Инфо

7. фебруар 2019.7. феб 2019.
ДОБРА ПРИЧА НА ТЕШКУ ТЕМУ

НЕ БОЈ СЕ, САМО ВЕРУЈ

У понедељак смо обележили Светски дан борбе против рака. Чули смо узнемирујуће вести и цифре попут – 20.000 људи годишње у Србији умре од канцера. Наша суграђанка, која је желела да остане анонимна, испричала нам је другачију причу.
- Зашто снимате?
- Зато што не могу да памтим, али, не бојте се, неће бити ничега у тексту што Ви не желите.
- Не бојим се.
Тако је започео разговор са Д.Н. У децембру 2000. године, оперисала је канцер бубрега, мада су проблеми почели раније. Повишени притисак „случајно“ је открила.
- Пре више од двадесет година, била сам код пријатељице која је мерила себи притисак, па је „успут“ измерила и мени. Био је 220 са 120. Пре тога нисам имала никаквих проблема са повишеним притиском, а тада је почело моје лутање од лекара до лекара. Није откривен узрок, али сам, дубоко у себи, осећала да постоји „нешто“ у мом организму.
- Шта су Вам лекари говорили?
- Последица стреса и постклимактеријума. Пила сам терапију за висок притисак, али ми није помагала. Одлучила сам да одем код др Зорана Милошевића и урадим ултразвук абдомена. Рекао ми је да види задебљање у мом десном бубрегу, али да није сигуран о чему се ради. Отворено сам га питала да ли је тумор у питању. „Јесте“, одговорио ми је.
У договору са породицом, отишла је на операцију у Београд, на Клинику за урологију КЦС. Стицајем срећних околности, дошла је до др Јована Хаџи Ђокића, „врхунског стручњака светског гласа“. Пре тога, имала је својеврсну припрему.
- Мислим да ми је највише помогла књига Џозефа Марфија „Моћ подсвести“. Нисам је само прочитала, него сам примењивала менталне вежбе од тридесет до четрдесет пута дневно. Прво, да капсулирам тумор, да не пробије бубрег, а затим, да околина буде чиста, што се на крају испоставило.
Пре операције урађене су анализе, а сви резултати били су више него добри. Упорно је примењивала технике из књиге, које је прилагодила својој ситуацији.
- Уочи операције, била сам у неком полусну, знам да нисам заспала, а нисам била ни будна. Вежбе су ме омамиле. Одједном сам видела прилику у монашкој одори како ми се приближава. Тргла сам се, она ми је додирнула руку и рекла: „Не бој се, ја ћу ти помоћи“. Препознала сам Свету Петку. Од тог тренутка, била сам потпуно убеђена да ће све бити у реду.
Сутрадан је била прва на програму. Ишла је на операцију растерећена, чак расположена. Оперативни поступак је трајао кратко, око четрдесет пет минута.
- Била сам у шок соби кад је дошао мој доктор да ме посети. Догодило се тачно оно што сам замишљала у својој вежби. „Где је она Шапчанка што сам је данас оперисао?“, упитао је. Подигла сам прст и показала на себе, нисам могла да говорим због анестезије. „Нисам очекивао да ће то бити тако добро“, рекао је. Помицала сам усне тако да може да ме разуме: „Ја јесам“.
Постоперативни ток је прошао без икаквих компликација, а из болнице је изашла после осам дана, без терапије. Доктор је рекао њеној ћерки: „Ваша мајка би требало да држи предавања о оптимизму. Дођу овде људи са безазленим дијагнозама, али потону и оду, а она је пуна оптимизма и вере.“ Читаоцима нашег листа поручује да ослушкују свој организам и иду на превентивне прегледе.
- Најважнија је вера у Бога у себи, у излечење. Вера даје наду. Страх мора да се елиминише зато што води у депресију, а тада све иде како не треба. Чула сам за многе случајеве преминулих од канцера, али нисам дозволила да ме савлада страх.

М.Ф.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa