владо је основао и групу за едукацију. Намера му је била да што више људи научи поредак да би заједно „ширили светло“ у Србији. Када је, годину дана касније, превео Хелингерову књигу на српски језик, позвао га је да дође у Србију. После те посете, Владови семинари, који су се одржавали у просторијама Дах театра, доживели су велику експанзију. Годину дана касније, Хелингер је поново дошао у Београд, на Конгрес мира, а временом је и Дах театар постао мали.
- Прешли смо у Земун, у школу „Лазар Саватић“, а од прошле године одржавамо семинаре у првом ботелу на Дунаву.
Из Србије се Владова мисија поретка љубави проширила по целом региону, Европи и Северној Америци. Док у календару готово да нема ниједног слободног викенда у години, на његовој мапи ширења светла и љубави налазе се Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Словенија, Италија, Аустрија, Немачка, Холандија, Бугарска, Украјина, Русија, Канада, Сјединјене Амедичке Државе... За двадесетак година поставио је преко 30.000 радова. И данас ради са истим одушевљењем као први пут.
- Откад радимо на броду, доживели смо велики помак. Овде је све проточно. Велики допринос томе даје река Дунав, на коме се налази усидрен брод. До сада смо то доживљавали само на летњим интензивима, где боравимо и радимо док брод плови, окружени морском водом, која има сличан састав као плодова вода у утроби мајке. Имамо и зимски интензив, на коме смо исто тако окружени водом, али у другом агрегатном стању.
Шта бисте поручили читаоцима Гласа Подриња?
- Да будемо довољно храбри да волимо. Да будемо довољно храбри да дозволимо да нас воле. Али, да не маштамо о некој идеалној љубави која је описана у неком роману, или филму, него да дозволимо себи да чар љубави траје, да је не угасимо пре него што се распламса. Да не беремо цвет који нам се свиђа, већ да дозволимо цвету љубави да се расцвета, да сме да буде леп, а да не буде убран, да га не присвајамо и тиме убијамо. Да негујемо цвет љубави у нама са вољеном особом, не само у партнерским односима, него у сваком контексту, на послу, у пријатељским и рођачким односима, у породици. Ако све радимо пуног срца, у љубави, онда смо увек у доброј позицији, здрави, oдморни, да примамо и дајемо љубав. Да се грлимо, што чешће и што дуже. Да дозволимо себи и да погрешимо, јер имамо право на грешку.
Смирено и са много љубави, као и медитацијама као битним делом свог рада, Илић отвара могућност освешћивања позадине конкретних животних тема. Интегрисањем изопштеног поспешује лични развој и поново успоставља хармонију, одузимајући моћ болести и патњи.
Мирјана Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
