Кривина у огледалу
Вешала
Да се одмах разумемо - ОСУЂУЈЕМ ПОЈАВУ ВЕШАЛА на протесту у Београду и апсолутно не желим да ме било ко, био то председник Србије или „шабачка новинарка од угледа“ ставља у исти кош са било каквим насилницима.
И ово говори о томе каква нам је власт. Та власт у маси људи који из недеље у недељу протестује Србијом неслажући се са овом ненормалном влашћу, попут ловца на дивљач прикривеног у заседи, лови материјал за бесомучну кампању против својих грађана. Ако сам се на почетку овог текста оградио и осудио од појаве која ми иде на ганглије, сматрам да имам право да нешто и напишем о свему овоме.
Није ми јасно како власт у Србији није видела ништа друго до макете вешала на овим протестима. За Прворођеног у Србији цвета хиљаду цветова и тече мед и млеко. У тој гомили, која из недеље у недељу шета по српским улицама, он види шаку јада и беде и тек по неког незадовољног грађанина који припада средње-високом сталежу на који он, велики праведник и мученик, није стигао да обрати пажњу.
Глув је он и слеп за сваки вид комуникације са онима који не мисле као што он мисли. Изузев ако су у питању они који су нас својевремено бомбардовали. Њима се данас клања до патоса - Меркел, Блеру, Шредеру, Клинтону... Због њих му клецају колена, за нас га боли уво. Проверени рецепт за опстанак на власти у Србији последњих седам година. За разлику од макете вешала, због стварног дављења новинара по београдским улицама Прворођени није имао потребу да се оглашава. Ни он ни његови керови који бесомучно лају из дана у дан и додатно мотивишу грађане да се изнова и изнова окупљају по градским трговима.
За њих је та макета тежак усуд. Плаше се, а немају чега. После њих нема шансе да више икада Србија не буде озбиљна и демократски сређена земља. Бићу први у реду који ће да их брани ако икоме падне на памет да се било шта друго деси сем судске правде. За небеску правду се увек побрине неко други, али сви они који буду одговарали на суду због свих недела која су чинили док су били на власти имаће све оно што ми данас немамо. Имаће правду која је нама недостижна. Момци који су носили вешала су ухапшени, а момци који су окрвавили своје руке и пребили Борка Стефановића су пуштени да се бране са слободе. На слободу је пуштен и возач аутомобила који се ненормалном брзином закуцао док је возио директора Коридора Србије Зорана Бабића у друго возило у којем је погинула једна жена везана на задњем седишту.
Има ли правде за Андреу Бојанић коју је на пешачком прелазу убио син Жељка Митровића? Наравно да нема, јер ако је Прворођени замолио представнике медија да буду благи према „Жељковом малом“, шта ли је тек „замолио“ тужиоца и судију у овом случају, пошто је „Жељков мали“ на слободи, а Андреа на гробљу.
Никаквих вешала у Србији неће бити. Што рече један мој друг, биће ауфингера, вешалица, на који ће да окаче своја скупа одела када их на избору победи Србија која је жељна нормалности. Наравно да бих волео да уследи лустрација и судска пресуда за све оно што су радили ових седам година и шта ће тек да ураде. Али, то је посао независног тужилаштва и судства које кад тад мора да закуца и на наша врата. Те правде треба у Србији да се боји свако ко се било како огрешио о било који закон ове земље.
Живим за тренутак када ћемо имати председника који своје политичке опоненте неће називати лопужама. Ако је неко лопов нека буде процесуиран, па ако се докаже да јесте онда зна шта следи, а ако се докаже да није, е онда онај који их је оптужио има да плати пенале уместо што се крије иза функције. Тако се то ради у нормалним државама. У Србији је најлакше оптужити некога, обрукати му име и никада не одговарати за тако нешто. То мора да се промени. Морамо да постанемо одговорни и за речи које свакодневно изговарамо.
Ниједног представника СНС нисам, на пример, никада чуо да је једну једину реч икада изрекао поводом тврдње Прворођеног, ономад у Скупштини, да ће за једног убијеног Србина убити 100 Муслимана. Није то било тако давно, 3. новембра 1995. године у вечерњим сатима. Додуше, није рекао да ће их вешати, да будем искрен. То тада није сметало, или се живот, реч и дело Прворођеног рачуна од априла 2012. године.
Уништио је сваки дијалог, слободу мисли и одлучивања. Преузео је сваки медиј који је могао да буде преузет. Не дозвољава да парламент ради оно што му је посао бесмисленим амандманима покопао је све институције, па премијерка служи као сервирка председнику Србије. Не, драги пријатељи, то није Србија какву заслужујемо као народ. Много смо ми већи народ него што било ко од вас то може и да замисли. Доћи ће дан када ћете попаковати све те лажне дипломе, тоне силикона и ботокса којима сте урушили слику наше Србије, када ћете залечити колена од клечања и исправити кичму. За тај тренутак вреди живети и шетати усправно.
И ово говори о томе каква нам је власт. Та власт у маси људи који из недеље у недељу протестује Србијом неслажући се са овом ненормалном влашћу, попут ловца на дивљач прикривеног у заседи, лови материјал за бесомучну кампању против својих грађана. Ако сам се на почетку овог текста оградио и осудио од појаве која ми иде на ганглије, сматрам да имам право да нешто и напишем о свему овоме.
Није ми јасно како власт у Србији није видела ништа друго до макете вешала на овим протестима. За Прворођеног у Србији цвета хиљаду цветова и тече мед и млеко. У тој гомили, која из недеље у недељу шета по српским улицама, он види шаку јада и беде и тек по неког незадовољног грађанина који припада средње-високом сталежу на који он, велики праведник и мученик, није стигао да обрати пажњу.
Глув је он и слеп за сваки вид комуникације са онима који не мисле као што он мисли. Изузев ако су у питању они који су нас својевремено бомбардовали. Њима се данас клања до патоса - Меркел, Блеру, Шредеру, Клинтону... Због њих му клецају колена, за нас га боли уво. Проверени рецепт за опстанак на власти у Србији последњих седам година. За разлику од макете вешала, због стварног дављења новинара по београдским улицама Прворођени није имао потребу да се оглашава. Ни он ни његови керови који бесомучно лају из дана у дан и додатно мотивишу грађане да се изнова и изнова окупљају по градским трговима.
За њих је та макета тежак усуд. Плаше се, а немају чега. После њих нема шансе да више икада Србија не буде озбиљна и демократски сређена земља. Бићу први у реду који ће да их брани ако икоме падне на памет да се било шта друго деси сем судске правде. За небеску правду се увек побрине неко други, али сви они који буду одговарали на суду због свих недела која су чинили док су били на власти имаће све оно што ми данас немамо. Имаће правду која је нама недостижна. Момци који су носили вешала су ухапшени, а момци који су окрвавили своје руке и пребили Борка Стефановића су пуштени да се бране са слободе. На слободу је пуштен и возач аутомобила који се ненормалном брзином закуцао док је возио директора Коридора Србије Зорана Бабића у друго возило у којем је погинула једна жена везана на задњем седишту.
Има ли правде за Андреу Бојанић коју је на пешачком прелазу убио син Жељка Митровића? Наравно да нема, јер ако је Прворођени замолио представнике медија да буду благи према „Жељковом малом“, шта ли је тек „замолио“ тужиоца и судију у овом случају, пошто је „Жељков мали“ на слободи, а Андреа на гробљу.
Никаквих вешала у Србији неће бити. Што рече један мој друг, биће ауфингера, вешалица, на који ће да окаче своја скупа одела када их на избору победи Србија која је жељна нормалности. Наравно да бих волео да уследи лустрација и судска пресуда за све оно што су радили ових седам година и шта ће тек да ураде. Али, то је посао независног тужилаштва и судства које кад тад мора да закуца и на наша врата. Те правде треба у Србији да се боји свако ко се било како огрешио о било који закон ове земље.
Живим за тренутак када ћемо имати председника који своје политичке опоненте неће називати лопужама. Ако је неко лопов нека буде процесуиран, па ако се докаже да јесте онда зна шта следи, а ако се докаже да није, е онда онај који их је оптужио има да плати пенале уместо што се крије иза функције. Тако се то ради у нормалним државама. У Србији је најлакше оптужити некога, обрукати му име и никада не одговарати за тако нешто. То мора да се промени. Морамо да постанемо одговорни и за речи које свакодневно изговарамо.
Ниједног представника СНС нисам, на пример, никада чуо да је једну једину реч икада изрекао поводом тврдње Прворођеног, ономад у Скупштини, да ће за једног убијеног Србина убити 100 Муслимана. Није то било тако давно, 3. новембра 1995. године у вечерњим сатима. Додуше, није рекао да ће их вешати, да будем искрен. То тада није сметало, или се живот, реч и дело Прворођеног рачуна од априла 2012. године.
Уништио је сваки дијалог, слободу мисли и одлучивања. Преузео је сваки медиј који је могао да буде преузет. Не дозвољава да парламент ради оно што му је посао бесмисленим амандманима покопао је све институције, па премијерка служи као сервирка председнику Србије. Не, драги пријатељи, то није Србија какву заслужујемо као народ. Много смо ми већи народ него што било ко од вас то може и да замисли. Доћи ће дан када ћете попаковати све те лажне дипломе, тоне силикона и ботокса којима сте урушили слику наше Србије, када ћете залечити колена од клечања и исправити кичму. За тај тренутак вреди живети и шетати усправно.
Ненад Кулачин
Најновији број
18. април 2024.
